DW: Segedin – sunčana varoš na Tisi

Od Subotice do Segedina je samo 40 kilometara vazdušne linije. To je jedan školski čas, čak i za autobus lokalnog subotičkog prevoznika koji nas vozi prema Horgošu. Sunce izlazi s desne strane, rumena lopta iznad mrke, beskrajne ravnice.

Krenuli smo u pola sedam ujutro jedinom autobuskom linijom u toku dana. Znam da nije realno očekati vožnju kao između Ahena u Nemačkoj i holandskog Mastrihta, gde su granice iščezle, ali ne očekujem ni ovo: Mada tuda prolazi svakog jutra autobus čeka skoro sat vremena na granici. Mađarskim carinicima se ne žuri. Trpaju jedan po jedan boks cigareta u džak – plen iz vozila ispred nas. Neki šverceri nisu imali sreće.

Kada konačno prođemo, ona krvava kugla koja je izronila iz vojvođanske ravnice već je jarkožuta sunčeva lopta iznad Segedina. Grad koji se smestio u blizini ušća Moriša u Tisu, nadomak tromeđe Srbije, Mađarske i Rumunije može da se pohvali sa najviše sunčanih dana u Mađarskoj. Srećan sam što je i nas zadesio takav dan.

Ljubi bližnjeg svoga

Biram isti put ka centru kao pre desetak godina kada sam bio ovde, pored Nove sinagoge, izgrađene 1903. Ona nam se ukazuje posle petominutnog hoda na jugozapad. Na njenom pročelju stoji zapis na hebrejskom i mađarskom: „Ljubi bližnjeg svog…”.  Staklena kupola, a unutra jerusalimski mermer, bagrem iz doline Nila – sve to govori o sjaju i bogatstvu jevrejske zajednice pre nego što su je uništili nacisti. Kažu da je koncertna akustika u sinagogi izuzetna.

Nastavljamo šetnju skoro pustim ulicama. Tu i tamo neki gospodin šeta psa. Senke drvoreda, uredna dvorišta, obnovljene fasade. Da, varoš je lepa. Prelazimo prvu široku ulicu sa tramvajskim šinama i zakoračimo na Trg Ede Mađara sa fascinantnim zdanjem: Palata Rek, iz 1907. Tada je secesija bila fensi pravac u gradnji, a arhitekt po kojem je nazvan trg imao je samo trideset godina. Plavi lotosovi cvetovi na fasadi, linije koje kao da oponašaju vodu. Od 2007. je u zgradi Regionalni kulturni centar u kojem su se mogle videti reprezentativne izložbe od Pikasa do Šagala. Nas, nenaspavane putnike, posebno raduje lokal u prizemlju – raskošna bečka kafana na segedinski način. Sa duge liste napitaka sa ukusom kafe izaberem argentinski kapućino. I sa prvim gutljajem pomislim – to je to. Delimo delikatan kolač koji je dobio prvu nagradu na nekom nacionalnom takmičenju i u sebi pomešao ukuse badema, narandže i karamele. Veličanstven segedinski doručak.

Andrijin trg

Prelazimo preko Dugonićevog trga. Andrija Dugonić, u Mađarskoj poznat kao Andraš Dugonič, višestruko je zadužio svoj rodni grad jer je u 18. veku skovao niz pojmova iz matematike koji do tada nisu postojali na mađarskom jeziku. A 1788. je napisao i prvi mađarski roman  „Etelka”.

Preko puta je zgrada segedinskog Univerziteta, koji je ovamo preseljen iz Koložvara, kada je posle Velikog rata taj grad pripao Rumuniji pod imenom – Kluž. O njemu je rođen Matija Korvin, mađarski kralj kojem do danas podižu spomenike gde god ima Mađara. Levo od Univerziteta je Ungar-Majerova palata, remek delo pozne secesije. Ugaoni toranj je opasan limenim skulpturama devojačkih figura. „Za ovo se zaista može reći da je istovremeno spokojno, fino, onirično i bizarno.“, zabeležio je Tibor Bakonji o ovom tornju u svojoj monografiji o arkitekti Ede Mađaru.

Na Tisi

Prelazim most i vidim da Tisa nosi komade leda i panjeve. Ni nalik na pitomu ravničarsku reku, ona je ovde moćna i ćudljiva lepotica koja ne krije daleke karpatske korene. Okolina je pre 24 000 godina bila zavičaj lovaca na mamute. Hronike spominju granični garnizon Rimskog carstva na Tisi pod imenom Partiskum – to je prvo naselje na teritoriji Segedina. Sledi burna istorija sa Hunima i Atilom u 5. veku, naseljavanjem Mađara u 10. veku. Od 13. veka Segedin je jak centar proizvodnje soli. Posle mađarskog poraza kod Mohača 1526. gradom vek i po gospodare Turci. Njih će oterati Habzburzi.

Tek kada sam video Tisu postalo mi je jasno zbog čega je u poplavi iz 1879 grad potpuno uništen. Od 6000 kuća preostalo je svega 300. Ulice koje prstenasto okružuju jezgro starog grada danas se zovu po varošima koje su pripomogle u obnovi. Iz goleme nevolje je vaskrsao moderni evropski grad. Kažu da su se građani Segedina u razorenom gradu zakleli, da će, ako im obnova pođe za rukom, podići katedralnu crkvu. Crkva je građena između 1914. i 1930.

Segedinski Srbi

Stojim pred tom Zavetnom crkvom na prostranom trgu i divim se harmoniji proizvedenoj na osnovu mešavine romanskih, gotskih i vizantijskih elemenata. Građani su ispunili svoje obećanje. Na trgu je moderna zgrada Biblioteke Šomođi, nazvane po Karolju Šomođiju koji je opustošenom gradu 1881. poklonio 43.701 knjigu – svoju ličnu kolekciju.

Samo pet minuta hoda od tog mesta nalazi se i Crkva Svetog Nikole, izgrađena 1778 u baroknom stilu. O tadašnjem uticaju srpskih trgovaca u Segedinu govori činjenica da je ova srpska pravoslavna crkva sagrađena unutar gradskih zidina, blizu obale Tise. Pored ulaza postavljena je spomen-ploča koja podseća na seobu Srba u ugarske krajeve pre više od 300 godina. U samoj crkvi je nekoliko vernika. U polutami blista pozlaćen ikonostas u stilu rokokoa, remek delo majstora Jovana Popovića. Crkva je velika, a udeo srpskog stanovništva u gradu mali – svega pola procenta.

Vreme je za još jednu kafu. Rudi eš Fiko u centru je neverovatna mešavina kafea, pekare, picerije i poslastičarnice. Tu smo pustili misli da lutaju iznad oblačića kafe. Crni zid sa lepim krupnim cvetovima i nameštaj sa patinom, ćaskanje gostiju na mađarskom, sve to se pretvara u još jednu razglednicu grada.

Varoš, lepša no što je bila

Odatle nije daleko do parka pred mostom i Gradske kuće koju je osmislio otac mađarske secesije, arhitekta Eden Lehner. Valja podsetiti da je nekoliko godina posle ovog zadanja po njegovom nacrtu nastala i Gradska kuća u Zrenjaninu.

Austrougarski car Franc Jozef je, otvarajući segedinsku novobaroknu Gradsku kuću 1883. rekao da će Segedin biti „lepši no što je bio”. Sudeći po varoši što blista na suncu ovog februara – moguće je da je monarh imao pravo. To potvrđuje i savršeno obnovljeni gradski trg Klauzal. Njegova istorijska rekonstrukcija je dobila nagradu Europa Nostra za 2004. Na njemu je spomenik Lajošu Košutu, koji je svoj poslednji revolucionarni govor protiv habzburškog apsolutizma održao pred jednom obližnjom zgradom.

Meni lično je zanimljivija Milenijumska fontana, posvećena hiljadugodišnjem prisustvu Mađara na ovim prostorima. Krilati lavovi koji nose globus i dupli krst postali su omiljeni motiv za turističke fotografije.

Gulaš u šoping centru

Glad me naterala da se setim restorana u kojem sam pre deset godina pojeo neverovatan riblji gulaš. Gostionica kod starog mosta – Vendéglő a RégiHídhoz je još uvek tu gde sam je ostavio pre jedne decenije. U međuvremenu je digitalna revolucija od restorana napravila veoma traženo mesto, tako da u vreme ručka, kako nam reče ljubazni konobar, nema mesta. Ipak, zavirim u glavnu salu gde gomila dobro raspoloženih ljudi uživa u hrani. Taj žagor na vedroj frekvenciji odaje dobre restorane. Na zidu, kao i tada, visi dekorativna karta Velike Mađarske – sve do Rijeke. Trijanonski sporazum iz juna 1920. kao deo Versajskih ugovora za Mađare je bio – trijanonska trauma.

Kao poražena strana u Velikom ratu oni su prekrajanje granica na svoju štetu dočekali su uzvicima: Nem! Nem! Soha!! – Ne, ne, nikada! Do 1938. su zastave u celoj Mađarskoj bile na pola koplja – zbog gubitka teritorija. Tu nacionalnu žalost nisu iskoristili samo Horti i njegovi sledbenici, da bi poveli Mađarsku u još jedan poraz. Od 2010. je dan potpisivanja 4. juni nacionalni komemorativni praznik. Karta se može posmatrati kao deo velikomađarskog folklora. Ili kao znak da je u srcima mnogih Mađara zastava još uvek na pola koplja. Izlazim iz restorana praćen božanstvenim mirisima mađarske kuhinje, sa upaljenom lampicom koja mi na osnovu jugoslovenskog iskustva kaže da snovi o nekadašnjoj istorijskoj veličini pre ili kasnije porode čudovišta.

Pasta od belog luka

Ali ne odustajem od mog gulaša. U blizini autobuske stanice je veliki tržni centar u kojem sve ponude imaju oznaku – vašar. Tamo je čak i u plastičnim tanjirima ekspres restorana gulaš odličan. Posle Drugog svetskog rata grad se razvija u centar prehrambene industrije. Naši ljudi, koji su se još u vreme „gulaš-komunizma“ snabdevali u Mađarskoj, izuzetno cene Pikove salame. U samoposluzi sam našao pastu od belog luka. Štrcneš  je iz tube u čorbasto jelo i ono dobije pun ukus. U Berlinu sam zalazio u mađarsku radnju i naučio da „fokhagima“ znači beli luk. Ta pasta je moj suvenir koji će me podsećati na ovaj blistav dan u varoši na Tisi.

 

Deutsche welle



KOMENTARI

  1. croat kaže:

    Jako mi se dopada kako su Segedinci odbranili centar od kicastih reklama! Cista i sredjena varos. Stara robna kuca u centru grada je grozna i nadam se da ce jednog dana da je uklone i naprave nesto lepse. Po mom ukusu centar grada je uvece malo previse mrtav, dobro bi doslo jos nekih restorana ili kafica. Velika prednost sto su univerzitetski grad, mladi ljudi donose svezinu gradu!

  2. Gradjanin turista kaže:

    Divno! Uzivalo se i citajuci samo. Hvala.

  3. Metuzalem kaže:

    Söged,
    Sa UBER. taksijem.

  4. adkersu kaže:

    “Varoši” koji su pomagali obnovu Segedina posle velike poplave 1879. su Beč, Berlin, Brisel, London, Moskva, Pariz i Rim.

  5. Lenin kaže:

    @Croat “Stara robna kuca u centru grada je grozna i nadam se da ce jednog dana da je uklone i naprave nesto lepse.”
    Nemo tako!Ta zgrada,a i svrha što je takva izgrađena,je spomen jednoj epohi.Radnje unutar robne kuće,lokali u oba prolaza,spolja gore i pa sam Burger Kingi spadaju u sliku potrošačke kulture mađara iz 80.-90. godina prošlog stoleća.A i po izgledu nije ružno.

  6. Lenin kaže:

    @Croat
    Pak ako misliš na stari “Centrum” robnu kuću,ni tu se ne slažem.Sve je to u slici Segedina od prije 40 i više godina.Obnoviti možda,ali strukturu ostaviti.Segedin je grad notalgije.

  7. croat kaže:

    Taj Centrum je pored zgrade KP mislim i vise manje je ok.Mislio sam na Napsugar, crvenu zgradu. Zgrada ko zgrad nije zaista tako losa ali u celom tom ambijentu mi je grozna.
    U Segedinu je snimam jedan od mojih omiljenih tinejdzerskih filmova, Ljubav do prve krvi, sniman negde krajem osamdesetih. Prvi put mi je bilo da gledam na TV-u neki film a da su mi zgrade u pozadini poznat!

OSTAVITE KOMENTAR