Tadašnja hrvatska konzulica u Subotici išla je u redovne popodnevne šetnje sa svojom gospođom majkom, po pravilu vrlo elegantno odevena. Subotičanke su odmah primetile da to nisu samo elegantne nego i veoma skupe kreacije.
Prošlo je od tada možda i više od deset godina ali ni to nije bilo vreme mnogo drugačije od današnjeg, kada se u svakodnevnom oblačenju ugađa samo sebi, odnosno svojoj komociji, a klasična odeća služi za posebne prilike, u šta malo ko računa šetnju korzom.
Danas i nije lako naći klasičnu garderobu a da ne izgleda kao večernje odelo. Gde se odevaju penzioneri ? Oni sigurno neće hteti uske frula pantalone kojih su sada pune prodavnice. A Namateksa i sličnih prodavnica odavno nema. Neki kažu da oni ni ne kupuju više, nego čuvaju i nose svoje stare stvari. Tu je možda i odgovor gde stare gospođe nalaze one kape što podsećaju na turbane. Pa u svojim starim ormarima. Nije tu stvar samo u novcu već sigurno u estetskim kriterijumima koji su uspostavljeni davnih dana kada su bili mladi i kada je sve bilo baš kako treba.
Razgledajući stare albume, čovek shvati da to nije oduvek bila garderoba za penzionere. Izgledala je tada na njima tako dobro da bi im danas čak pozavideli.
Na korzou
Mladi u Klubu ljubitelja umetnosti, šezdesetih
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Lansky
Vidim da ste postavili moju fotografiju koju sam postavio na temu „Korzo u vremenskoj masini“.
Pa kada smo vec tu, moram da otkrijem da je devojka u sredini bila predmet mog tajnog i javnog obozavanja. Kako se to onda radilo, prvo posmatranje na Korzu, pa upoznavanje na nekoj igranci u Jadranu, Domu Armije ili Tehnickoj skoli – sada je ona moja supruga.
Kako sam malo zastranio, da se bavimo sa temom. Njen sesir je izradjen kod poznate modistice Balog u Strosmajerovoj ulici. Kaput sasiven po meri, krojac Njers negde kod kasarne na Halaskom putu. Haljine za zenski deo populacije su sivale krojacice, a kostime i i kapute krojaci. Muskarci isto tako, donji ves su sivale krojacice, odela, pantalone, sakoe i kapute su sivali krojaci. Konfekcija je u to vreme bila nepoznata stvar, mogla se mozda kupiti kosulja i kravata. Jedino su cipele kupovane u prodavnicama, medjutim mnogi su i cipele narucivali kod obucara.Svilene carape su se nosile godinama, na popravku su se nosile u prodavnicu Borovo,gde je kraj blagajne sedela zena koja je marljivo popravljala carape, koje smo, uglavnom, mi nezgrapni muskarci na igrankama uspeli upropastiti.
Krajem pedesetih godina redovno se odrzavala modna revija rukotvorina subotickih zanatlija. Priredba se odrzavala na Palicu, u Svecanoj sali na spratu Velike terase. Svaki komad odece koju su nam prikazivali suboticki manekeni, od sesira do cipela, bio je izradjen od subotickih zanatlija. Prilikom najave izlaska novog maneke na binu,tacno se nabrojalo ko je izradio sesir, donje rublje, kosulju, haljinu ili odelo i kaput, pa cak i cipele. Bilo je tu i spavacica koje su se narocito svidjale muskom delu publike na veliko nezadovoljstvo njihovih pratilja. Meni su cak konfiskovane i naocari.
A sada pogledajte trecu sliku – ocigledno je leto, a osim bace na trotoaru, svi muskarci nose kravate. Kravata je tada bila simbol muskarca, na Korzo se nije izlazilo bez kravate.
I da zavrsim. Pogledajte lica ljudi na slikama, mnogi ce reci da je to zbog fotografisanja, e nije, u to vreme ljudi su bili zadovoljno i sa to malo sto su imali, sto su imali prilike da rade i da zaradjuju, da se zabavljaju na nacin kako je kome odgovaralo.
Takva je bila moja i nasa Subotica, a vi koji ste sve to uspeli unistiti trudite se i dalje, iz mog srca je necete izbrisati.
Hi Lansky:)
Moja baka je bila poznata krojacica, i u to doba kada sam ja bila dete (a to je bilo zaista davno) bilo je krojacica koju su bile „specijalizovane“ za bebi a i deciju garderobu. Dobro se secam kada smo odlazili kod krojacice radi uzimanje mere, jer i meni su sve sili, od haljina, kaputa, pantalona, bluzica, bukvalno sve. Kao dete i ja sam imala sesire tokom leta i jeseni, a zimi nisam imala klasicne strikane kape, nego su mi pravili kapu od istog stofa of kojeg sam imala kaput. Krznari su takodjer bili veoma poznati i ko je sebi mogao priustiti iskljucivo su se nosile bunde i to obicno duze. Deci su pravili bundice od zeca jer su bila mnogo lakse, a isto tako su se zecevo krzno koristilo za kragne i kape. Acs krznar je bio veoma poznat u gradu, i imao je radnju pored Franjevacke crkve.
Htela bih da napomenem, da isto tako je bilo poznatih obucara, jedan od njih je bio G. Beres. Jedno vreme je imao svoju radnju u ulici Marije Vojnic Tosinica, to je jos bilo uveliko pre izgradnje studentskog doma, kasnije je jedno vreme bio na uglu Ulice Matka Vukovica i Matije Gupca (Tamo se kasnije presselilo Pogrebno). Oni su pravili cipele iskljucivo po narudzbi. Moji roditelji a i ja sam i kao dete, i sve dok su oni drzali svoju radnju imala cipele i cizme iskljucivo od njih. Obucu su na popravku nosili kod sustera, a cipele, sandale, cizme po narudzdbi su pravili obucari.
Moj otac nikada nije imao konfekcijsko odelo,kaput, kosulje. kravate ni cipele. Jedan od poznatih muskih krojaca je bio Bognar Istvan. Dobro se secam kada sam odlazila sa tatom da naruci novo odelo, G. Bognar je imao veliki izbor izvanrednih stofova i postava uvezene iz, Italije, Nemacke, Francuske, tako da se ni stof nije kupovao u prodavnici.
Isto tako, po narudzbi se sila i posteljina , za mnoge naravno sa monogramom, jorgani su pravljeni po narudzbi, materijal je bio saten ili svila. Sigurno ima onih koji se secaju da je bilo jorgana sa vatelinom, sa perjem, i sa vunom. Kada sam rodjena moji roditelji su narucili kompletnu opremu, jorgan, jastuk za kolica, a isto tako i za krevetac. Cak su i maramice pravljene po narudzbi sa monogramima.
Lansky, imam kolekciju babi opreme od 1830 – sto je naravno siveno, mogu da napravim fotke i da ti dostavim, a isto tako iz moje porodicne arhive materijal vezan da obucu i odecu pravljenu po narudzbi.