Fernando Pesoa – pesimizam kao meditacija

,,Knjiga nespokoja“ Fernanda Pesoe nije konvencionalno književno delo. To nije roman, zbirka priča, niti uobičajeni filozofski traktat. Umesto toga, to je fragmentarni dnevnik svesti, mozaik unutrašnjih previranja, melanholije i refleksija koje odražavaju egzistencijalnu nemoć i traganje za smislom u svetu koji ne nudi utehu.

,,Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu, sanjamo ga i dalje kao odrasli, kroz neku izmaglicu; lažni – kojim živimo u zajedništvu s drugima – i koristimo u praktične svrhe. Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“

,,Čovek je osuđen na stalna unutrašnja preispitivanja bez mogućnosti spasenja u stvarnosti.“ (Pesoa)

Pesoa je knjigu napisao pod heteronimom Bernarda Soareša, činovnika iz Lisabona, koji je svojevrsna senka autora – čovek bez velikih dela, bez izražene volje, bez pripadnosti svetu. Kroz njega, Pesoa istražuje tugu postojanja, iluzornost identiteta i granice između sna i realnosti.

Jedna od ključnih osobina knjige jeste odsustvo jedinstvenog narativa. Ona je sastavljena od stotina fragmenata – misaonih skica, introspektivnih zapisa i poetskih slika. Pesoa pokazuje da je ljudska psiha rascepkana i fluidna.

,,Svako od nas je više osoba istovremeno, a većina njih nikada ne dolazi do punog izražaja. Mi smo zbir neostvarenih mogućnosti.“ (Pesoa)

,,Mi ne mislimo u linearnim narativima – naši umovi skaču s misli na misao, prepliću uspomene, snove i strahove.“ (Pesoa)

Knjiga ne pokušava da sakupi ove fragmente u celinu, jer celina ne postoji. Pa tako i Soareš ne živi punim životom – on ne deluje, ne menja svet, već beleži svoj unutrašnji nespokoj. Njegova egzistencija je pasivna i apatična, ali upravo u toj pasivnosti leži njegova istina. Život je prožet osećajem uzaludnosti u kojoj pronalazi neku vrstu utehe.

Pesoa kroz višeznačnost prikazuje haos postojanja i nemogućnost njegovog racionalnog uobličavanja. Ne veruje u velike narative – ni u religiju, ni u politiku, ni u moral.

On je kroz lik Bernarda Soareša napisao knjigu bez izlaza gde upravo u toj beskrajnoj introspekciji leži njena snaga koju čitalac mora osetiti i prepustiti se unutrašnjem pejzažu emocija, sumnji i snova. Ona sama po sebi nije samo delo o nespokoju – ona jeste sam nespokoj.

,,KNJIGA NESPOKOJA“  (kratak odlomak)

,,Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja moja mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to izmiče, isparava. Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam osećao kao drugi, da sam razmišljao kao drugi. Ono što sad posmatram to je predstava smeštena u drugi dekor. Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fioka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam zapravo bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio – kao iz tudjeg sna. često pronalazaim stranice koje sam napisao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak? Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.“

,,Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi koliko mi je poznato već trideset-četrdeset godina. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorištu, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu klovnova, o unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan. A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove. On vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri illi pet metara koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.“

Borivoj Vujić