Festival koji blista kao svetionik u magli – Desire central station

Ovogodišnji međunarodni pozorišni festival “Desire central station” održan je u Subotici od 25. novembra do 3.decembra.

U gradu i državi u kome se kulturne institucije smišljeno i sistematski gase, pozorište zahvaljujući Urbanu Andrašu i “Dezire” festivalu blista kao svetionik u magli. Osećaj ponosa što živite baš u ovom gradu, na ovom mestu, toliko često oduziman nama odraslim u vreme inflacije, ratova i večitih demonstracija vraća se kad vidite da u grad dolaze ljudi koji smatraju privilegijom da budu baš tu sa vama, sa Dezireom. I pored velikog značaja koji ima u teatrološkom smislu, jer svake godine uspeva da prikaže sveže ideje, nova rešenja i pravce u kojma pozorište može da se razvija, ovaj festival značajan je zbog publike čije interesovanje je pridobio i estetski sud uspeo da oblikuje tokom skoro decenije postojanja. I tek što se završio deveti, mi, publika, sa radošću očekujemo jubilarni, deseti “Dezire”.

Kroz izvedene predstave, u narednih nekoliko članaka provešće vas Marijana Vasilijević, pedagoškinja u osnovnoj školi i preneće svoje utiske i doživljaj sa ovogodišnjeg „Dezirea“.

Desire central station – Čas anatomije

Festival je počeo predstavom “Čas anatomje“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, reditelja Urbana Andraša, koja je označila i moto festivala.

Polazeći od Danila Kiša, i anatomije književnog dela koje nastaje, živi, umire i vaskrsava uz i kroz kontekst društva u kome je, Urban šalje poruku mladim naraštajima pisaca, i intelektualaca da kultura treba da bude nepotkupljiva, slobodna od vladajuće ideologije i uticaja „prinčeva“. Posebno je upečatljiva završnica predstave gde glumica plačući govori pesmu Danila Kiša “ Đubrište”, i ne možete a da se ne zapitate: nije li kultura kao ruža na đubrištu humanističkih vrednosti u našem društvu, jedino postojeće svetlo na kraju tunela, a i ono polako nestaje u magli ideologije i kapitalizma? Danilo Kiš kaže: „…kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji, koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem, biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.“

Oblak u pantalonama

Istog dana u Pozorištu “Deže Kostolanji” održana je premijera predstave ”Oblak u pantalonama” Kokana Mladenovića u kojoj glumci pantalone nose samo u prvih nekoliko minuta. Posle toga publika dobija pink naočare i percepcija se menja. Šarenilo i groteska bljeskaju sa scene. Svi zločini koji se odvijaju pred našim očima i nad nama, izgledaju nam smešno, slatko i veselo dok sedimo ušuškano u toplom pozorištu i svet posmatramo anestetizovani kroz ružičaste naočare. Smešno do apsurda. Toliko smešno da je tragično. Ili toliko tragično da je smešno.

Poruke o revoluciji Majakovskog od kojih se pošlo, obistinjuju se pred našim očima jedna za drugom. Dokle ćemo kao građani da ćutimo i trpimo, gledamo svet kroz pink ekrane kad je vreme za revoluciju uveliko sada?

Marijana Vasilijević