Kada je leta 2009. Spartak izborio povratak u najviši rang fudbalskog prvenstva, od one stare, jugoslovenske lige prošlo je sedamnaest godina. Još je bilo Subotičana koji su pamtili zlatno doba našeg fudbala, kada su domaći klubovi i reprezentacija značili nešto u Evropi i ostatku sveta.
Činilo se tada da smo zakucani u novu realnost i da će budućnost izgledati manje-više tako, sa malom nadom da će ipak biti bolje. Nakon novih sedamnaest godina koje su protekle od 2009. godine, stvari su otišle u neočikavano lošem pravcu – na dole, iako se činilo da smo već na dnu.
Za one koji tada još nisu stasali, da se podsetimo renesanse Plavih golubova pre 17 sezona.
Spartaka u prvoligaškom društvu sezone 2009/2010. nije, kao nekada, čekala „velika četvorka“, niti su sledila gostovanja na stadionima u Ljubljani, Titogradu, Skoplju ili Zenici. Nisu na teren Gradskog stadiona dolazili igrači koji su, kao onomad, bili ravnopravni sa evropskim asovima, iako su nastupali za Rijeku, Velež, Željezničar… Uprkos tome, bila je to i dalje najpopularnija igra i jedan broj publike se vratio na stadion.
Sašivene su nove navijačke zastave i transparenti, krenula je na gostovanja plavo-bela „turneja“ onih najvatrenijih. Publika je dobila nove ljubimce u Aci Noskoviću, Torbici, Farkašu, Bratiću…naš golman je zakucao na vrata reprezentacije!
Usledile su mnoge zanimljive utakmice koje su imale svoje heroje i tragičare. Padali su kod nas Zvezda i Partizan, kao i par mnogo bogatijih evropskih klubova. Igrao je Spartak, nekad za opstanak nekad za vrh, ali nije mogao da izbegne kolektivno potonuće našeg fudbala.
Postoje mnoge zemlje koje ne predstavljaju ništa na fudbalskoj karti sveta, ali ova igra kod svih njih i dalje puni stadione i ima takmičarsku draž. Jedino kod nas „najvažnija sporedna stvar“ gubi na popularnosti. Takmičenje u kome jedan tim mora biti prvi po svaku cenu, i koji je finansiran od države stotinama milona evra, ne može biti zanimljivo ni onome ko navija za taj klub. Organizaciju koju vode ljudi pušteni za taj zadatak iz zatvora zajedno sa opasnim ljudima iz podzemlja, ne ostavlja šansu za bilo kakav prosperitet.
Spartak u takvom okruženju može da igra samo po njihovim pravilima, dok publiku to ni malo ne zanima. Tako smo izgubili nešto što smo voleli, kao što to voli cela planeta. Oni koji idu na utakmice opštinske lige, kažu da tamo još gori plamen, da ima publike, nadmetanja i fudbalske strasti.
Stoga silazak Spartaka u niži rang može da ima dobru stranu. U takmičarskom smislu to je mnogo zanimljivija liga. Osim što nedostaju Zvezda i Partizan, sva druga imena su u nivou ostatka Superlige. Ako ništa drugo, ne zna se unapred ko će biti prvak.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Istina je da se favorizuju „blizanci“ i jos neki klubovi, ali treba biti stvarno los, pa ispasti iz ovakve 1. lige.
Spartakov pad nije posledica jedne loše sezone, već ishod modela koji je klub još 2009. vratio u najviši rang, ali ga je istovremeno udaljio od starog gradskog identiteta. Povratak nije došao kroz organski uspon Spartaka, nego kroz fuziju sa Zlatibor vodom; klub je time dobio prvoligaški status, ali je postao zavisan od uskog kruga finansijera i fudbalskih funkcionera. Zato danas nije dovoljno govoriti o slabom timu, treneru ili upravi. Problem je dublji: Spartak je godinama formalno opstajao, dok je suštinski gubio publiku, poverenje i osećaj da je klub javna stvar Subotice.
Posebno je važno što je glavni finansijer kluba istovremeno i predsednik Fudbalskog saveza Vojvodine. To pokazuje da Spartak nije samo žrtva srpskog fudbalskog sistema, već i njegov lokalni proizvod. Isto važi i za obećanja o novom stadionu: godinama se najavljivala infrastrukturna budućnost, dok je klub u sadašnjosti gubio takmičarski smisao i gradsku energiju. Zato silazak u niži rang ne mora biti najveći poraz. Veći poraz je prazan opstanak u ligi koja više ne proizvodi ni neizvesnost, ni publiku, ni veru da rezultat nešto znači. Spartak može da se obnovi tek ako ponovo postane klub Subotice, a ne samo klub fudbalskog sistema.