Nakon šest i po decenija, prestao je da izlazi subotički časopis za književnost, umetnost i kulturu „Rukovet“. U današnjoj podeli kulturnih sfera, jedan latinični list na srpskom jeziku niko ne prepoznaje kao svoj, niti je kome potreban. Ovde nije reč o piscima i čitaocima već o gradu koji je prestao da pomaže ovo izdanje i tako ostao bez jednog književnog utočišta, bez tekstova o arhitekturi, istoriografiji, pričama o Subotičanima, filmu, muzici…
Prilikom iseljavanja stvari iz prostorija redakcije i raščišćavanja fioka, urednik Boško Krstić je našao i kutijicu sa negativima koja je svojevremeno dobijena od starog foto reportera Karolja Jančoa. Nije imao dileme kome treba da ih ostavi na daljnje čuvanje.
Poput zakopanog blaga, pred nama su osvanule slike stare 75 godina koje su načinjene u prvim mesecima posle rata, 1945. godine. Većina nije nikad prikazana pa je ovo prilika da pogledamo neke. Na jednoj rolni su prizori raščišćavanja ruševina.
Slika iznad je načinjena u centru Subotice, na početku jedne uličice koja se do danas dosta promenila. Ko ne može da je prepozna, odgovor će dobiti na dnu stranice.
Jula te godine, smotru jedne vojvođanske brigade na Gradskom stadionu obavio je lično Josip Broz Tito. Maršal je iz lože pratio egzicir a potom je sišao na teren i primio raport. Na tribinama je bila subotička publika dok su Karolj Jančo i još 4-5 reportera na terenu neprestano škljocali.
Motorni saobraćaj je još toliko redak da širokim subotičkim ulicama gospodare pešaci. I pored toga, na poslednjoj slici je uočljiv nekakav saobraćajac ili lice sa određenim zaduženjem. Stoji na sredini raskrsnice i u rukama ima zastavice, svetlu i tamnu.
Kanalizaciona mreža u Subotici je bila još veoma mala. Čak i za to što je nasleđeno nisu sačuvani planovi i karte. Nestale su tokom burnih istorijskih događaja pa je narednim generacijama ostalo da nanovo otkrivaju podzemlje.
Na fotogrfijama je zabeleženo otvaranje širokog voda iz pravca Gradske kuće prema ulici Dimitrija Tucovića. Znajući pravac vodotokova, tuda je sigurno prolazila subotička rečica koja Štrosmajerovom pa Prvomajskom ide dalje prema Šandorskoj bari i Paliću.
Džes parada
Železnički džes-orkestar koji je jedan od najaktivnijih muzičkih društava na našem Severu priredio je 31. maja džes-paradu u Gradskom pozorištu. Na programu je bilo pevanje, havajska muzika, solo instrumenti itd. Posle programa je bilo narodno veselje.
Subotica je dočekala izvanredan i veličanstven dan dočekom generala III ukrajinskog fronta kojim komanduje maršal Sovjetskog Saveza Tolbuhin. Predstavnici Crvene armije koja se nakon pobedonosnog završetka rata vraća u svoju domovinu, otišli su u Gradsko pozorište gde se davala priredba naših interniraca, koji se takođe vraćaju svojim kućama, oslobođeni od strane Crvene armije.
Drug Lajčo Jaramazović zahvalio se visokim gostima na njihovom učešću u oslobođenju Jugoslavije, izražavajući nadu da će veliki Sovjetski Savez pomoći izgradnju nove Jugoslavije.
Na Gradskom stadionu je odigrana utakmica između Treće brigade KNOJ-a i reprezentacije zarobljenika koji se vraćaju svojim kućama. Reprezentacija naših zarobljenika bila je sastavljena uglavnom od igrača koji se nisu bavili fudbalom, ali među njima se ipak našlo nekoliko igrača koji su još pre 1941. godine trenirali ovaj sport. Tako je u timu zarobljenika nastupio Blagoje Marjanović – Moša, bivši igrač BSK-a. Tim zarobljenika, uprkos tome što su umorni od puta i proveli četiri teške godine u zarobljeništvu, prikazao je jednu živu i lepu igru. U timu Treće brigade Ognjanov je pokazao dosta lepu igru, ali smo ga videli i boljeg. Najslabije tačke oba tima su bili golmani.
Reprezentacija III. brigade – Zarobljenici 7:3 (2:2)
Raščišćavanje ruševina
Na kraju, evo odgovora za one koji nisu prepoznali ulicu sa prve fotografije. To je pogled iz pravca korzoa na uličicu Vuka Karadžića. Sa leve strane je zgrada koja će kasnije postati Dom JNA, a desno je banka (SDK) koju je pogodila avionska bomba. Na raščišćavanju radi dosta žena što današnjem posmatraču nameće pitanje gde su muškarci. Još tokom rata mnoge muške poslove su preuzele žene, neke su u ratu nosile i pušku pa su se i u posleratnu obnovu uključile sa istim elanom. Bila je to zemlja mladih ljudi koja im je obećala bolju budućnost.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
„Nakon šest i po decenija, prestao je da izlazi subotički časopis za književnost, umetnost i kulturu „Rukovet“. U današnjoj podeli kulturnih sfera, jedan latinični list na srpskom jeziku niko ne prepoznaje kao svoj, niti je kome potreban. Ovde nije reč o piscima i čitaocima već o gradu koji je prestao da pomaže ovo izdanje i tako ostao bez jednog književnog utočišta, bez tekstova o arhitekturi, istoriografiji, pričama o Subotičanima, filmu, muzici…“
Lansky, sve ste rekli ovim uvodom. Svaka Vam čast na pravoj analizi stanja i vođene politike na polju kulture u našem gradu.
Mene licno u ovoj prici zanima kako je autor snimaka dolazio u ratnim i neposredno posleratnim uslovima da foto hemikalija i uopste do foto materijala. Tadasnje hemikalije su jako oksidirale i nisu se mogle lagerovati na neko duze vreme. Za svaki proces razvijanja filma, i izradu pozitiva (razvijac,fiksir) je trebalo manje vise iznova izmesati, odnosno rastvoriti u vodi, sve one sastojke koji su kororisteni u tadasnjoj foto tehnici. Sto se tice zena u rascicavanju rusevina, odmah se vidi da nisu bas najprikladnije odevene za takvu vrstu poslova. Nekako mi vise izgleda da je u pitanju obicaj boraca Crvene Armije, (od Partizana rado prihvacen) koji bi jednostavno ako negde zatreba radna snaga, stanovnistvo isterali iz domova i podelili mu radne zadatke. Bilo to na kopanju rovova ili rascicavanju rusevina. I sve to, podrazumeva se samo po sebi, sa prigodnim pesmama i barjacima. One seljacke konjske zaprege koristene za odvoz gradjevinskog otpada nekako vise deluju na rekvirirano necije dobro, nego na nesto sto se radi dobrovoljno i sa odusevljenjem. Sve to naravno pod budnim oko vojnika. Ona dva vojnika sa lopatama verovatno prakticno pokazuju kako treba da se lopata i da treba sto pre napuniti kola da bi oni onda obavili muski deo posla – upravljanja konjskom zapregom. Muskaraca sa lopatama nema na slikama. Svi oni koji su mogli drzati lopatu, mogli su i drzati pusku i bili su mobilisani na front. Pred kraj rata i u zavrsnim borbama za oslobodjenje jedinice NOVJ/POJ su brojale preko 250 hiljada ljudi pod oruzjem. Ta brojka ujedno i objasnjava veliki broj borackih penzija u posleratnom periodu. U svakom slucaju ove fotografija su u pravom smislu pronadjeno blago i govore odnosno svedoce o jednom vremenu iz kojeg je sve manje zivih svedoka i koji jos mogu iz licnog secanja i iskustva nesto konkretno o njemu da kazu.
Na slici gde je Titova slika na pozoristu u pozadini ulica izmedju Spartak kafane(tj Rajfajzen banke) i biblioteke,izgleda mi neverovatno ali mnogo sira nego danas.Kako god je uvelicam i gledam,sira mi je.Ne kontam kako i zasto.
>> Nije imao dileme kome treba da ih ostavi na daljnje čuvanje.
Nadam se da je odgovor muzej Subotice
Odgovor je: Istorijski arhiv Subotice. Sve fotografije i filmovi idu u zbirku fotografija IASu.
@ Ma da
Fotografija je ocito snimljena sirokougaonim objektivom sa fokusom koji je po svemu sudeci manji od 50 mm. Usled toga dolazi do izvesnih optickih varki. Ljudsko oko ima sirinu pogleda od nekih 50 stepeni i to odgovara objektivu od oko 40-50 mm. Sve sto je snimljeno objektivom sa focusom (zizom) manjom ili vecom od toga nama izgleda neuobicajeno. Snimak teleobjektivom zgrade Jadrana sa pozicije ispred gradske kuce, daje nam iluziju da je Jadran tu negde odma iza pozorista.
Na toj slici drvored u ulici je još mali, što sigurno stvara utisak veće širine nego što je danas.
Fenomenalno,BRAVO,BRAVO.SVE POHVALE.
Dajte malo i okolne ulice,da sagledamo Suboticu malo bolje u tim vremenima.Npr Tokio,Radnicki univerzitet,Radijalac,prema Lifci,itd.
RUKOVET, radi sam na njemu.
Minerva.
@… , hvala na odgovoru, da, IAS je još bolje rešenje 🙂
Nego, da li neko zna, postoji li negde u internet svetu arhiva rukoveta?