Fridrih Niče (1844 – 1900) nije samo filozof koji je voleo muziku i pisao o njoj. Bio je muzičar, pijanista i kompozitor. Naučio je da svira klavir još kao dete i za razliku od većine dece iz nemačkih porodica XIX veka, nije bio motivisan pod pritiskom roditelja, već sopstvenim interesovanjem za tu umetničku formu. Već u ranoj mladosti samostalno je komponovao muziku koja je duboko uticala na njegovo poimanje sveta.
Godine 1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga ,,Rođenje tragedije iz duha muzike“ i to pod uticajem dva velika mislilaca, filozofa Artura Šopenhauera i kompozitora Riharda Vagnera. U knjizi je pokušao da objasni zaključke o samom cilju muzičke kulture, kao jedan čisto estetski problem, bazirajući se na starogrčke tragedije.
Niče deli ljudsku prirodu u dve suprotstavljene kategorije: a) apolonsku koja je ukorenjena u razumu i povezana sa našim osećanjem sebe, dakle odnosi se na racionalne i kontrolisane aspekte našeg bića. b) dionizijsku koja nas odvaja od razuma i uvodi u sferu nespoznatljivog tj. na instikte i iracionalno duboke doživljaje i emocije. Kao i mnogi Ničeovi koncepti tako i ove dve kategorije, nazvane po grčkim bogovima Apolonu i Dionisu, složene su i teško ih je definisati.
Ako ljudsku prirodu možemo podeliti u ove dve kategorije onda i umetnost može biti inspirisana Apolonom, bogom istine i proročanstva. Ovakva umetnost je racionalna, konstruktivna i idealistička. Pomaže ljudima da osmisle svoje okruženje, identifikuju i rešavaju probleme uvodeći red u haotičan svet i nastoji da razreši protivrečnosti koje definišu našu stvarnost.
Umetnost inspirisana Dionisom, bogom vina i veselja je emocionalna, instiktivna i duhovna, ukorenjena u iskustvima i haosu. Rođena je iz odluke da se prihvati stvarnost kakva jeste, bez preispitivanja prirode samog postojanja. Dionis nije samo Grčki bog koji je poslužio Ničeu da izrazi princip razuzdane strasti i stvaralačkog nagona, već u sebi nosi još dublju poruku. On se izdvaja od drugih bogova po svom poreklu i osobenom načinu bivstvovanja. Prema mitologiji bio je uništen od strane Titana, ali se ponovo rađa i postaje vanvremenski simbol vraćanja na prvobitnost želje i ideja.
Balans između ove dve kategorije, prema Ničeu, mogao bi se pronaći u predsokratovskim grčkim tragedijama gde se apolonska umetnost manifestovala u formama dijaloga, a dionizijska je bila izražena kroz hor i muziku. Kada se stavi u kontekst života pojedinca, tragedija se često čini traumatična i besmislena. Međutim, kada se posmatra kroz prizmu umetnosti, ona postaje smislena, čak i lepa. Ovde je reč o umetnosti koja je produkt onog ljudskog, najvrednijeg dela jer je lišena metafizičkih pretpostavki. Za Ničea je grčka tragedija bila kolevka grčkog nacionalnog bića. U njoj se više nego i u jednom drugom umetničkom okviru nalaze udružene suprotnosti, nesklad i ružno, objedinjeni u vrhunsku umetničku formu. Ipak Niče priznaje da Grci nisu stvorili tragediju sa punom svešću o njenom značaju, što eksplicitno i navodi u svom delu ,,Rođenje tragedije“.
U grčkim tragedijama poput ,,Kralja Edipa“ pojmovi smrti, sudbine i nepravde bili su opisani na lep i uređen način, kroz zaplete i dijalog. Međutim, publika je ove koncepte posmatrala na dionizijski način. Jedinstvo horske muzike i odvojenost od radnje, pomažu publici da se ,,odvoji od sebe“ i da na depersonalizovan način sagleda ideje u predstavi. Ovo omogućava gledaocu da se nosi sa neprijatnim idejama na način koji je nežniji od iskrene apolonske diskusije.
Svi mi nosimo u sebi obe prirode. Dok su mnogi filozofi umanjivali dionizijsku stranu i nastojali da promovišu racionalne delove ljudske psihe, Niče insistira na balansu obe prirode jer smatra da u svima nama postoje snage razuma, kosmičkog jedinstva, ali isto tako haosa i iracionalnosti.
Iako njegove teorije o estetici možda nisu donele konačan odgovor koji je tražio, apolonska i dionizijska razdvojenost je i dalje koristan način sagledavanja umetnosti i psihologije društva. U Ničeovoj filozofiji nijedan segment njegove misli nema predznak estetičkog, niti je njegova prvobitna namera bila da stvori jednu novu estetiku kao disciplinu, ali ipak možemo uzeti u razmatranja sve te pretpostavke. Možemo čak reći da je čitava Ničeova filozofija estetički nadahnuta, upravo time što se najveća očekivanja vezuju uz umetnost. On na specifičan način prilazi umetnosti, nekako iz same perspektive života, jer ga doživljava kao osnovni umetnički fenomen.
Umetnost ima nadmoć nad filozofijom i spašava je od nihilizma jer je nedvosmisleno okrenuta ka životu. Ovakvim stavom Niče se predstavlja kao protivnik tradicionalnih vrednosti i na samom početku svog filozofskog puta zastaje fasciniran umetnošću, a kasnije, njegovo zrelije promišljanje će samo učvrstiti mladalačka ubeđenja. Vrednuje umetnost jer smatra da ona prihvata privid i ne obmanjuje, već na čoveka deluje okrepljujuće.
Borivoj Vujić
Nekada Niče, danas Mitrović …..