Gde se nalazi subotički „blizanac“

Peroni subotičke stanice i laiku su odavali da je reč o staroj zgradi, iz vremena kada je železnica bila preduzeće od velikog značaja, prilično većeg nego što je to danas. Unutrašnjost zgrade je, međutim, vremenom  trpela određene promene, prilagođavajući se komforu putnika i zaposlenih,  odnosno nekim savremenijim standardima.

Pokušavajući da stvari složimo u nekakvu vremensku liniju, dosta toga ćemo otkriti na „koti 1941“. Upravo ta ratna godina bila je značajna za ovu stanicu. Nakon okupacije u aprilu 1941. godine, jedan od prvih poduhvata nove uprave bilo je renoviranje železničke stanice.

Razmere radova su bile tolike da bi ih danas slobodno nazvali „generalka“.  Planove je napravio inženjer gradnje Baltazar Bolto Dulić iz željezničkog odeljenja, posle rata jedan od najaktivnijih subotičkih graditelja. Spoljašnjost stanične zgrade nekada je bila prepoznatljiva po fasadnoj cigli koja je nakon ovog renoviranja uklonjena.

Osim fasade, radovi su obuhvatili enterijer, raspored prostorija, proširenje ulaza na perone… a od tada  potiče i narandžasti vodotoranj u ulici Jovana Mikića, kao i česma sa kamenom vazom kod carinarnice.

Pre…

…i posle

Za to vreme Mađarska ostvaruje jedan mnogo veći poduhvat, kada je železnica u pitanju. Počela je izgradnja pruge Seretfalva – Deda (Szeretfalva-Déda). Na putu do Zemlje Sekelja nalazi se nešto što će zanimati i Subotičane.

Székelyföld

Nakon druge Bečke arbitraže 1940. godine ponovo su promenjene granice između Mađarske i Rumunije. Ovaj put Rumuni su morali da prepuste severnu Transilvaniju Mađarskoj, nakon čega su nove granične linije presekle postojeće železničke veze. Povezati maticu i Székelyföld novim gvozdenim putem bio je težak zadatak pošto je trasa išla kroz vrlo nepovoljan teren. Kada je pruga završena, stanicu u Dedi krasio je i novi toranj.

Železnička stanica Deda, 1942. godine

Zemlja Sekelja neobična je po mnogo čemu, pa i po arhitekturi. Vodotoranj u Subotici je viši blizanac onom u Dedi, gde je okružen objektima tradicionalnog izgleda. Tragajući u Budimpešti za projektima subotičke stanice, istoričarka umetnosti Klara Evetović iz subotičkog Zavoda za zaštitu spomenika, došla je do ovog zanimljivog otkrića.

Subotičani na svom tornju uglavnom nisu prepoznavali nekakvu poruku graditelja, već su u njemu videli jedan industrijski objekat. Konačnu stilsku odrednicu trebao bi da da neko ko dobro poznaje motive koji su nađeni možda baš u toj pokrajini.

Ako je naš novi toranj na sebi i imao nešto tradicionalno, stanična zgrada je nakon obnove 1941/42. dobrim delom modernizovana.

Najbolje se to videlo u auli gde su se nalazili toalet i garderoba.

Nacrt iz 1941. godine

                                                                   2015. godine

Do sada, taj deo stanice nije predstavljao neku zanimljivost, ali u svetlu saznanja o tome koje godine je nastao, on je ipak bio vredan pažnje.  Početak modernog dizjniranja enterijera možda nije sasvim uspešno nakalemljen uz stare perone od kovanog gvožđa, ali pokušajmo da sa ove vremenske distance shvatimo želju za novim i modernim, čega je tada bilo vrlo malo.

Uskoro će ovo mesto biti potpuno preuređeno i pitanje je da li će išta podsećati na prošlost. Sigurno je to da će toranj ostati isti, doduše urušen i propao. Njegov „blizanac“ u Rumuniji je u boljem stanju, ali je vremenom doživeo promene koje su mu pokvarile izgled.

Lansky