Generacije koje su išle u zabavište, danas ga zovu vrtić. U ono vreme to je bio naziv koji se češće koristio u zapadnim delovima Jugoslavije. Vremenom je reč vrtić postala opšteprihvaćena i kod nas, što jeste prevod nemačkog kindergarten, koju su preuzeli čak i Amerikanci.
Ipak, iako smo mi govorili zabavište, u literaturi iz tog vremena i kod nas se predškolske ustanove zovu vrtići, s tim što se oni dele na one sa poludnevnim radom (zabavišta) i one sa produženim radom (obdaništa). U jednoj studiji koja se bavi ovim ustanovama na području grada Subotice, a pravljena je krajem šezdesetih, nalazimo izvesne informacije i, ono što je najbolje, fotografije tadašnjih subotičkih vrtića – objekata i dvorišta.
Zabavište na Paliću, u vili Manojlovića. Na prednjem delu placa kasnije izgrađen današnji vrtić
Prvo zabavište na prostoru bivše Jugoslavije postojalo je baš u našem gradu, još polovinom XIX veka. Istorija ove ustanove napisana je u knjizi “Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici” (S.Mačković/G.Vaš), a mi se pozabavimo bližom prošlošću, onom koju mi pamtimo.
Zabavište „Heroj Pinki“ u Bogovićevoj ulici. Kada je uređeno 1957. godine bilo je najsavremenije u Subotici
Organizacija porodičnog života u neko prošlo vreme, izgledala je potpuno drugačije nego danas. Žene su bile uglavnom kod kuće i brinule se za potomstvo tako da je tek onaj manji deo njih, zaposlenih u industriji, imao potrebu za tuđom brigom o deci. Svemu tome došao je kraj kada su se žene zaposlile u preduzećima, a društvo počelo da vodi računa, ne samo o čuvanju i vaspitanju, nego i o pripremi dece za školu.
Zabavište u „Šumici“, pored OŠ Jovan Mikić i Pedagoške akademije
Pomenuta studija prikazuje trenutno stanje mreže subotičkih vrtića 1969. godine. Dobar deo objekata je izgrađen u 19. veku. Tada u gradu još ne postoji namenski izgrađena zgrada za predškolsku ustanovu. One sa kojima se raspolagalo, uglavnom nisu imale potrebne uslove ali se situacija popravljala iz godine u godinu. Oni koji su pohađali neko od subotičkih zabavišta, poneli su sa sobom uspomene na mirise iz kuhinje, jela koja su bila mrska ili voljena, prisilno popodnevno spavanje i beskrajno čekanje da svemu dođe kraj i neko ih odvede kući.
Dečje jasle na Trgu žrtava fašizma, namenjene uzrastu do 3 godine. Danas gimnazija Kostolanji
Vremenom su ta mesta bila sve bolje opremljena kao što je i rad sa decom bio sve osmišljeniji tako da će mlađima danas ove slike izgledati tužno. Tadašnjoj deci to je sigurno izgledalo sasvim u redu jer i kod kuće nije postojao bolji komfor.
Subotička zabavišta bila su tada podeljena u dve organizacione jedinice: „Naša budućnost“ i „Heroj Pinki“.
Obdanište i zabavište u ulici Rade Končara. U to vreme zapuštene fasade ali dobro opremljeno
Obdanište „SAND“, u objektu nekadašnje osnovne škole
Dečje obdanište u ulici Ivana Gorana Kovačića. Kuća više ne postoji
Zabavište i obdanište u dvorištu Pravoslavne crkvene opštine
U studiji su priložene još i fotografije zabavišta u Tolstojevoj, Frankopanskoj, ulici 15. Maja, Gajevoj, na Zorci, Majšanski put, Matije Gupca, Ivana Milutinovića, Dragiše Mišovića, Ruđera Boškovića, Bele Čikoša, Mali Bajmok, Aleksandrovo i zabavište u naselju Onča.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Zabavište u ulici Jug Bogdana br.3., na Onči… ’67/’68 g.
ONCSA
Išao sam u obdanište u Frankopanskoj.
Posle dosta godina u isto obdanište je išla i moja sestra, pa sam išao po nju. Moja stara vaspitačica je još uvek radila tamo. Između mene i sestre je 10 godina razlike, pa sam tada već bio gimnazijalac. Kada sam prvi put posle mnogo godina ušao u to dvorište iznenadio sam se jer je sve mnogo manje nego kako se ja sećam. Kao malenima, to dvorište nam je bilo veliko kao čitav jedan svet.
I kao što je Lansky spomenuo, obdaništa uvek imaju taj neki specifičan miris. Meni ne smeta kad ga osetim. Podseća me na najbezbrižnije dane.
Ovih dana sam čuo priču kako je krajem četrdesetih i početkom pedesetih (a možda i posle toga) zabavište u Frankopanskoj bilo na nemačkom, odnosno u njemu se sa decom govorilo na tom jeziku. Čudno, pošto se rat tek završio a u njega nisu išli mali Nemci nego jevrejska deca. E sad… neko može da pomisli da je to naopako, međutim, nemački je jedan od jezika kojim taj narod govori, tako da ne treba prebrzo donositi zaključke. Na jevrejskom groblju u Subotici, na mnogim grobnicama je nemački jezik.
danas gimnazija Kosztolányi ovde osnovana PRVA RADIO STANICA U NASEM
GRADU – Dali je to bio Agi-Prop i to posle rata toliko znam da je bio jedan od ruko-
vodilaca GOTTESMANN TIBOR – MNOGO TOGA SU U PERIODU 1948-50 godine
odneli u Novi Sad, jer je ova Radio Stanica prva bila na teritoriji Vojvodine. DGY
I danas postoji stara zgrada obdaništa u sklopu novije škole . Osme vojvođanske brigade , Na majšanskom putu. Sećam se te obdanište gde sam išao kao mali. Na put sam svaki dan poneo moju malu torbici i emajliranu šolju sa likom Miki Mausa. U obdaništu pored igranja tetica nam je pričala basne ,pripremala nas kako da se ponašamo za nadolazeće blagdane a u konačnici i za prvi razred osnovne škole. Doručak i kako smo primali u obdaništi i zato smo i morali da nosimo šolje. Doručak se sastojao od sedviča sa namazom Američkom margarinom ,i sirom ,napitkom od kakoa-ponekad smo dobijali i sendvić sa crvenom sirom -sa paprikom. Uglavnom doručaku smo mogli da se zahvalimo Američkom pomoć kao i ostalom prehrambenom robom kao mleku u prahu. Sećam se da smo za blagdane dobijali za poneti kući crveni sir u konzervi mleko u prahu u staniol vreći. Onu malu torbicu iz vremena obdaništa i danas čuvam kao uspomenu na te dane.
Zabavište u „Šumici“1957 /60.Kasnije se u toj zgradi igrao stoni tenis. Izgradnjom Osnovne škole „Jovan Mikić“, zabavište i obdanište su preseljeni u zgradu „Sand“. Prijem u 1.razred je bio u zgradi „Sand“ , a dočekala nas je lepa, nova škola „Jovan Mikić “ u kojoj su bili zaposleni stručni, izvrsni prosvetni radnici.
Divno divno napisano. I ja sam kao dete isla prvo u jaslice na Trgu zrtava fasizma a posle u zabaviste koje se nalazilo u ulici Matije Gupca. Jos se i danas secam tetka Jule koja nam je davala dorucak, uzinu jabuku i poske postavljala rucak. Kako je to lepo bilo.
Da nebudem dosadna svake nedelje ali Lansky svaka cast. Puno puno hvala za divne nedeljne price iz nasih zivota.
Godine 1962. i 1963. Išla sam sa drugarima iz zgrade u zabavište „Šumice“, tu su nas spremili za prvi razred i sledeće godine smo se upisali u OŠ Jovan Mikić, predivne uspomene. Vaspitačice Branke se i sad sećam kao i igara u dvorištu. U predsoblju smo ostavljali obuću i kaputiće, svako je i onda imao svoj znak. Moj je bila roda pa su se deca šalila da ja jedem žabe. Čuvam sliku sa novogodišnje proslave, mi devojčice u belim haljinicama od krep papira. Poklon je uz obavezan paketić slatkiša, bila i knjiga. Moja je bila o životinjama, zahvaljujući njoj sam jednom u srednjoj školi dobila peticu. Divno detinjstvo.
Moja mama i nadjmama su radile u „Nasoj radosti“ i secam se da su se jasle na Trgu Zrtava Fasizma zvale velike jasle. Tamo sam isao do svoje 4. godine. Secam se da je onaj bazencic samo jednom bio napunjen vodom, a to je tada za nas bila neverovatna radost. Kasnije sam isao u zabaviste u Matije Gupca, pa u Gajevoj i na kraju u Keru na Beogradskom putu. Nikada nisam shvatio zasto su me toliko puta selili iako nismo menjali adresu (bivsa Ljubljanska), a nisam se setio da pitam. Mama je radila prvo u velikim jaslama, mislim kratko i u Sumicama, pa u Malom Bajmoku, Tolstojevoj, Frankopanskoj i moguce da je jos negde bila nakratko. Koliko znam nadjmama je do penzije bila u velikim jaslama. Interesantno, sve zene u familiji sa mamine strane (prabaka i obe moje tetke) su bile u prosveti, ili radile sa decom i omladinom.
Jos da dodam, dok sam isao u Gajevu osecao sam se kao kod kuce jer su pored stanovali deda i nadjmama. Ono veliko dvoriste je ustvari bilo njihovo, ali su ga ustupili zabavistu. Tamo sam se sa svim sestrama igrao jos od malih nogu. U familiji sa mamine strane sam bio jedini muski unuk i kod dede imao pomalo povlascen tretman, mada bih i ja dobio „porciju“ ako preteram sa nestaslucima.
@Trovach
Mozda se onda i znamo iz zabavista Matije Gupca. Koja si genetacija
68. godiste sam. Nazalost, ne secam se nikog jer sam tada imao manje od 5 godina, ali se dobro secam kada su me drugari na prevaru zatvorili u mracan i vlazan podrum (voda je plivala u njemu, pa su bile poslagane neke cigle da bi se moglo hodati). Znam da sam se tada jako uplasio. Jos se secam da smo u dvoristu jeli lisce neke puzavice i jednog slucaja kada je zimi unesen tobogan (meni je tada izgledao ogromno) u glavnu prostoriju. Tada smo se najbolje zabavili.
Setio sam se jos necega. Po jednog mog druga je tata dolazio soleksom, pa je ponekad nas obojicu nosio do nase kuce u Ljubljanskoj. To je za mene bio pravi dozivljaj sa kojim se mogla meriti samo voznja spediterom, ili voznja u onom otvorenom tramvaju.
Puno smo se igrali Ide maca oko tebe, žmurke , vije, loptali se na svežem vazduhu u šumici. Poseban doživljaj su bili crtani filmovi koje smo gledali sedeći na podu. Kod kuće tada nismo imali TV.
Lansky hvala na slikama iz Gajeve. To je otprilike taj period sudeci po starosti oraha levo i ispred u odnosu na klackalice. Uzgred, bas zbog tih klackalica bismo ponekad dobili grdnju od dede (ili nesto i vise) jer smo se „treskali“ na njoj, a on je pokusavao da objasnjava ucenicima koji su kod njega isli na casove matematike. U kuci iza je stanovala neka Zita kojoj smo prisili nadimak krempita. Mala decja pakost. Mislim da ce danas pasti rekord u komentarima kada svi krenemo sa uspomenama na najbezbrizniji period nasih zivota.
Prelepo secanje iz detinjstva imam na zabaviste u dvoristu Srpske pravoslavne crkvene opstine. Zabaviste je vodila vaspitacica koju smo zvali tetica Radojka.
Prelepo je bilo organizovano uzivali smo u boravku u tom ambijenu.
Kada pogledam fotografije sta je sve bilo organizovano. Imali smo kutak koji je bila pijaca, prehrambena trgovina, ucili smo folklor i mnogo toga. Unuka tetice Radojke je bila moja drugarica u zabavistu Mija koja se nakon zabavista odselila u Novi Sad.
Tuzna sam bila kada je tetica Radojka preminula.Bila je voljena od sve dece koja su bila u njenim grupama.
Trovach….ja sam iz Ustaničke
Vaspitacica generacije ’67 u Matije Gupca se zvala Vilma. Bila je uvek nasmejana, dobra i lepa zena sa crnom paz frizurom, a mi sa dugackim kosa.a upletenim u pletenice i sa masnicama belim, roza…. i u plavim matilima. Svi smo bili jednaki i na kraju iz generacije ’67 smo isli zajedno u osnovnu skolu Ivan Goran Kovacic i bili najslozniji razred, razred koji se i danas voli. I stvarno je istiniti ona poslovica od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba.
A ima slika zabavista iz Aleksandrova ?
Šandor
@Trovach
Ja sam iz ulice Marka Oreskovica
Dvorista zabavista su uvek izgledala veliko i prostrano. Sada kada prodjem pored nekih od njih samo se nasmejem koliko je to cesto mali prostor. Kada si mali sve drugacije izgleda i pogled na zivot je drugaciji. Sta starenjem samo kvaris dobre utiske sa pocetka zivota.
Ja sam 78 išao kratko u obdanište u Gajevoj. Ne znam zašto, ali sećam ae samo drveta mandule (badema) kod zadnjeg zida, baš nekako iza klackalica.
Pre nekih godinu dana sam doziveo jedno secanje na moje dane u zabavistu zahvaljujuci fotografiji sa jednog Subotickog portala. Zbog fotografije sam se prilicno sa setom zamislio nad prolaznoscu nasih zivota, hodu vremena i svega onoga sto sa time dolazi i prolazi. Cela prica je pocela tako sto je moj otac odlucio da iz temelja renovira nasu kucu i dogradi jos neke prostorije. U kuci se za to vreme nije moglo stanovati i mi smo pronasli visemesecni „azil“ u jednom dvorisnom stanu u Engelsovoj ulici. Deca iz ulice i okoline su odlazila u zabaviste koje je tada bilo u porti Pravoslavne crkve. Odlazilo se u punom smislu te reci jer su deca isla i vracala se uglavnim sama. Tako sam i ja isao sa ostalom decom. Uzinu je svako za sebe nosio u jednoj maloj torbici od kartona (kasnije sam saznao da se taj materijal zove kotonid) velicine otproilike DIN A-5. Na torbici je po pravilu bila zalepljena jedna lepa slika. Ponelo bi se neko sezonsko voce i sendvic koji se tada zvao „mastileba“ U podne je bio razlaz – svako svojoj kuci. Tu u zabavistu sam nasao i „najboljeg druga“ Nakon zabavista smo otisli svako na svoju stranu, ponekad se vidjali u gradu ili uvece na Korzu. Moj drug se nakon studija vraca u Suboticu gde je napravio prilicno uspesnu karijeru i ja sam ga cesce vidjao u Subotickim medijima. Prosle godine sam video neke fotografije iz jednog Subotickog zabavista. Nesto se proslavljalo, deca su na improvizovanoj bini izvodila svoj program. U publici je bio i moj drug iz zabavista. Stariji prosedi gospodin dobrog drzanja
( u mladosti sportista) Lice mu sija kao puni mesec i usta razvucena u osmeh od uva do uva. Najverovatnije je na pozornici i njegovo unuce. Dugo sam gledao tu sliku i u mislima odvrteo citavi film od vremena u porti Pravoslavne crkve pa sve do danasnjih dana. Zivotni krug se polako zatvara.
Svi koji su išli u zabavište, sigurno još brižljivo čuvaju negde duboko zatureno u ormaru, u nekoj kutiji, one grupne fotografije koje su se pravile za Novu Godinu, a koje su već pomalo izbledele i požutele od vremena…
Povodom Nove Godine su održavane male priredbe, proslave, došli su nam roditelji, a mi smo za njih i Deda Mraza pevali pesmice i recitovali.
Deda-Mraz je delio pakete kojima smo se jako radovali.
Napravljeno je nekoliko crno-belih fotografija za svakog.
Poveća grupe dece, okupljena oko vaspitačica i tetki, Deda Mraza, pored skromno, ali lepo ukrašene jelke.
Na svačijoj glavi je bio onaj šešir u obliku kupe, koju smo nekoliko dana pre proslave sami pravili i lepili, ukrašavali sa krep papirom i sa sjajnim papirićima u metalik bojama, a koje smo prethodno sakupljali od omota čokoladica i bombona.
Mislim da se kao lepilo tada još koristila mešavina vode i brašna.
Samo karton, ukrasni papir, lepilo, dečije makazice i dobra volja su bile glavni alat i sredstvo za pravljenje „specijalne“ novogodišnje atmosfere.
@Natasa Takođe iz ulice Marka Oreškovića 🙂
Poštovani gospodine Kertvaroš,
nemam običaj ovako poimenično komentarisati nečiji stav ili izlaganje na ovom sajtu i rubrici ali za sve postoji prvi put.
Vaša rečenica“Životni krug se polako zatvara“ me malko pomerila…
Da priđem na subotički jezik 🙂
Manite se Vi,molim Vas lipo,zatvaranja životnog kruga!Na šta ćemo mi ostali arčit vrime nediljom do podne?Nisam kaki nemtutko što se tiče lokalne istorije al ovi divani mi razgale dan!Malo sam mlađi od Trovacha al sam željan diskusije bez politike i majka-covanja.Fala lipo na pažnji i ne zamerite.
Pošto je većina nas u zabavište išla sama bez roditelja, a saobraćaja skoro da i nije bilo, najveći strah moje mati je bio da me slučajno ne pregazi tramvaj.
Naime, išao sam u zabavište kod Kerske crkve, gde je bilo tramvajsko stajalište, a zabavište je bilo sa druge strane puta, tako da je ipak trebalo prelaziti preko tramvajskih šina.
Prvih dana samostalnog odlaska u zabavište smo se celim putem do zabavišta po naređenju roditelja ja i moja komšinica istog godišta držali za ruke i tako zajedno išli kao jedan pravi romantičan zaljubljeni par.
@Pavel
Otkrila sam se, ali sve je danas tako divno napisao Lansky i imam osecaj da se svi ovde znamo. Najlepsi komentari pisani kad Lansky postavi svoju pricu, ni jedan prst nije dole
Generacija 1967.
Zabavište u Tolstojevoj kod Népkör-a, početkom ’70 tih,
rođen ’67 u Franje Kuhača.
@Lansky
Na prvoj slici je moj skolski drug Albert Boace. Isli smo zajedno u prvi razred u Ivan Goran Kovacic skolu, jos smo zajedno i sedeli u klupi.
U drugom razredu Albert je otisao u 10 Oktobar skolu. Znaci da se i sa tobom sigurno znam
Zabavište na Paliću koje je napravljeno ispred vile prikazano na prvoj fotografiji je montažni objekat, verovali ili ne, od AZBESTNOG materijala napravljen kao privremeni. Privremeno prima decu evo, već 25-30 godina (ako ne i vise)
Ja sam isla u zabaviste negdje kod Zorke, samo nekoliko mjeseci u god. 61/ 62 , tako da se ne sjecam izglega objekta. Koja fotografija bi to mogla biti objavljena u prilogu? Inace je moja mama rodjena u Subotici i madjarskog je porijekla i mnoge skolske raspuste sam provodila kod bake i djeda. Divne uspomene ❤️Subotica u srcu ❤️ Lijep pozdrav svima!
Da li neko ima sliku palićkog obdaništa iz Splitcke Aleje prvo je tamo bile obdanište. Hvala
77 godište, moj vrtić je bio u zajedničkoj prostoriji u zgradi Lovre Bračujevića.Sada bi to bio vrtić Sanda Marjanović
@Ljubica…Iz Ustanicke sam poznavao jednu Gordanu. Isla je u Ivan Milutinovic u A razred, a ja u B. Od BG puta druga kuca desno od nekadasnjeg coska.
@Pavel…Ne secam se nikakvog badema u dvoristu zabavista u Gajevoj, a odlazio sam tamo do pre 10-ak godina kada smo prodali nadjmaminu kucu (srce mi se stegne od tuge i lepih secanja kada tuda prodjem). Inace se secam svake vocke u tom dvoristu: letnje jabuke (vecito ucrvane) iza penjalice, sljive kod ona dva komada betonskih cevi na kojima smo sedeli, ili se provlacili, tresnje pored peska (na koju kao mali nisam mogao da se popnem, a popeo sam se na sva ostala drva) i oraha ispred klackalica koji je mladji od mene. Takodje, na kraju ulaza na granici nadjmaminog dvorista su bile dve senteske visnje. Dvoriste je puno i drveca vrste koja mi nije poznata, a deda ih je pogresno zvao kiseljaci.
Ja sam isao u zabaviste u Gajevoj posto i zivim u gajevoj i dan danas od 91 do 94 godine i da bili je nesto betonsko okruglo kroz sta smo se provlacili i bila je preko puta mala radnjica na cosku gde smo kupovali zvake
@Kertvaros…Posto ste, po mojoj proceni, jednu generaciju stariji od mene, pretpostavljam da je vas drug iz zabavista na predstavi pre godinu dana gledao praunuce. Supruga i ja nemamo dece, pa ne mozemo ni teoretski biti baka i deda, ali u praksi to jesmo (malo je komplikovanije da se objasni) i volimo ih oboje.
@ Trovach
Da budem iskren, ne poznajem u detalje porodicne prilike mojeg nekadasnjeg druga iz zabavista. Sve opcije su na stolu. Moguce da je unuce ali isto tako i praunuce. To u sustini i nije toliko vazno koliko sama cinjenica da je taj prizor sa slike iz zabavista i sa mojim nekadsnjim drugom takodje iz zabavista. jedna simbolicna scena iz koje se vidi taj veciti krug zivota, linija koja nema ni kraj ni pocetak. Generacije se smenjuju jedna za drugom. Mene je upravo dotakla ta simbolika zivota. Dok se jedna generacije penje na binu i pocinje svoju predstavu, ona prethodna je sisla sa bine i ustupila mesto sledecoj. Proslava u zabavistu je bila za mene samo jedna simbolika, a realno se sve odvija na velikoj zivotnoj pozornici. Na toj pozornici svakome od nas je dodeljena njegova uloga. nekome uloga roditelja nekome opet to nije, ali svako od nas igra svoju ulogu onako kako najbolje zna i ume. Imati decu je jedna sasvim normalna prirodna zelja i pojava. Ostati bez dece nije uvek zelja, ali je isto tako nimalo retka prirodno pojava.
lansky
Oni koji su pohađali neko od subotičkih zabavišta, poneli su sa sobom uspomene na mirise iz kuhinje, jela koja su bila mrska ili voljena, prisilno popodnevno spavanje i beskrajno čekanje da svemu dođe kraj i neko ih odvede kući.
Ovo nije zabaviste ovo je dozivljaj dece sa obdanista pogotovo u letnjim i zimskim periodima
Zabaviste je kratko, svako dete ide kuci kad je kraj i ima samo uzine i nema prisilnog spavanja
A u obdanistu prisilno spavanje je samo onom detetu koji ima lixiz da kasnije ustan4e, oni koji su sa roditeljom u 6 sati stizu, to je medeni i potrebni san…a radnicima u fabrici deca tada su stigla kada sam isla na praksi u novi sad bome jos i onda bilo dece koji su stizale tako rano
jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee u frankopanskoj sada postoji ogromni zid a drveca su skroz porasla skroz se izmenilo
Divno detinjstvo, „Šumice“ Antona Askerca, Subotica, generacija 1967. vaspitačica Jovanka, tetica Julka, tamo sam išla dve godine od ’73 – ’74. Igrom slučaja ostala sam bez zajedničke fotografije koje se i sada dobro sećam, (nova godina u fiskulturnoj sali) ako neko ima tu fotografiju zamolila bih da je okači tu u komentaru ili na mail: zoranadada@gmail.com
unapred hvala.
Moja dva obdanista niko nije spominjao. Generacija 74, i prvo sam isao u ulici Rade Koncara (i sad je „vrtic“), nakon toga sam isao preko puta ondasnje Birografike (sad Rotografika). Zgrada je u medjuvremenu srusena, izrasla je mala suma na mestu (jedno vreme je bila u vlasnistvu Magnotrona). Da vidimo, ima nas jos? 🙂
Zoro, mora da se i nas dve znamo iz zabavista kod Pravoslavne crkve. Meni je tetica bila Radojka, a secam se i Mie na koju smo jako bile ljubomorne jer je Radojkina unuka. I ja sam sa mojom jos uvek dobrom drugaricom isla sa Radijalca, ruku za ruku, do zabavista. Ne znam kako ostali, ali ja se secam da smo jednom mesecno, svi stajali u redu i zevali ko ptici, jer smo morali progutati kasiku ribljeg ulja. To mi je najgora uspomena, a inace, lepa vremena!
Na prboj slici genetacoje 67 ima jedan medeni mali mestic dete ko je on
@ Lansky
Ovih dana sam čuo priču kako je krajem četrdesetih i početkom pedesetih (a možda i posle toga) zabavište u Frankopanskoj bilo na nemačkom, odnosno u njemu se sa decom govorilo na tom jeziku. Čudno, pošto se rat tek završio a u njega nisu išli mali Nemci nego jevrejska deca. E sad…
Nisam upucen u detalje govorne komunikacije u tom zabavistu. Misljenja sam da se tamo zapravo nije govorilo i vaspitavalo na nemackom jeziku , nego je koristen jezik Evropskih Jevreja (Ashkenaza) zvani Jiddish. On je vrlo slican i jako podseca na nemacki, pogotovo sve one one koji ne barataju nemackim jezikom. Jiddish se govorio u Jevrejskim porodicama skoro po celoj Evropi (izuzetak jedino bio na Evropskom jugu gde su ziveli uglavnom Sefardi koji su imali svoj vlastiti jezik) i deci je to ustvari bio materinji jezik i logicno mi je da su na svom materinjem jeziku komunicirali i u zabavistu.
Ja sam u zabavište išao u tzv Homok školu. Slika koju prilažem je nastala 1941. godine, nažalost nije u najboljem stanju, ali kroz koliko ruku je prošla, i dobra je. Ovde je išao i moj brat koji je šest godina mlađi od mene, znači da je zabavište u ovoj zgradi bilo sve do sredine četrdesetih godina.
U istu prostoriju gde sam išao u zabavište, igrom slučaja sam išao neko vreme i u četvrti razred osnovne škole. Zbog neke reorganizacije škola ceo razred je premešten u zgradu u dvorištu Pravoslavne crkve, koja je kako vidim kasnije pretvorena u zabavište.
Bile su to turbulentne goodine – u zabavište sam išao delom u staroj državi, delom za vreme mađarske okupacije, počeo drugi razred osnovne škole koji sam pohađao na sedam lokacija.
Ako se neko prepozna na slici, kako vidite ima nas još živih, molim nekako da se javi.
Koliko lepe male dece na fotografiji. Lepo su obučena i sređena sa obzirom na teške okolnosti i uslove koje su tada bile.
Vidi se da su to neka druga vremena bila, siromaštvo i oskudica je vladala tih godina i još dosta posle toga.
Današnja deca koja maltene od roditelja dobiju sve što god zažele, ne mogu ni zamisliti koliko se tada u nekim porodicama puno radilo, a ipak jako teško živelo.
Hvala Vam na fotografiji Aleksa.
Treba mi pomoc neznam kako treba da stavim sliku iz galerije na sajt. Generaciju 67 iz zabavista Matije Gubec.