Gde su stari subotički enterijeri i nameštaj

Na ovim prostorima nismo imali privilegiju da generacijama stičemo materijalna dobra i da nasleđe prenosimo narednim naraštajima. Promene društvenog uređenja, ratna pustošenja, ekonomske krize i propast čitavih staleža, doprineli su da nije bilo kontinuiteta u sticanju i čuvanju već stvorenog. Nekretnine su oduzimane ili su iz nužde menjale vlasnike a tako je prolazio i mobilijar. Iz vremena Belle epoque nije preživelo ništa, sem onog što se nije moglo odneti, a to su vrata, štokovi i slična ugrađena drvenarija.

Predratna prodavnica šešira, uspešno očuvana do danas kao knjižara (Danilo Kiš)

Ako izuzmemo unutrašnjost Gradske kuće koja je većim delom bila upravna zgrada i stoga imala poseban tretman, neki drugi javni prostori nisu bili te sreće da sačuvaju prvobitni izgled. Već u prizemlju te Gradske kuće, gde su bili poslovni prostori, ni jedan od njih nije opstao.

Društveni klub „Nacionalna kasina“, danas čitaonica biblioteke

Na starim razglednicama mogu da se vide enterijeri čuvenih subotičkih kafana uređeni tako da mogu da traju ceo vek, pa i duže. Da li su i oni sklonjeni kao oličenje buržoazije i dekadencije, ili su u jednom momentu jednostavno prestali da budu moderni? Da neko ne pomisli da su za sve krivi komunisti, većina klasičnog i antiknog mobilijara je rasparčana i zamenjena jer su nove generacije poželele promene, odnosno komforniji i savremen izgled svog prostora za život.

Moramo priznati da je teško provesti život u „muzeju“ a ne poželeti da se u jednom trenutku staro zameni novim, udobnijim, svetlijim… Na filmu ili u časopisima možemo da vidimo kako neke porodice iz generacije u generaciju nasleđuju servis za ručavanje, klasični nameštaj, lustere, skupe slike… Kod nas je to gotovo nemoguće.

U subotičkom stanu dr Jovana Milekića 

Poput ovog Milekićevog, dugo je stari izgled čuvao stan Šandora Lifke. Njegova udovica je živela u njemu i 1980. godine, kada je režiser Karolj Viček poželeo da ga iskoristi za snimanje nekih scena u TV drami „Stan“. Tom prilikom je i domaćica, Eržebet Lifka, dobila ulogu u filmu.

U razgovoru sa Evom Ras, priznala je tada, da nikada nije bila sa te strane kamere, već da je film, za nju i njenog muža Aleksandra Lifku, uvek bio biznis.

Život u najlepšoj gradskoj palati

Kada čovek uđe u raskošnu Rajhl palatu i prošeta prostranim hodnicima i sobama ovog zdanja, teško mu je da zamisli da je to nekada bio nečiji dom. Kao i svaka porodična kuća, i ova je morala da ima kuhinju, spavaću sobu, dnevni boravak i ostale prostorije. Kako je mogao da izgleda svakodnevni život a da to nije kraljevska porodica već ljudi kao mi…

Sigurno je da je bogati svet onoga vremena znao kako da napuni svoje velike kuće, nažalost, ni jedan enterijer nije opstao da nam dočara građansko stanovanje u prvoj polovini 20. veka. Ostaje nam da tragamo za starim porodičnim fotografijama i tako otkrivamo zaboravljene detalje uređenja stambenog prostora, pogotovo onog na kome se nije štedelo.

Život u Rajhl palati, između dva rata

Ferenc Rajhl, koji je podigao palatu za sebe, nije dugo uživao u njoj. Kažu da je bankrotirao i odselio se, mada oni koji istražuju njegovu biografiju, tvrde da to verovatno nije tačno, jer postoje podaci koji govore da je on već po odlasku iz Subotice imao velike narudžbe za poslove u Segedinu. Između dva rata kuća je bila u posedu Josipa Hartmana. Oni koji su je rentirali od njega, takođe su živeli na visokoj nozi. Gornje dve fotografije, kao i ostale iz porodičnog albuma, doneo je jednog dana Miloš Gavanski, čiji roditelji su živeli tu pre njegovog rođenja.

Nakon rata je pretvorena u muzej, čemu možemo da zahvalimo što je ova kuća ostala dobro očuvana. Ipak, od nameštaja su pretekli tek ostaci ostataka.

Šta je mogla da bude sudbina dela mobilijara ove palate ali i drugih dvoraca, nagovestio je svojevremeno glumac Narodnog pozorišta Mihajlo Jančikin, a jednom prigodom to preneo Boško Krstić:

„Scenografije, ogledala, fotelje… Sve su to scenski radnici donosili iz nekog magacina za koji niko nije pouzdano znao kada ni kako je nastao. Jančikin se sećao da je posle rata postojao neki narodni magazin u koji su donosili nameštaj iz raznih napuštenih kuća odbeglih ili nestalih Subotičana, a siromašno pozorište je na revers uzimalo nešto od tih stvari, kako bi na pozornici stvaralo iluzije bivših vremena. Sve se to vremenom lomilo, prekrajalo, prefarbavalo, nestajalo. Jedan život, ili bar nameštaj jednog vremena i nekih života selio se na pozorišnu scenu.

Ko zna čijom brigom, u jednoj pozorišnoj kancelariji, valjda zato jer više nikome nisu bila potrebna za scenografiju, našla su se neka dva ugaona ormana i dva drvena tabureta, a u pozorišnoj biblioteci sijaset puta prefarbani čudnovati stočić.“

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Imam knjigu „Istorija SAD“ i na jednoj slici na prelazu izmedju 19. i 20. veka vidi se soba nekog malo bogatijeg Amerikanca. Toliko je natrpana lepim i luksuznim komadima namestaja, ukrasa i slika da to pocinje da izgleda kicasto. Evropljani su obicno imali meru i ukus. To se vidi i na ovim starim slikama.

  2. croat kaže:

    Nasa kuca je puna namestaja napravljenog prije jednog veka. Nisam bas ni ja sve sacuvao. Losi je bio od jelovine , floderovan, bolji od furnirane jelovine a ima i komada od tvrdog drveda. Moram priznat da mi nekad dodje da pola pobacam i uzmem nesto jadno ali moderno i veselo iz Ikea-e. Imali smo nesto Ovde sam vec pisao, namestaj iz apoteke nase rodbine jos uvek se moze videti u jednoj subotickoj apoteci. Ponekad me kopka da odem i da pitam da ga otkupim nazad. Imali smo nesto kao komoda na slici al ja sam je zvao mrtvacki sanduk ( polirano do sjaja i crno) i intenzivno mrzeo. Sad je kod nekoga ko je voli 😀

  3. Kertvaros kaže:

    Plemstvo i bogata burzoazija koji su posedovali luksuzan i skupoceni namestaj i ostale skupocene premete u domacinstvu, u nasim krajevima nisu bili nepoznati ali nisu pretstavljali neku narocitu brojnost kao u bogatim zemljama Zapada sa drugacijim istorijskim kontinuitetom. Smisao imobilija i mobilija u bogatim drustvenim krugovima nije uvek bila estetika, prakticnost i komfor, nego pre svega je to imalo jednu reprezentativnu ulogu. Pokazati svima pre svega svoj ekonomski a time i svoj drustveni polozaj. To ni danas nije mnogo drugacije. Jedan od prvih reprezentativnih komada namestaja je bio kraljevski/carski tron. Sam presto je bio bogato ukrasen i optocen zlatom i raznim skupocenostima, po pravilu od nekog retkog i plemenitog drveta, sa obaveznim draperijama od somota, svile i krzna. Sam komfor za sedenje na takvom prestolu nije igrao neku narocito vaznu ulogu. Izgled trona i njegov utisak na podanike je bila daleko vaznija stvar. Ljudi danas svojim nekretninama i namestajem imaju potrebu da svojoj okolini signaliziraju svoj drustveni polozaj i to sa svime u paketu. Kuca, namestaj, automobil, odevanje, letovanje itd. su neprikosnoveni statusni simboli. Ko u tim stvarima ne moze da drzi korak sa trendseterima je sirotinja ne dnu drustvene lestvice. Oni koji su dole cine sve da po svaku cenu dospeju na gore i podignu svoj drustveni status, a oni koji su vec gore, cine sve da svoj postignuti status sacuvaju. To je klasicni sukob interesa i tu lezi glavni uzrok svih ratova i revolucija koji permanentno prate covecanstvo. Kod bogatih slojeva je sve ogromno i predimenzioniranu i sto je moguce vise upadljivo. Na jednoj od gornjih fotografija trpezarijkog kredenca iz druge polovine 19 veka se lepo vidi da je njegov uzor i inspiracija bio crkveni oltar, a ne jedan praktican deo kucnog namestaja. Cilj toga „oltara“ je bio pre svega da se prema gostima pozvanim na rucak ili veceru ostavi sto jaci i dublji utisak, kako o domacinu tako i blagostanju njegove kuce.
    Sirotinja nije imala takvih briga. Ona je dobro znala kakav utisak ostavlja svojom pojavo i nije joj trebala nikakvo posebno i dodatno obelezje. Od namestaja je uglavnom imala jedan lezaj na kome je neretko spavala cela familija zajedno ili jedan njen deo . Jedan sto i par stolica, a sve ostalo, odeca i posteljina su se cuvale u drvenim sanducima, skrinjama ili kako se jos zvalo „kutijama“ koje su ono malo sirotinje spasavale od vlage. Time je sirotinja resila pitanje namestaja i uredjenja stambenog prostora. Trgovine specijalizovane za odredjenu robu, speceraji, drogerije, apoteke, pekare, prodavnice odece, tekstila, kratke robe itd su po pravilu imale namestaj po narudzbi i izradjen po meri. To je tako moralo iz prostog razloga jer nije bilo gotovog specijalizovanog namestaja za odredjene branse i stolar bi jednostavnom dosao sa colstokom i premerio prostoriju i dogovorio se o svemu i svim detaljima sa poruciocem posla. Moji roditelji , vencani neposredno posle WW2 su takodje imali namestaj po meri i rucno izradjen od jednog poznatog Subotickog stolara. Taj namestaj nije bio nikakv luksuz, vec jedno resenje za nevolju posto nije bilo nicega valjanog (a niti cime) da se kupi, a stolar je nesto skrpio od materijala (dasaka i sperploce) koji je imao pri ruci. Vremenom se je napredovalo, otvarane su razne prodavnice namesataja i izbor je bio sve bolji i veci i gradjani su namestali svoje domove sve lepse i udobnije.

  4. Ris kaže:

    Sinoć smo mogli videti u muzeju lepog, starog, kvalitetnog nameštaja sa ovih prostora. Mi smo, kako ste i sami napisali, prošli sve i svašta ružno i tužno, tako da nikako dve generacije da sastave da nema ratova, rušenja, seljenja, da nešto sačuvamo što će nas podsetiti na naše bake,dedove..Moderna vremena traže da se brzo živi, da se živi u datom trenutku, što nije dobro ni za nas, a ni za naše pretke.Ljudski je da ih se sećamo, spominjemo, a ko je bio srećković i da sačuva njihovu ostavštinu.

  5. Osoba koja se jos seca kaže:

    Primorana sam da se osvrnem da deo teksta napisanog pod nadimkom Kertvaros.
    Slazem se sa vecinom napisanog, ali je jedna velika nepravda ucinjena ili zaboravljena… Nakon II sv.rata se „plemstvo i bogata burzoazija“ postala malobrojna, vecina pobijena, a isto tako preostali su bili prisiljeni na delenje svojih stanova sa vise porodica. Bas me zanima kako su mogli da zadrze u jednoj ili dve sobe velike komade namestaja. Takodje, oni koji su se odlucili nakon nacionalizacije da napuste ove krajeve, bili su primorani da se odreknu kako pokretne, tako i nepokretne imovine.
    Bilo je jos mnogo nepravdi, otimacine, a vazno je bilo preziveti na neki od mogucih nacina. Slucajno sam upoznata i sa slucajevima dolaska iseljenika koji su delove svog namestaja pronasli u kancelarijama Gradske kuce, po nekim kancelarijama i privatnim kucama i stanovima onih koji su tada bili na vlasti. Oholost je uvek bila prisutna, a usput, nekada je u „dobro stojecim kucama“ postojala i pomocna radna snaga. Ko je nakon rata sebi to mogao da priusti?? Retki izuzeci…
    Mogla bih da pisem, nabrajam, ali nema smisla.

  6. Arh 2 kaže:

    Enterijer Papilona je ,počupana, sa zidova sa ostalom opremom i sad čami u nekom vlažnom depou u subotičkoj opštini…

  7. Kertvaros kaže:

    @ Osoba koja se jos seca

    Smisao mojega komentara nisu ratovi i revolucije nego jedan kratak pogled na istoriju namestaja kao takvog. U nasim krajevima nije bilo nikada veceg broja (bogatog) plemstva i isto tako bogatog gradjanskog sloja. Prema tome ni neke kolicinski vece zaostavstine luksuza, bez obzira u cijim se danas rukama sve to nalazi. Osim toga bogatstvo i dobar ukus ne idu uvek ruku pod ruku. Ostaje cinjenica da je velika razlika u brojnosti Balkanske elite i one u zapadnoj Evropi. Ono sto je zajednicko i Balkanskim i Zapadnoevropskim bogatim elitama je zajednicka sudbina i gubitak stecenog poseda. Jedina razlika je u tome sto su ih pljackale razlicite vojske u razlicitim uniformama sa razlicitim motivima za pljacku. Jedini izuzetak su V Britanija, Svedska, Svajcarska i jos mozda neka drzava u kojoj u poslednjim vekovima nije bilo nokakvi ratnih turbulencija i razaranja. Danas nije retkost da se na nekoj aukciji recimo u USA pojavi neka skupocena slika ili predmet iz ateljea poznatog umetnika i dostigne basnoslovnu cenu. Na pitanje odakle je slika, odgovor je kao po pravilu – doneo deda iz rata u Evropi. Sliku su pre toga opljackali nacisti iz neke Jevrejske kuce i onda ne preostaje nista drugo nego jedno mukotrpno dokazivanje prava vlasnistva i koje nije uvek uspesno niti jeftino da bi svako mogao finansijski da podnese troskove takvih procesa. Sve to pod pretpostavkom da ima zivih naslednika. Takvi dogadjaji nisu od juce. U 18 veku za vreme Francuske revolucije (1789-1799) revolucionari su opljackali do temelja sve dvorce i palate po Francuskoji razvukli pa i unistili sve sto im je doslo u ruke.U tim dogadjajima su nestale ili unistene neprocenjive i neponovljive umetnine svih zanrova i to za sva vremena. Osim toga njihovi vlasnici su po pravilu zavrsili ispod giljotine. Sa verovatnocom koja se granici sa sigurnoscu mozemo reci i da su i Neandertalci u svojim ratovima jedni drugima upadali u pecine i tamo pokupili sve sto bi nasli. Ni poslednji ratovi sa kraja 20 -tog veka po Balkanu tu nisu bili nikakav izuzetak. (doneo tata sa ratista). Sve u svemu istorija namestaja i stanovanja je jedno, a ratovi i revolucije, razna socijalna previranja koje oni donose sa sobom su nesto sasvim drugo i ja te dve stvari ne bih mesao.

OSTAVITE KOMENTAR

7 + 2 =

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 13 + 10 ?
Please leave these two fields as-is: