Gica i londonski proces

Oni koji danas posle noćnog izlaska svraćaju na burek ili pljeskavicu, teško bi poverovali da se nekada u ovakvim prilikama išlo na – pihtije. Restoracija na željezničkoj stanici je radila celu noć a u ponudi je u sitnim satima bila jedino pihtija. Ovaj domaći specijalitet iz kojeg vire svinjske uši, repići, zubi i slično, deo je lepih uspomena na noćne provode šezdesetih i sedamdesetih.

Od tada smo se otuđili od svinjetine do te mere, da mnogi neće da je vide ni na sajmu disnotora i čvaraka, mada su tu već sasvim gotovi proizvodi. To je generacija koju su kao male terali da jedu i one masne i žilave delove šnicle dok je sa televizije išla reklama da je za generaciju koja raste – Eurokrem. U segedinskim prodavnicama je pored reklame „Jaj de finom hurka“ stajala „Coca cola az igazi“.

Danas, ko je malo više informisan, zna da je od Eurokrema kud i kamo zdravije mašćom-leba. Svinjetina se vraća na velika vrata.

Kada razgledamo stare slike, vidimo da su se naši stari rado fotografisali pored svog „blaga“. Svinje je bilo isplativo držati i jednostavno čuvati, te je ovaj stvor bio predodređen da bude među najvažnijima u našoj ishrani. Živina se držala nekako usput.

Marko Bohucki

Na Malom Radanovcu polovinom tridesetih (Luka i Blaško Katančić)

Mala Nata, voli prasiće, a i kobasice

Posle rata smo u Subotici imali preduzeća MASNOĆA – preduzeće za otkup i promet svinja, SVINJOGOJSTVO – Preduzeće za odgoj i tov svinja…

Ali, ko pamti posleratne godine, kaže da se tada često klalo u tajnosti. Zbog velike oskudice i kontrolisanog snabdevanja hranom, svaki svinjokolj je imao biti prijavljen i deo mesa je morao biti predat vlastima.

Naš svet se snalazio. Širile su se u dvorištu plahte kao paravani a komšije bi bile počašćene da ne bi prijavile nadležnima.

Londonski proces

Mesne prerađevine iz Subotice postojale su na evropskom tržištu još u vreme pre Prvog svetskog rata. Firma Hartman i Konen (potonji 29. Novembar) izvozila je u Beč, Berlin i London i osvajala tržišta uprkos tradiciji da se iz ovog dela Evrope izvoze samo žive svinje. Ovaj koncern je tako već tada postigao danas teško ostvariv zadatak da Englezima prodaje mesne konzerve od svinja engleskih pasmina, uzgojenih u subotičkom kraju.

Uzgred, recimo da su od otpadnih masnoća u pogonu „Nizza“ pravili sapune – fine i za pranje. Bilo je i onih sa dodatkom kokosovog ulja.

Za verovati je da je ugled ove firme bio preporuka i njenom nasledniku posle Drugog sv. rata – „29. Novembru“, jer se već početkom pedesetih ponovo našao na engleskom tržištu.

Taj novi naziv preduzeća sa datumom Dana republike, nije pasovao za strano tržište. Moralo se naći neko ime koje će biti domaće a zvučati i univerzalno, da na stranim jezicima ne bude smešno ili glupo. Tako je subotički „29. Novembar“ u inostranstvu nosio ime SAVA. Zaštitno lice bila je nasmejana svinjica zvana GICA.

Otuda pomalo zbunjujuća etiketa na proizvodima u Jugoslaviji, gde je često pisalo i strano i domaće ime, što bi rekli brand name.

O uspešnosti SAVA proizvoda, na svoj način govori i činjenica da se početkom šezdesetih na ovu robnu marku polakomio i dotadašnji distributer u Engleskoj, vlasnik firme Hoverc Kolnej. Mister Lef je u engleskom Registru podneo zahtev da se marka SAVA registruje na njegovo ime. Nastao je spor pred Vrhovnim sudom u Londonu.

Od odluke suda je zavisilo mnogo toga. Silna sredstva uložena u afirmisanje ovog imena, propala bi. Morali bi se prekrstiti i početi sa novim imenom. Tu su zatim i ogromni sudski troškovi a pored svega i opasnost za druge naše izvoznike, jer se britansko sudstvo zasniva na principu presedana.

Posle šestogodišnjeg prikupljanja dokaznog materijala, na javnoj raspravi koja je trajala 21 dan, Vrhovni sud u Londonu je doneo presudu da je jedini vlasnik trgovačke marke SAVA – fabrika mesa i konzervi iz Subotice.

Lansky