Čehov se ne odbija, pa makar to značilo i da se u poznim godinama usavršava strani jezik. Glumac Mihajlo Jančikin zbog toga nije imao dilemu kada je stigao poziv iz Drame na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta da li bi prihvatio ulogu poslužitelja Firsa u „Višnjiku”. Međutim, to je značilo da sa 87 godina treba da se prihvati učenja izgovora književnog mađarskog jezika.
– Govorim mađarski kao što je i većina Subotičana dvojezična, ali to je bio jezik svakodnevne komunikacije. To nije isto kao i izaći na scenu i govoriti reči velikog ruskog dramatičara – priča Jančikin dok u njegovom skromnom stanu pijemo čaj.
Za njegovim pisaćim stolom je neizostavna harmonika i upravo kaže da ga je njegov dobrovoljni angažman u Muzičkom teatru, gde sam smišlja songove i tekstove, i komponuje, preporučio mladim kolegama u Drami na mađarskom jeziku. Pre njega nekoliko starijih kolega iz zdravstvenih razloga odbilo je ovu ulogu, a ona je, prema zamisli reditelja Lasla Berceša, bila jedna od nosećih u predstavi.
Dugogodišnji glumac a potom i direktor Dečjeg pozorišta, kao i rukovodilac u Narodnom pozorištu i neko ko je nosio njegov repertoar poslednji put je na scenu stao pre sedam godina. I tada u „Višnjiku”, ali u Drami na srpskom jeziku u režiji Dušana Petrovića. U novom konceptu Berceš je Jančikinovu ulogu postavio na scenu da svojom sudbinom svedoči o propasti porodice.
– Uloga je veoma zahtevna i zbog toga što sam gotovo sve vreme na sceni, a predstava traje tri sata, i zbog potrebe da savladam mađarski jezik. Prva čitalačka proba bila je katastrofa i sada kada se setim pitam se kako je reditelj mogao da ima poverenja u mene – kaže Jančikin.
Objašnjava kako je celog svog glumačkog života, a pre dve godine proslavio je 60 godina od ulaska u Narodno pozorište, nastojao da radi najbolje što može.
– Moje izvođenje nikako nije smelo da naruši predstavu i da negativno utiče. Zato sam krenuo u učenje jezika, gotovo svakodnevno sam odlazio kod mojih dobrih prijatelja, koji su izvan pozorišnog sveta, ali perfektno govore mađarski, i vredno vežbao. I supruga je jedno vreme živela u Budimpešti. Sada dobijam komplimente za izgovor ali ih ipak primam suzdržano – kaže Jančikin.
Povratak na scenu zbog svega toga nije bio lak, još kada se uzme u obzir da je po rediteljevoj zamisli, i publika na sceni, kontakt sa gledaocima je takoreći direktan što je sve u početku u njemu razvijalo tremu.
– Najveći strah glumca je da neće moći da se seti teksta. A, ovde imam i skučeni prostor za snalaženje jer glumim na jeziku koji nije moj maternji, i moja trema je bila ogromna, da bih desetak dana pred premijeru sam sebe ubedio da ja to mogu, da glumački posao radim ceo svoj život i da još u ovim godinama mogu da ispunim zadatak koji mi je reditelj poverio. Tako je i bilo – dodaje Jančikin.
Nakon premijere 25. oktobra, Jančikin čeka reprize „Višnjika”, a u međuvremenu nastavlja da piše i komponuje za svoj Muzički teatar. Tu okuplja grupu mladih talentovanih pevača i muzičara, piše pesme, komponuje i te numere povezuje kratkim duhovitim tekstovima. Nastupaju svugde gde ih pozovu, a iako je godinama angažovan oko ovog teatra nikada nisu naplatili nijedan nastup.
