Gospoda železničari

Jedan stari železničar pamti kada ga je jednog davnog leta  ukorio pretpostavljeni da zakopča gornje dugme košulje. „Mi smo pre rata imali tri dugmeta!“ – naglasio mu je šef.

U to predratno vreme drumski saobraćaj je još nerazvijen pa sav robni transport i veliki deo putničkog, ide železnicom. Ako bi išli još nazad u prošlost, videli bi da je „gvozdeni put“ bio takoreći  krvotok jedne zemlje. Funkcionisanje željeznice je bilo od prvorazredne važnosti za državu. Srazmerno tome, služba u njoj je bila ravna vojnoj ili policijskoj.

Železnička radionica (Subotica 1922. godine)

Kroz Suboticu između dva rata prolazi najveći deo jugoslovenskog izvoza. Tu se nalazi Direkcija državnih željeznica, radionice, a polovinom tridesetih je izgrađena nova carinarnica. Još dugo posle rata, subotičku teretnu stanicu čuvaju stražari sa puškama.

Pešački most kod stare carinarnice (uklonjen polovinom devedesetih)

Carinarnica, srušena u bombardovanju tokom rata (pogled iz Bistričke ulice)

Vozovi tada još idu u Jimboliju (Žombolj), malo mesto u Rumuniji odmah posle granice, na putu za Temišvar. Jimbolija je od 1918. do 1924. godine pripadala Kraljevini SHS, kada je ustupljena Rumuniji u zamenu za neka pogranična sela.

Pruga za Čantavir je ukinuta sedamdesetih godina.

Dvadesete i tridesete su godine kada kroz ovaj grad  prolazi čuveni Orijent Exspress. Kasnije će ovaj slavni voz doći na subotičku stanicu još par puta ali će povod biti vanredne vožnje za bogati svet željan romantičnih putovanja. Jedan takav najavljeni dolazak Orijent Ekspresa, šezdesetih je godina  uzbudio subotičku javnost.

Iz voznog reda tridesetih godina

Karta iz 1900. godine

Danas pomalo odlazi u zaborav šta je nekada značila uniforma i kakav je status donosila.

Nekada je ona odavala pripadnost državnoj službi, redovnu platu, penziju i povlasticu, što je u ona vremena malo ko mogao da dostigne. Naspram velikog broja vrlo skromno odevenog sveta, željezničarska uniforma je predstavljala istinsku eleganciju.

Iz subotičkog ŽELJEZNIČARA



KOMENTARI

  1. knjiski_moljac kaže:

    Moj pradeda je imao priliku i voziti kralja. Tada su masinovodje cak nosili i male pistolje, nalik zenskim pistoljima. Citava porodica radnika na zeleznici je imala odredjene privilegije u pogledu prevoza. Cak su i supruge zeleznickih radnika imale iskaznice da bi mogle ostvariti te privilegije.

  2. gajeva kaže:

    BRAVO  LANSKY.SECAM SE ONIH MALIH KARATA KOJE SU KONDUKTERI BUSILI.OPET STE ME RAZGALILI.

     

  3. Suboticanka kaže:

    Bilo je to vreme kad su zeleznicari bili cenjeni ali su i oni cenili svoj posao.Tri generacije su mojoj porodici bili zeleznicari, moj tata, ja i moj sin ali mislim da je samo moj tata bio gospodin zeleznicar,sada toga odavno vise nema/ nazalost/.

     

  4. igor kaže:

    lep članak kao i uvek.da nije bilo te generacije železničara Ljutovo bi bilo siromašnije za jednog izuzetnog čoveka,pokojnog Muju!došao iz Bosne i ostao do kraja……….
     

  5. stipan024 kaže:

    Tada je voz iz Subotice do Beograda stizao za 3 sata i 20 minuta a danas??

  6. milje kaže:

    Ovako su dobijali “rešenja” o premeštaju po potrebi službe


     
     

     

    a sa ovakvim rešenjima i dekretima su im određivali visinu prinadležnosti

     

     

     

     

     

  7. Bela kaže:

    Imenovani gospodin Erić je izgleda više puta prekomandovan po potrebi službe nego većina oficira JNA. Zanimljivo, zar ne?
     

  8. Kertvaros kaže:

    Gospodin Eric je ocito bio zeljeznicar u rangu viseg drzavnog cinovnika i napravio je sasvim pristojnu karijeru. O tome svedoce prilozena dokumenta o unapredjivanju u visi platni razred. Ono na sta bih da skrenem paznju mladjem svetu je rukopis kojim su resenja pisana. Nesumnjivo su pisana u sluzbenoj pisarnici kaligrafskim rukopisom. To su radile osobe sa titulom “Pisar” (mahom nizi cinovnici) ali takav izgled dokumenta je mogao da se napravi iskljucivo pomocu pera i drzalja i naravno mastionice jer se jedino tako moglo dobiti tanku liniju na gore i zadebljanu na dole. Dolaskom hemijske olovke nestaje lepo pisanje i prelazi se na “drljanje” jer je vaznije bilo dobro pritiusnuti hemijsku nego lepo pisati. Danas je pisanje kurzivom sve redje , jedni ne znaju pisati pisanim slovima, dugi ih ne znaju citati i tako izumire jedna stara vestina. Na njeno mesto dolazi nova – pisanje SMS poruka po mogucnosti sto manje teksta i reci sa sto manje slova. Odumiranjem vestine pisanja odumire i sposobnost pismenog izrazavanja. Steta.

  9. Kolekcionar kaže:

OSTAVITE KOMENTAR