Onaj ko pamti subotički tramvaj, nema manje od 50 godina. Danas, četrdeset leta od poslednje vožnje, nestalo je svako kritičko mišljenje o ovome gradskom prometalu, mada se sumnja da ga je ikada i bilo.
Postojale su pritužbe da su vagoni stari, da su nepouzdani, klimavi…ali nije ostao glas nekoga ko je smatrao da ga treba ukinuti. Kako da nikome nije dosadio, jer on je tu bio „oduvek“, a teško je na pravi način vrednovati ono što nam je dato po rođenju. Sreća se stiče a ne nasleđuje.
Subotica je početkom sedamdesetih imala velike planove. Stare blatnjave ulice i kuće sa dvorištima trebale su da nestanu i ustupe mesto modernim betonskim naseljima. Vrlo malo toga, čak i u centru grada, bilo je upisano da ostane. Činilo se da je ta svetla budućnost iza ćoška. Grad je rastao, sve je više bilo fabrika, automobila…
Subotičani su videli sebe u modernom gradu koji donosi budućnost ali su nastavili da vole taj stari istrošeni gradski tramvaj, da ga fotografišu kao nešto što je spomenik prošlosti i lokalna znamenitost.
Erne Arnold, tada instruktor subotičkog Foto-kino kluba, napravio je seriju fotografija dan pre ukidanja tramvaja i tako obezbedio jedinstveno svedočanstvo onima koji o ovome znaju samo iz priče ili knjiga. Neke od ovih slika i jesu našle mesto u monografiji gradskog saobraćajnog preduzeća.
Na fotosima se vidi jedan uobičajeni dan, kakav je tramvaj živeo gotovo osamdeset godina. Već narednog dana više ništa neće biti isto. Vozila će poslednji put otići u remizu a kondukteri i kočničari biće raspoređeni na druga radna mesta.
Građani Subotice izaći će spontano na ulicu, što je za ono vreme nezamislivo, i napraviti nezaboravan oproštaj jednom starom tramvaju.
Lansky
Fenomenalni su noćni snimci, svaki prilog je od umetnika – naravno ko voli objekat snimanja.
Za sada sam se preračunao da je oko 2.000 slika c.b., kao i kolora urađeno dok je tramvaj
živeo. Kasniji snimci kod Čelika, ili na bivšoj remizi te dve garniture već nemaju tu patinu.
Lep je bio i kalendar Boška Krstića trinaest divnih snimaka sa tekstom. Postoji dnevnik i
sećanja najstarije i jedine kondukterke GOVORKOVIĆ AMALIJE – da se to vidi i pročita –
kroz sećanja ima da nam krenu suze za tramvajem. 2014. aprila i to DRUGOG susret. DGY
Sjajne slike Arnold!
Olako su ga se odrekli naši gradski oci…
Izuzetno dragocene fotografije i tekst koji dočaravaju prošlo vreme u kome su Gradski oci razmišljali o svom gradu i o njemu vodili računa.
Prosto je neshvatljiva odluka da se jedan od najjevtinijih i ekološki najčistijih javnih prevoza ukine. A možda i nije neshvatljiva ukoliko se uzme u obzir da su se tada, kao i danas, na odgovornim i stručnim mestima nalazi neodgovorni i nestručni ljudi, tačnije razni "drugovi i drugarice" koji su upravljali imovinom "ničijom i svačijom".
SUBOTIČKI TRAMVAJ – 1897 – 1974 – 2014. SZABADKAI VILLAMOS
ČETRDESET GODINA BEZ TRAMVAJA – ako dođete 2 – drugog – aprila ove godine do Rudića
gde su dva tramvaja nešto posle devet sati pre podne DOBIĆETE dve reprint, ponovo štampane tramvajske karte. Na s.h. jeziku iz 1952. godine i to bez S.F.S.N. – važila je za
dva odseka u LOKALU, od Somborske kapije do Štranda – kao i od Pošte do Aleksandrova.
Druga karta je već skoro kraj prvog svetskog rata – izričito za pravac do PALIĆA – POVRATNA
ako bude lepo vreme čekaće Vas najstariji vozač – kočničar, kao i zadnja kondukterka iz SET
UVEČE pak izložba slika o tramvaju, projekcija filma, bio je to tužan oproštaj. DGY