Grad koji je voleo violinistu

U izveštaju subotičke Gimnazije za 1946/47. godinu, postoji školski letopis koji za 27. novembar 1946. beleži:

„Prisustvovali dočeku velikog umetnika Zlatka Balokovića“.

I ranije, a naročito tih godina, bilo je organizovanog okupljanja omladine i građana na političkim mitinzima, radnim akcijama, raznim proslavama pa i dočecima i ispraćajima. Ovoga puta organizovan je doček jednom čoveku, umetniku, violinisti koji odavno živi u inostranstvu. Posve neobično ako se zna da klasična muzika nikada nije pripadala masovnoj, popularnoj kulturi, niti su virtuozima nekog instrumenta priređivani masovni dočeci i odavana čast na takav način.

Međutim, u odnosu Subotičana prema Zlatku Balokoviću bilo je nečeg posebnog, što nije započeto tog novembra prve posleratne godine, a nije se tu ni završilo.

Koncertna dvorana „Zlatko Baloković“ u Subotici

Baloković je prvi put nastupio u Subotici još pre rata, kao mlad ali već proslavljeni violinista. Organizator, činovnik Hrvatske zemaljske banke, izvesni Miroslav Mažgon, najavio ga je kao „najvećeg jugoslavenskog umjetnika na guslama“.

Nakon toga, polovinom dvadesetih, Baloković se nastanio u Sjedinjenim Državama, u Njujorku.

Što je njegova zvezda bila sjajnija, time je uspomena na njegov koncert Subotičanima bila draža. Kada se govori o predratnom vremenu, smatra se da je to bio najznačajniji kulturni događaj u Subotici između dva svetska rata.

Ratne godine je slavni umetnik proveo u Njujorku, aktivno afirmišući Tita i partizanski pokret. Dobrotvornim koncertima prikupljao je pomoć narodu u postradaloj Jugoslaviji a kada je 1943. godine umro njegov prijatelj Nikola Tesla, na ispraćaju je svirao violinu, i to melodiju „Tamo daleko“.

I eto ga u Subotici već 1946. godine dočekan kao stari prijatelj, iako je sve ostalo bilo novo, pa i ljudi. U njegovu čast novouređena koncertna dvorana u Muzičkoj školi dobila je ime – Zlatko Baloković.

Sa velikim entuzijazmom započeto je uređenje koncertne sale „Zlatko Baloković“ u Muzičkoj školi. U opštoj oskudici Muzička škola se obratila savesnim građanima da dokažu svoju privrženost muzici kupovinom jedne stolice za gledalište. Uplatama od po dve stotine dinara za jednu stolicu Subotičani su obezbedili potrebnu sumu. Bilo je i onih ljubitelja umetnosti koji su uplatili višestruko.

Varo, električar, instalirao je električno osvetljenje besplatno. I drugi subotički majstori uložili su udarnički rad i materijal za podium, dekoraciju… Tvornica nameštaja Fister poklonila je politirane kasete na kojima će stajati poprsja slavnih muzičara.

Kupljen je samo materijal od kojeg je vajar Almaši svojim umetničkim radom načinio kipove u slavu muzičkih virtuoza Franca Lista, Ludviga van Betovena i drugih.

Prvi počasni građanin Subotice

Kada je 1954. godine počela jugoslovenska turneja, organizator nije predvideo gostovanje na severu Bačke. Nije to obeshrabrilo Subotičane pa je tročlana delegacija otputovala u Zagreb sa molbom da slavni violinista dođe i u naš grad. Ni manje ni više, Baloković je otkazao Novi Sad i doputovao u Suboticu, čiji je bio počasni građanin. Naime, prilikom posete 1946. dodeljeno mu je ovo priznanje, koje nikada nije dobio ni u rodnom Zagrebu.

Subotica, 1946. godine

Prvi počasni građanin našeg grada, nije rođen ovde niti je tu živeo a ipak je osvojio srca Subotičana koji su ustanovili ovo zvanje da bi mu to dokazali. Danas se za sličnu počast gleda u krštenicu, broje se krvna zrnca…

Zašto baš jedan umetnik, a ne recimo neki od Narodnih heroja, koji su tih posleratnih godina bili više nego aktuelni? Sa ove vremenske distance ne možemo da vidimo one nevidljive niti koje povezuju ljude i čine ona najplemenitija ljudska osećanja. Ostali su nam samo pisani tragovi koji se bave uglavnom formalnostima. Subotičani ne pokazuju svoju naklonost i privrženost na onaj način kako to recimo rade južnjaci, međutim, u odnosu prema Balokoviću bilo je nešto sasvim drugačije.

U petak, 2. aprila 1965. godine na naslovnoj strani „Subotičkih novina“ ostvanula je fotografija i ime: Zlatko Baloković 1895 -1965.

Slavni umetnik i naš prvi posleratni počasni građanin iznenada je preminuo u Veneciji četiri dana ranije.

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    O Zlatku Balokovicu ne bih znao mnogo reci osim da ga znam kao i vecina iz moje generacije iz prica odraslih. Moja mama je izgovarala njegovo ime sa nekom posebnom intonacijom i nosila bele zoknice kao i mlade dame na poslednjij slici, koje drze nekakvu kasicu za skupljanje dobrovoljnog priloga. Steta sto ne mozemo procitati sta pise na kasici i za sta se novcani prilog sakuplja. Uglavnom i oficir u uniformi Ruskog kroja, ali sa belom sapkom i bluzom i (zlatnim) epoletama) koje su se nosila u toplim mesecima, naravno zakopcane do grla, nije odolio sarmu dve mlade dame i sa osmehom stavio svoj prilog u kasicu. Istini za volju mi klinci smo imali nekih drugih briga nego o violini i klasicnoj muzici. To se kasnije promenilo u jednoj zivotnoj dobi kada sam bio zaljubljen u Neliku, a Nelika u klasicnu muziku. (pohadjala je muzicku skolu) Tako sam i ja upoznao klasicnu muziku i muzicku salu u Subotickoj Muzickoj skoli. Ljubav prema Neliki je dosla i prosla, a naklonost prema klasicnoj muzici ostala je i do danas.
    Da su nakon rata izabrali Zlatka Balokovica za pocasnog gradjanina, meni to iz danasnje perspektive izgleda sasvim logicno. Ljudima je bilo rata i heroja preko glave. Muzika i violina opustanje uz dobru muziku je bilo ono sto im je trebalo. Klasika, dzez ili slageri, drugoga u to vreme nije bilo. Muzicko stvaralastvo u stilu pustimeeee, ubijmeeee, drzimeeee, jos nije postojalo a Anadolsko plakanje, grcanje i zavijanje dolazi mnogo godina kasnije. Zato je Balokovic bio upravo predestiniran za pocasnog gradjanina. Umetnik svetskog glasa, dokazani patriota, a osim toga svirao je i u Subotici.
    Mozda bi trebalo da Suboticani ponekad pomenu i poneko savremeno muzicko ime iz sveta filma, dirigenta, ili virtuoza na mnogim instrumentima koji danas zive, ili vise nisu medju zivima, rasuti po svetu, ali imaju svoje Suboticke korene i napravili su svoje prve muzicke korake upravo u Subotici. Mozda bi se i tu nasao poneki pocasni gradjanin i barem spomena vredan kakvom brozanom tablom.

OSTAVITE KOMENTAR