Gradska štamparija je stigla lađom

Kada se završio prvi svetski rat, bivši konzul Kraljevine Srbije u Budimpešti i vlasnik „Serbske štamparije“ – Jovan Krnjac, natovario je štamparske mašine na lađu i krenuo Dunavom nizvodno. Iskrcali su se u Baji a onda na seljačkim kolima sve prebacili u Suboticu.

U gradu sa štamparskom tradicijom od 1844.godine, počela je sa radom „Gradska štamparija“, preduzeće koje ćemo kasnije znati kao Grafički zavod Panonija i koje će se razvijati tokom 20. veka a na kraju  i lagano ugasiti, jer kako kažu, grafički izraz se menja i podložan je zakonitostima promena kao i pismo ili jezik.

GZ Panonija

Ime PANONIJA, preduzeće je dobilo 1958. godine po biciklu tadašnjeg direktora Aleksandra Šarčevića. Čuvena marka Panonia, nosila je ime koje zvuči dovoljno univerzalno za ovu sredinu.

Preduzeće koje je u najboljim danima zapošljavalo 700 radnika i imalo nekoliko zgrada u gradu, preselilo se u istoriju kao i visoka štampa (pojedinačni kalupi od drveta ili olova, sa isturenim slovima).

 

Na početku digitalne ere, inženjer i stari grafički radnik – Gyula Dietrich, na simboličan način je obeležio kraj „visoke štampe“ i na svečonosti povodom jubileja lista Het nap, poklonio slavljenicima staro drveno zaglavlje u obe verzije (7 nap i Het nap).

Kao uspomena na radnike koji su „jeli štamparski hleb“ (i olovo), evo nekoliko fotografija iz GZ Panonija.

Plakati

Fizički odgoj postao je ustavno pravo svih građana

 



KOMENTARI

  1. Gyula Dietrich kaže:

    Ako želite više pročitati – 125 GODINA ŠTAMPARSTVA U SUBOTICI jubilarno izdanje iz 1969. godine – o grafičkoj industriji u gradu, kao i o razvoju preduzeća Gradska štamparija kasnije već Grafički zavod PANONIJA i MOJA malenkost je radila u ovoj firmi nažalost SOUR  Grafis je upropastio grafičku industriju, sada već nema tri velike firme u Subotici, ostale su uspomene

  2. Graf kaže:

    Nema više onog Hajdelberga u prostoriji na ćošku glavnog Beogradskog puta i Đure Đakovića. I ko nije video tu mašinu za bigovanje, pregovanje itd mogao je, naročito od proleća do jeseni, čekajući na semaforu da čuje mašinu :RUM – BUN. RUM – BUM i u tom ritmu  je udarala sve dok nas nije udario meteorit koji se zove tranzicija. Na onom prozoru bejahu grafičari-kibiceri skoro u svako doba, po malo nafirkani grafičkim bojama, malo šeretski nakrivljenih kačketa, malo su znali da “ukrste” očima kad je strčao grlić flaše iz ćoška prozora ali nije im promakla ni jedna suknja da je oni sa prozora ne premere.

    Nema više Hajdelberga, zaustavljena je i nestala mašina koja se inače zaustavljala samo u dva tri navrata po nekoliko sati kad su grafičari štrajkovali sredinom osamdesetih protiv tog “Grafisa” i ranih devedesetih kada je cela ta industrija već bila u samrtnom ropcu.Ni prozor više niko ne otvara, kao da niko u toj zgradi ne živi, neki novi ljudi utrčavaju, istračavaju, užurbani jer ih juri strah od smanjene plate, nadolazeća rata za kredit, strah od otkaza … neko im broji svaki minut, svaki poen. Oni valjda rade nešto samo se ne poznaje da je i nekome od tog rada vajda.

    Kad je Hajdelberg nekada tresao i kad su na drugoj strani zgrade izlazile palete krcate etiketaka za svakojaka pakovanja i ambalažu odmah se osećalo u okolnim dućanima, “buffetima”, po trošenju i po veseloj graji radnika koji su primili platu.

    Ne pamtim kad se poslednji put videla graja zaposlenika koji izlaze kroz neku fabričku kapiju, zadovoljni jer su dobili platu i idu sa decom i familijom da pazare. Sad i kad se dobije plata, kakvog li paradoksa -pare prvo idu nazad u banku pa tek nakon ceđenja i “pokrivanja” kredita “cefra” se vraća onima koji su je zaradili.

OSTAVITE KOMENTAR