Hajde da gradimo zajedničke stvari

Kada je nedavno dobila nagradu Zavoda za kulturu Vojvodine za doprinos razvoja multikulturalnog teatra i interkulturalne saradnje za 2013, bila je, kaže, iznenađena, uzbuđena i srećna. “Bila sam iznenađena jer nisam navikla da neko i priznaje da nešto radiš. Mislim da nam je to postao manir.

 

Mnogo je manje važan kvalitet rada od toga ko je u kojoj partiji,  ko je kome nešto namestio, nikako stručnost i kvalitet, to se pogubilo. Kultura mora da bude nezavisna u mišljenju. Veliki je izazov voditi dve drame u jednoj kući, posebno organizaciono. Komplikovano je, nekada i delikatno, ali sasvim dobro funkcionišemo. Posebno sam zadovoljna time što ne mogu reći da je jedna bolja od druge. Ako me pitate za eventualne optužbe za sukob interesa, toga uvek ima. Bila sam proglašavana mnogo puta za ovog ili onog nacionalistu. Mi smo kao društvo skloni zamenama teza, to nam je glavni paravan”, govori nam Ljubica Ristovski, upravnica subotičkog “Narodnog pozorišta”.

 

Pokrenula je i “Školu za publiku”, o kojoj kaže: “Smislila sam ’školu’ zato što svi pričamo da imamo odličnu publiku, školovanu, a kad god sam pravila ankete i pitala stalnu publiku o predstavama, govorili su mi ’sviđa mi se, ili ne, ova ili ona predstava, dopada mi se, ili ne, ovaj ili onaj glumac’… i tu staje rasprava. Htela sam da im pomognem da gledaju predstavu malo dublje, na šta da obrate pažnju. Imali su predavanja dva meseca, iškolovali smo četiri generacije diplomiranih gledalaca, koji su članovi kluba ljubitelja našeg teatra”…

 

ljubica ristovski

 

Ko su ti ljudi?

 

– To su divni ljudi, znam većinu njih, pričam s njima i njihov entuzijazam je divan. Imaju od 15 do 80 godina, jednom nedeljno su dolazili sa sveščicama, lepo je bilo. S publikom se mora stalno raditi, što mi činimo. Anketiramo ih, znamo kome igramo i s vremena na vreme radimo animacione programe da bismo ih vezali za našu kuću. Dvanaest godina traje i animacioni program “gledaoci biraju glumca i glumicu sezone”. Publici mora da se pruži ruka, ne možete skrstiti ruke i reći “dođite”.

 

Festival pozorišta Vojvodine ste digli iz mrtvih, ali kako je došlo do smrti?

 

– Dugačka priča, digla sam ga dva puta. Prvi put kada je još bio smotra, susret profesionalnih pozorišta, i kada je počeo sam sebe da jede nekvalitetom i dužinom trajanja. Trajala je više od dve nedelje, neizdrživa za organizatore i publiku. Imala je četrdesetak nagrada, nije bilo šanse da neko dođe na festival a da ne dobije neku nagradu i to nije bio dokaz kvaliteta. Prvo smo predložili da susreti prerastu u festival i da uvedemo instituciju selektora, da se u takmičarskom programu nadmeće šest predstava za odrasle i do pet za decu, zatim da se broj nagrada smanji na deset i da se uvede žiri. Naravno, kvalitet je morao da ispliva i festival je dobio na zamahu. Dokaz je činjenica da se poslednjih godina skoro polovina takmičarske selekcije nađe na Sterijinom pozorju.

 

Previše nagrada, a na Steriji se desilo suprotno – neke nagrade nisu dodeljene?

 

– Isti slučaj se dogodio ove godine na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, neki su bili nezadovoljni i hteli da protestuju. Ja ne protestujem kada selektor objavi selekciju, jer su to pravila igre kojima sam i ja doprinela da se uspostave. Žiri je taj koji donosi odluke, sviđale se one meni ili ne. Isto tako, ako se nagrade ne dodele, žiri je procenio da nema dovoljno kvalitetnu ponudu da bi neku nagradu dodelio.

 

Zar nisu selektori ti koji biraju kvalitetne predstave?

 

– To vam je rizik koji se podrazumeva. Svako predstavu doživljava na individualan način, pa i selektori imaju svoju koncepciju. Kada se formira žiri koji nije na istoj “talasnoj dužini” sa estetskim poimanjima pozorišta koje imaju selektori, dolazi do sukoba mišljenja.

 

Da li je “Sterija” od značajne evropske smotre kulture spala na palanačku priredbu?

 

– Sterijino pozorje jeste malo lutalo, ali ne bih rekla da je palanačka, jer bih onda pljuvala po onome što je moja kuća uspela da postigne da Pozorju, a mislim da smo nagrade zasluženo dobijali.

 

Multikulturalnost u Vojvodini danas?

 

– Dopuštamo sebi da se ne poznajemo međusobno, ne pronalazimo zajedničke stvari i jezik. Hajde da gradimo zajedničke stvari, a ne da se otuđujemo zatvarajući se u nacionalna dvorišta.

 

Osnivanje nacionalnh saveta je getoiziralo etničke manjine?

 

– Ne bih rekla da ih je getoiziralo samo stvaranje nacionalnih saveta. Mislim da je getoizacija počela osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Pretpostavljam da su nacionalni saveti kruna tog procesa.

 

U Subotici su osnivani kulturni centri određenih nacija, na primer, koji su se bavili sami sobom a ne nacijama u Srbiji, nisu propagirali umetnike svoje nacije koji su radili u drugim sredinama. Kada napravite zatvoreni program jednog entiteta, on tamo i ostaje a mi “drugi” ne idemo da vidimo taj program.

 

Stiče se utisak da su mađarski umetnici priznatiji u Mađarskoj nego ovde gde žive?

 

– Jesu. Više su okrenuti mađarskoj zbog jezičkog problema, sve manje ljudi ga ovde uči, a nekada je to u Subotici bilo normalno. Radi se o kulturnoj potrebi da budeš priznat u sredini koja govori na tvom maternjem jeziku. S druge strane, oni imaju mogućnost koju bi trebalo da koriste a to je da, pored države kojoj pripadaju jezikom, pripadaju i drugoj, srpskoj kulturi.

 

Ni država Srbija se nije preterano potrudila?

 

– Zavisi od onoga ko vodi određenu instituciju. “Novosadsko pozorište” je visoko kotirano u srpskom pozorišnom miljeu, od njih se uvek očekuju kvalitetne predstave i oni osvajaju značajne nagrade.

 

Imaćete premijeru “O nadi” Selme Spahić, kako komentarišete njeno povlačenje predstave sa “Sterije” zbog Emira Kusturice?

 

– Mislim da nije dobro da se predstavi onemogući festivalski život zbog nekog ko taj festival otvara. To su, po meni, dve različite stvari. Uvek bih poslala predstavu na festival, a lično se ne bih pojavila da slušam nekog ko mi ne odgovara. Ona je mlada devojka, mislim da je reagovala mladalački, a ne profesionalno.

 

Fenomen Olivera Frljića kojeg ste prvi ugostili u Srbiji?

 

– Teško mi je laički to da objasnim jer se Oliver poigrava s pozorišnim simbolima, ipak je važno poznavanje pozorišnog jezika. On je divan mlad čovek, izuzetan poznavalac pozorišta, odlično smo sarađivali. Sve najlepše o njemu. Njegov jezik je, kako kažete, važan za društveno suočavanje sa samim sobom i videli ste da gde god je radio svugde je izazvao kako oduševljenje tako i protivljenje. Čitam da je i u Rijeci predstava “Aleksandra Zec” dobila i podršku i proteste. Pozorište mora, osim što obrazuje i zabavlja, i da provocira.

 

DNEVNIK



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    A ona je, pak, vanpartijski veciti direktor, blizak sa svakom strankom na vlasti. Pri tom, ne treba zaboraviti, podrzava sve sto dolazi od te vlasti, te je tako bila jedan od najvatrenijih zagovornika ideje rusenje pozorista…. 

  2. Lajčo kaže:

    Jedini koje mogu da razumem zašto su podržali rušenje starog pozorišta zbog IZGRADNJE NOVOG, jesu pozorišni radnici.

    To je njihovo radno mesto, sasvim logično da su navijali za to da dobiju novu komfornu zgradu. Oni su najviše i pogođeni ovim stanjem jer im je sada radno mesto u fabrici Mladost.

OSTAVITE KOMENTAR