Halo Subotica

Živimo u veku u kom ljudi gledaju filmove, čitaju novine, igraju igrice i rade razne druge stvari na spravi koju i dalje zovu telefon. Budućnost je u naše živote ušla tiho.

A sve je počelo još 1886. godine kada je u Subotici zazvonio prvi telefon. Prvi vlasnik ovog aparata na Paliću javio se 1894. a do 1930. godine u gradu je bilo 650 pretplatnika.

Telefonski imenik Subotice iz 1936. godine predstavlja zanimljivo štivo. Ko je imao telefon te trideset i šeste? U velikoj većini to su preduzeća, trgovci, lekari, advokati, važne ustanove… Malo je onih koji imaju telefon u stanu. Zato uvek uz ime i broj stoji naglašeno – stan. To je tada prvenstveno sredstvo za rad.

Brojevi su većinom trocifreni ali ih ima i jednocifrenih i dvocifrenih. Tu je broj gradonačelnika u Gradskoj kući i u stanu, ali, nije on broj 1. Ako okrenete jedinicu, dobićete hotel „Zlatno jagnje“.

Ako vam treba hitna pomoć, vidite pod „Spasavaoci“ (tel. 1-27), a ako je prekasno, na broj 81 dobićete pogrebni zavod „Funero“. Fabrika „Sever DD“ ima broj 5-84. Tenis klub u Dudovoj šumi ima ime „Plavo – beli“, a kako piše u telefonskom imeniku, hirurg se tada zvao operator.

Sve te firme i preduzeća, imaju uglavnom po jedan telefon. Po tome se vidi da je najveće preduzeće „Hartman i Konen“ koje ima čak četiri linije.

Pored telegrafa i telefona, bilo je tu još čudnih sprava proizašlih iz silne želje za bržom komunikacijom. Jedan subotički plakat iz dvadesetih godina reklamira spravu zvanu PARLOGRAF.

Možete da izdiktirate na stotine pisama dnevno pomoću Lindstromovog parlografa – mašine za diktiranje.

Kraj Drugog svetskog rata Subotica je dočekala sa dotrajalom centralom starog tipa, montiranom još 1907. godine.

U imeniku grada Subotice za 1950. godinu, piše da se porast telefonskog prometa povećao dvostruko u odnosu na predratni, a to se ima pripisati današnjem novom, socijalističkom načinu poslovanja. Stara centrala sa stalnim tehničkim smetnjama, ni izdaleka nije mogla zadovoljiti potrebe grada. Zbog toga, a imajući u vidu da je Subotica jedan od privrednih centara Vojvodine, Ministarstvo pošta pristupilo je izgradnji i montaži automatske telefonske centrale u Subotici.

Telefonska govornica između Muzičke škole i Gradske kuće, šezdesetih

Ispred Pošte 1

Evo kako te 1950. godine izgleda jedan međumesni poziv: Najpre okrenete dve nule da bi dobili službenika centrale. Njemu saopštavate broj telefona sa koga zovete, zatim broj koji želite da dobijete, i najzad, kakvu vrstu razgovora će te da vodite. Državni, službeni, novinarski, privatni, običan, hitan ili vrlo hitan.

Za hitan razgovor se plaća dvostruka taksa a za vrlo hitan – desetostruka. Nakon toga spuštate slušalicu i čekate da vas centrala pozove na razgovor.

Jedno subotičko proročanstvo

Jedan od onih koji je davno predvideo smartfon u rukama Subotičana, bio je gradonačelnik Đorđe Sorad 1985. godine. Svoje viđenje budućnosti posle 2000. godine, ostavio je crno na belo u časopisu „Rukovet“, te osamdesetpete.

Kako je Suboticu i Subotičane, posle dvehiljadite, video tadašnji gradonačelnik? Između tema o privredi i izgradnji, jedan pasus potpuno odskače od ostatka teksta. U tom pasusu Sorad govori o nečemu što se ne tiče isključivo Subotice, ali će njenim građanima biti veoma važna stvar. Te 1985. naš gradonačelnik  za relativno skoru predviđa budućnost sledeće:

„Mikroelektronika će prožeti i svakidašnji život Subotičana. Pomoću inteligentnog telefona, koji će i sam biti mali računar, i svog televizora kao terminala, moći će da se komunicira sa poštom (radi slanja tekstova umesto dopisivanja), bankom (radi sređivanja uplata i isplata sa svog tekućeg računa), robnim kućama i prodavnicama (sa ciljem kupovine potrošnih dobara), uslužnim centrima…“

Profesor Sorad je dakle imao viziju „pametnog“ telefona koga on naziva „inteligentni“.

Jeste da se očekivao razvoj informatičkih tehnologija i moćnih kompjutera, ali da će sva sila informacija biti dostupna u našem džepu, da će telefoni srasti sa računarima…to je znao gradonačelnik Subotice.

 

Lansky

---

---