Hana Arent – totalitarizam kao večita opasnost

Hana Arent (1906 – 1975), nemačka teoretičarka politike i filozof, detaljno je analizirala totalitarizam i autokratiju u svom delu ,,Izvori totalitarizma“. U ovoj knjizi, ona ne samo da definiše totalitarne režime kroz istorijske primere, već istražuje društvene, političke i ideološke korene koji su omogućili njihov nastanak.

Ključni deo knjige predstavlja objašnjavanje razlika između totalitarnih i autokratskih režima, s tim da Arent ističe kako totalitarni režim ne može postojati bez kontinuirane upotrebe terora and vlastitim gradanima, kao ni bez dobro posložene i funkcionalne propagandne mašine čiji je glavni zadatak iskrivljavanje slike o ostatku sveta koji nije totalitaran. Cilj autoritarnog režima je dobiti apsolutnu političku moć – uništiti opoziciju, dok totalitarni režim teži kontroli nad svakim aspektom života, uključujući i ono privatno.

Arent totalitarizam vidi kao radikalno novi oblik vlasti, suštinski drugačiji od klasičnih diktatura i tiranija. Njegov cilj nije samo kontrola društva, već i potpuna dominacuja nad ljudskim umom, stvarnošću i samom istorijom.

„Ovo konstantno laganje nije usmereno na to da narod veruje u laž, već da se osigura da niko više ništa ne veruje. Narod koji više ne može razlikovati istinu od laži ne može razlikovati dobro od lošeg. I takav narod, lišen moći da misli i sudi, je, bez znanja i volje, potpuno podvrgnut pravilu laži. S takvim ljudima se može raditi šta god hoćeš.“ (Hana Arent)

Arent identifikuje nekoliko ključnih karakteristika i fundamentalnih elemenata koji totalitarizam izdvajaju od drugih oblika autoritarne vlasti. Totalitarni režimi ne koriste ideologiju samo kao sredstvo za osvajanje vlasti – ideologija postaje sama suština režima. Sve što se dešava u društvu mora biti objašnjeno i podređeno logici ideologije“, čak i kada je ta logika apsurdna ili kontradiktorna. Kod totalitarnih režima, ideologija nije samo interpretacija stvarnosti već ona postaje zamena za samu stvarnost. Ljudi više ne donose odluke na osnovu činjenica, već na osnovu dogmi režima.

Dok u klasičnim diktaturama represija ima za cilj da slomi otpor i zastraši protivnike režima, u totalitarizmu teror se širi i na one koji nisu neprijatelji režima, tako da niko nije siguran jer je cilj održavanje atmosfere neprekidnog straha i stvaranje društva u kojem individua više ne može imati autonomno mišljenje.

,,One koji se upuštaju u potragu za smislom i razumevanjem uspon totalitarizma ne zastrašuje zato što je to nova pojava, već zato što je totalitarizam pokazao propadanje naših kategorija mišljenja i naših standarda suđenja. Nove pojave su područje istorije; za razliku od prirodnih nauka koje se bave ispitivanjem nečeg što se stalno ponavlja, istorija uvek ima posla s onim što se događa samo jednom. Novim pojavama može se manipulisati ako istoričar insistira na uzročnosti i veruje da može objasniti neki događaj nizom uzroka koji je do njega doveo. On tada zaista postupa kao „prorok koji gleda unazad“ i čini se da ga od dara istinskog proricanja razdvajaju samo žalosna fizička ograničenja ljudskog mozga, nesposobnog da sadrži i tačno poveže sve uzroke koji deluju u isto vreme. Kauzalitet je, međutim, potpuno strana i falsifikatorska kategorija u istorijskim naukama. Ne samo što stvarni smisao svakog događaja uvek transcendira bilo koji broj „uzroka“ u prošlosti koji mu se mogu pripisati već i sama ta prošlost nastaje tek s događajem koji se pomoću nje objašnjava. Tek pošto se nešto neopozivo dogodilo, možemo pokušati da pratimo njegovu istoriju unazad. Događaj osvetljava sopstvenu prošlost; on nikad iz nje ne može biti dedukovan.“ (H.Arent)

Totalitarni režimi manipulišu ne samo činjenicama, već i samim pojmom istine. Propaganda nije samo sredstvo širenja laži – ona je alat za konstrukciju nove stvarnosti. Arent analizira kako totalitarni režimi koriste mitove, fabrikovane neprijatelje i iskrivljenu istoriju kako bi stvorili konzistentnu, ali lažnu sliku sveta. Propagandni narativi totalitarizma nisu uvek potpuno nelogični – oni stvaraju koherentne svetove koji imaju svoju unutrašnju logiku i zato im ljudi veruju čak i kad su suočeni sa kontradiktornim činjenicama.

Mase se moraju osvojiti propagandom. U uslovima vladavine prava i slobode mišlje­nja, totalitarni pokreti koji se bore za vlast mogu da upotrebe teror samo u ograničenoj meri; neophodno im je, kao i ostalim partijama, da privuku isto­mišljenike da bi bili uverljivi publici koja još uvek nije sasvim izolovana od svih drugih izvora informacija.

Delotvornost ove vrste propagande pokazuje jednu od glavnih karakte­ristika modernih masa. One ne veruju ni u šta vidljivo, u realnost vlastitog iskustva; ne veruju svojim očima i ušima, već samo svojoj mašti, koja može biti zagolicana bilo čime što je istovremeno i univerzalno i konzistentno. Mase se ne mogu uveriti činjenicama, pa čak ni izmišljenim činjenicama, već samo konzistentnošću sistema koji navodno čine.

Glavni nedostatak totalitarne propagande jeste taj što ona ne može da ispuni žudnju masa prema potpuno konzistentnom, razumljivom i predvidljivom sve­tu, a da se pritom ozbiljno ne sukobi sa zdravim razumom

Arent nam govori da totalitarizam ne dolazi odjednom i nasilno – on se postepeno infiltrira kroz društvene promene, sve dok ne postane „nova normalnost“. On nije samo istorijski fenomen – već je potencijalna sudbina svake društvene strukture koja dozvoljava destrukciju individualnog mišljenja i zamenu stvarnosti ideološkim narativima. Njena analiza je posebno relevantna danas, u vremenu masovnih informacija, političke polarizacije i globalnih kriza, gde se manipulacija strahom i kontrola nad mišljenjem ponovo javljaju kao moćna oružja.

Totalitarizam nije samo sistem vlasti – to je mentalitet koji briše kritičko mišljenje, guši ljudsku individualnost i proizvodi slepo verovanje u ideološke dogme.

Borivoj Vujić