Haris Pašović ponovo na Desire-u

Re­di­telj Ha­ris Pa­šo­vić je dru­gi put na Fe­sti­va­lu sa­vre­me­nog po­zo­ri­šta „De­zi­re“, a u Su­bo­ti­ci ko zna ko­ji put. Za nje­ga je Po­zo­ri­šte „Ko­sto­la­nji De­že“, or­ga­ni­za­tor fe­sti­va­la, i da­lje jed­no od naj­va­žni­jih u Evro­pi, jer je, po­put ne­ka­da­šnje sce­ne ko­ja je kre­i­ra­la ve­li­ki deo kul­tur­nog ži­vo­ta Ju­go­sla­vi­je, na­sta­lo i funk­ci­o­ni­še na tro­me­đi ve­li­kih kul­tur­nih tra­di­ci­ja – ru­mun­ske, ma­đar­ske i srp­ske. U me­đu­vre­me­nu, Pa­šo­vić je pro­šao mno­go. Pu­bli­ka „De­zi­rea“ je vi­de­li šta tre­nut­no ra­di nje­gov „Ist-vest cen­tar“ iz Sa­ra­je­va. Na­red­ne go­di­ne Pa­šo­vić će za­be­le­ži­ti i dru­gi po­vra­tak, jer će vo­di­ti glu­mač­ki ma­ster klas na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du…

 

Na pred­sta­vi „Mu­jo, Su­ljo i Fa­ta u dru­štvu spek­ta­kla“, pu­bli­ka se pre­li­va­la sce­nom „Ja­dran“ su­bo­tič­kog bi­o­sko­pa. Po­ma­lo je bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će gle­da­ti da je do spek­ta­kla ipak do­šlo, za­hva­lju­ju­ći ve­štim glum­ci­ma Bo­san­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Ze­ni­ce, i uspe­šno ukom­po­no­va­nom de­ko­ru sa­vre­me­nih mul­ti­me­dij­skih mo­guć­no­sti po­zor­ni­ce.

Haris_Pasovic_20_FF_268981443

Šta bi Mu­jo i Fa­ta re­kli kad bi sa­zna­li da su do­spe­li u po­zo­ri­šnu pred­sta­vu?

 

– Oni su u pred­sta­vi, zna­ju da su u njoj. Mi smo to uz nji­ho­vo do­pu­šte­nje ra­di­li. Oni vo­le da bu­du u pred­sta­vi.

 

Ako uti­sak ne va­ra, tru­di­li ste se da po­zo­ri­šte vra­ti­te pu­bli­ci?

 

– Te­a­tar, iz­me­đu osta­log, tre­ba da bu­de i mje­sto di­ja­lo­ga. To ni­je di­ja­log u smi­slu da pu­bli­ka pri­ča, ali sa­mim tim da su sa glum­ci­ma u istom pro­sto­ru, di­je­le iste pro­ble­me, stva­ra­ju in­tim­nost ko­ji po­ja­ča­va bli­skost do­ži­vlja­ja.

 

Pred­sta­va ipak iz­la­zi iz „ma­ske“ vi­ca i ula­zi u onaj pro­stor di­rekt­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, di­dak­ti­ke i edu­ka­ci­je u po­gle­du va­žnih pi­ta­nja?

 

– U onom di­je­lu gđe je po­li­tič­ki go­vor, obra­ća se kon­kret­nim za­da­ci­ma. Ni­smo htje­li sa­mo da iden­ti­fi­ku­je­mo pro­blem, ne­go smo htje­li i da ga usmje­ri­mo ka rje­še­nju. U 20. sto­lje­ću umjet­ni­ci su iden­ti­fi­ko­va­li pro­blem, a u 21. umjet­ni­ci tre­ba i da po­nu­de rje­še­nje, od­no­sno da od­go­vo­ri­mo na pi­ta­nja ko­ja svi se­bi po­sta­vlja­mo.

 

„Se­dam do­ka­za za­što gra­đa­ni BiH ne že­le pro­mje­ne“?

 

– To je ma­te­ri­jal sa „Fej­sbu­ka“ ko­ji ra­do di­je­le. To smo ugra­di­li u pred­sta­vu.

 

Ka­kav je ose­ćaj vra­ti­ti se po­no­vo u Su­bo­ti­cu, na Fe­sti­val „De­zi­re“?

 

– Je­dan ko­le­ga ko­ji je do­šao iz No­vog Sa­da na pri­mjed­bu da je pu­bli­ka div­no pri­mi­la pred­sta­vu re­kao mi je da je to još uvi­jek ona sta­ra, dru­ga Su­bo­ti­ca. Me­ni je ova pu­bli­ka bi­la pr­va Su­bo­ti­ca. A „De­zi­re“ je na­pra­vljen i za pu­bli­ku i za umjet­ni­ke, što je ri­jet­ko ko­ji fe­sti­val.

 

Ka­ko je do­šlo do po­vrat­ka u No­vi Sad i na šta će­te se kon­cen­tri­sa­ti u ra­du sa stu­den­ti­ma glu­mač­kog ma­ster kla­sa no­vo­sad­ske Aka­de­mi­je umet­no­sti?

 

– Me­ne su ta­mo po­zva­li glum­ci s ko­ji­ma sam ja po­čeo, ko­ji su sa­da ta­mo pro­fe­so­ri: Ve­sna Ždr­nja, Ja­sna Đu­ri­čić, Bo­ris Isa­ko­vić, Pre­drag Mom­či­lo­vić. Ti lju­di su odr­ža­li istu va­tru, isti mo­ral i isti pri­stup te­a­tru, du­bi­na pri­stu­pa umjet­no­sti, te­a­tru po­go­to­vo, ali i svim dru­gim umjet­no­sti­ma. To je za me­ne po­vra­tak ku­ći.

 

Dnevnik



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR