Harmonična disharmonija

U izvođenju Kiš teatra: Avgust u okrugu Osejdž

 

Gužva. Trebalo je da dođem ranije. Ko bi uopšte i pomislio da će se okupiti toliko ljudi? Ipak je ponedeljak. Da, ipak je ponedeljak i ljudi su ipak preplavili Dečije pozorište u potrazi za novim doživljajem umetničkog stvaralaštva. Pozitivan znak, u svakom slučaju. Panika oko toga gde ću da sednem, jer mesta nema. Neka dobra duša iz nepoznatog raja postavlja male stolice i uspevam da se smestim. Što se mene tiče, predstava može da počne. Ona i počinje, i to bez kašnjenja.

decje pozoriste
Skoro dva sata kasnije ustajem, pomešanih osećanja. Pomešanih, jer osećam bol na mestima susreta drvene stoličice i određenih delova tela, a zatim i zadovoljstvo i ponos zbog toga što su glumci toliko dobro odradili svoj deo posla, da sam veoma tužna zbog toga što će neke priče ostati neispričane, što ljudi umiru, a nismo im rekli sve što smo hteli, što ne govorimo ono što želimo ni ljudima koji su tu i što je sve to zajedno jako, jako teško. Ukratko, poverovala sam im.

 
Avgust u okrugu Osejdž, Trejsi Lets. To je naziv koji bi lako mogao da skriva neku lepršavu priču o dvoje mladih, koji su zaljubljeni jedno u drugo, ali i u gajenje orhideja, ili možda nečeg podjednako blesavog, neke endemske vrste koja cveta u avgustu. Ali nije. Glumci pričaju priču o tužnoj porodici, porodici koja ne želi da prizna da je tužna, sve dok nije suočena sa tim da je pretvaranja dosta, jer nije došla samo kap koja je prelila čašu, nego je došao cunami, koji je čašu razbio. Vajolet je komplikovana žena, koja je uspela da izgradi komplikovane odnose sa svima koje voli, ali koja i dalje polaže pravo na to da bude centar kako sopstvenog, tako i tuđih univerzuma. U toj mreži mikrokosmosa, publika je prinuđena da bira strane. Ali, to je daleko od jednostavnog. Kupiće vas svaka osoba koja se pojavi na sceni. Osetićete njihove težnje kao svoje, a kada se one suprotstave, poželećete da preletite tih nekoliko stepenika što vas dele od glumaca i jednostavno napravite reda, kad već oni to ne mogu sami. O, kako smo uzvišeni dok posmatramo tuđu bol, zar ne?

 
U nekoliko navrata sam imala osećaj da prisustvujem kakofoniji emocija i da je svega nekako previše. Usponi i padovi se nižu u bliskim sekvencama, a želela sam sve da ih ispratim, da u svakom momentu budem prisutna i da se bezmalo telepatski povežem sa svakim likom, jer su me svi, jelte, kupili. Preletela sam iz jednog tabora u drugi (treći, peti…) toliko puta, da sam se na kraju osetila iscrpljenom. A zbog čega je bitno biti u nečijem taboru? Jednostavno, iskrena emocija na sceni. Gluma toliko prirodna, da možete sebe da zamislite kako pijete kafu sa bilo kojim od likova. Predstavljeni su vam toliko plastično, da možete da zamislite kako bi to izgledalo. Zapravo, volela bih da predložim ekipi da se nađemo negde u gradu. Ja ću doći kao ja, a oni će doći kao Vajolet, Barbara i ostali. Vladimir Grbić, režiser, može da sedi negde sa strane i da sitnim gestovima vlada situacijom.

 
Nisam slučajno izdvojila Vajolet i Barbaru kao prva dva lika koja su mi pala na pamet. Vajolet i Barbara su možda i najkompleksniji likovi, te je bilo pravo zadovoljstvo videti ih kako se polako otkrivaju pred očima publike. Oliver Blesak i Maja Ivković Ivandekić su se izdvojili iz svakako sjajne glumačke ekipe, dajući, kako mi se činilo, svaki dašak svog bića onome čiji lik tumače. Sa mnom su izgradili ambivalentan odnos ljubavi i mržnje. Volim Vajolet, mrzim Vajolet, o Bože, ja sam Vajolet! Pa onda to sve još nekoliko puta. Nakon predstave imala sam povoda da vodim duge razgovore sama sa sobom, da analiziram ponovo sve što sam doživela. I da smislim zašto, ali zašto Džona na kraju nije spomenula ime autora citata sa početka. Ja bih to drugačije. Misilm da bih. Nisam sigurna. Ne znam.
Pomešana osećanja. Takva najviše volim.

 
A za kafu se čujemo. Imamo vremena – život je vrlo dug. T. S. Eliot.

 

 

Gorana Francišković

 

 

Dana 16. januara, u prostorijama Fondacije “Danilo Kiš”, izvedena je pretpremijera, a dana 18. januara, u Dečjem pozorištu, i premijera predstava “Avgust u okrugu Osedjž” u režiji Vladimira Grbića, glumca Narodnog pozorišta Subotica, i u izvođenju polaznika Kiš teatra Fondacije.

August_Osage-County



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR