Harmonika i poštaši

U ono vrime kad je na gredi više dola stojo Vranje sa svojom Matilkom, u komšiluku njim je bila uprava a na upravi je bila farma i velik korlat. Tu je domar bijo Milan sa ženom mu Darom.

Milan i Dara su došli bižeći od rata i Bogu dragim fala, čeljad se snašla tako što su priko niki čeljadi počeli radit na farmi, al onda kad se to vidilo da svit nije neradan, oma su dobili od upravnika Čabe ponudu da stojidu i vodu računa o josagu na farmi.

Kako se koji dan rađo, tako su se dva komšije sve većma dovikivala, priko ograde i priko njiva.

„Moreš li jarane moj Ti jednu ljutu?“- pito bi Milan komšu Vranju.

„A bogaramu, pa bolesnog se pita“- uzvratijo bi Vranje.

Jedno jutro kod Milana, pa onda kod Vranje, i redom, kad kod kojeg, al „brbljuša“ se morla popit, ne jedna neg dvi, tri…

Dara i Matilka su se kafirale i zimi uveče štrikale i šlingovale. Čorape debele vunene kad je Dara ištrikala, to je bilo da staneš i gledaš. Uzela je i poklonila po par čorapa komšijama, darovi su bili s’obadve strane.

Jedan dan snig navijo, dovikivaju se i ko će šta će i kako će, padne dogovor da Matilka i Vranje banu kod Milana i Dare. U tim je banijo i upravnik njim Čaba da vidi kako je stanje na farmi. Zasilo se sa Čabom, zaboravila i Dara i Milan na komšije, gledaje u pismena što njim dono upravnik i divane š’čovikom. Nije to prošo jedan komad, kad…

„Komšoooooo! „

Milan se okrene, usto i otvori vrata, kad ono njegove komšije s’dvi drvene lopate u rukama, a na nogama drvene klompe i u njima ljuskura od kuružnje, i debele čorape poklon od Dare.

„Dođite unutra komšije moje dobre, dođite da vidite našega upravnika“- s’radošću njim se obrati Milan.

Ušli su, i kako su ušli tako je Čaba oskočijo i počo grlit Vranju. Sve su poostavljali, prvo su zagledali se svi u drvene klompe. Vranje je kazo da su sačuvali ji još od njegovi dide i majke. Pala je tu i po koja čašica rakije, kafa, pa je Dara iznela kolača i zafalila se komšijama što su odbacili snig do nji. E onda je Milan izno harmoniku i počelo je pravo prelo. Slavilo se, niko ne zna šta, al pivalo se i veselilo se, ilo se i pilo se…

Sve je trvalo do koje dobo noći. Sitili su se kroz divan Čaba i Vranje i kako su se upoznali. Bilo je to prija rata, kad je Čaba ku mlad veterinar išo kalamit svinje po salašima i kad je ku mlad radijo tute na farmi. A onda i njeg su mobilisali pa je nesto na jedno vrime, i sad je posto upravnik, a zbog svega nije imo ni kad vidit se sa Vranjom koji se u međuvrimenu i oženijo.

„Sećaš se Ti Vranjo moj naše ljubavi iz mladi dana?“- zapita Čaba .

„Kako se sićo ne bi, to je ljubav bila, to je neprivaziđena ljubav bila.“

„E Vranjo, onda znaš, čim sneg ode eto mene sa jatom.“

Tu se počelo i sa drugim temama, još se divanilo o kojčemu, i raziđe se svit.

Puklo proliće. Matilka bila na kafi kod komšince, doturala na kolici đubreta, razbacila i prikopala. Kad je završila, pograbljicala i šnjota di će šta sadit. U tim je viče Milan da pošalje Vranju. Očo Vranje, kad ono Čaba i na koli gori i u prikolici, sitnog drota četri kotura i tri snopa leca.

„Ajde vaćaj braca, evo pomoće nam i Milan – sve je dogovoreno.“

Sve je prinešeno kod Vranje, sav materijal. Nisu se Dara i Matilka ni snašle šta se dešava, a već je gori na krovu stojo koter, skovan i uvijen u drot. A onda je Čaba u jednoj većoj škrljetki zajedno sa Milanom dono prilipe, kovano plave golubove, te prilipe poštaše.

Milanu je suza pala priko gusti crni brkova i samo je kazo:

„Kada sam kreno’ amo, ima’ sam ih ali otvorio sam neka lete u slobodu da ih neko ne pobije.“

Pošto je Milan bijo pravi čovik i drug, nije tušta prošlo i njemu se opravijo golupčinjak. No onda je započelo istiravanje između trojce golupčara. Nikako se nisu mogli usaglasit čiji su golubovi lipši, bolji, koji duže lete…

Al sva istiravanja su pala u vodu kad se to dovelo u red , pa kad je Čaba odnosijo Bog te pita di golubove i pušćoji a poštaši su stizali na taj niki sat, i po tom se znalo koji je bolji…

Al najbolje je bilo kad bi se zasilo, zasviralo i pivalo, dok su golubovi šarali plavetnilom neba…

 

Tome



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Nazalost, sve su redja jata golubova na nebu nad Suboticom. Nikada nisam bio golubar, ali su bili neki moji drugovi i teoretski se u to razumem, ali ne zelim biti toliko previse posvecen. Cini mi se da golubarstvo u sadasnje vreme polako izumire, a nije bilo tako do pre 15-20 godina.

OSTAVITE KOMENTAR

3 + 3 =

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 3 + 6 ?
Please leave these two fields as-is: