Hipoteza simulacije stvarnosti

Prema hipotezi simulacije, sve što doživljavamo, celokupan stvarni svet oko nas, zapravo je kodiran od strane inteligentnog bića, a mi smo deo tog koda.  Ako odbacimo sumnju na ove pretpostavke, možemo razmišljati u pravcu da ideja jeste neobična ali nije kontroverzna. Hipoteza simulacije pretpostavlja postojanje drugih nivoa stvarnosti, gde neko ili nešto kontroliše ono što verujemo da su zakoni prirode i naša stvarnost.

Znamo da zakoni prirode predstavljaju matematičke modele tako da nećemo pogrešiti ako tvrdimo da Univerzum samo izračunava već zadate obrasce.

Verovanje u sveznajuće biće koje stvara svetove ali iz nekog razloga ostaje skriveno od nas, uobičajen je element monoteističkih religija, dok kod onih koji veruju u hipotezu simulacije postoji tvrdnja da se njihov koncept može dokazati razumom, pa i naukom.

Ako je neka druga civilizacija dostigla neslućen nivo razvoja u tehnologiji, ne postoji sumnja da može veštački stvoriti virtuelni svet u kojem postoje protagonisti, kao i svest kojom se koncipira materijalna stvarnost. Možda smo i mi deo jednog velikog mozga (mega računara) koji kroz naše postojanje doživljava percepciju života, tj. generiše svesna iskustva.

Godine 2003. švedski filozof Nik Bostrom, napisao je uticajan rad pod nazivom ,,Da li živite u kompjuterskoj simulaciji?“. U svom radu tvrdi da će u budućnosti čovečanstvo imati super-moćne računare na kojima bi mogao pokretati simulacije novih svetova. Bostrom ističe da je unutar filozofije uma moguće pretpostaviti postojanje veštački stvorenog sistema sa svesnim iskustvima.

Naš razvojni put u naučno tehnološkom smislu došao je za kratko vreme do te tačke da možemo jasnije sagledavati i pretpostavljati ideje o mogućim odgovorima na ovu temu. Ukoliko posmatramo samo nivo razvoja do kojeg smo došli u sferi računarstva, naročito pojavom kvantnih modela, onda nije teško zamisliti mogućnost da je neka superiorna vanzemaljska inteligencija, koja je daleko ispred nas u tehnološkom smislu, uspela u tome da sama kreira Univerzum.

Pored toga, nije nemoguća ideja da zapravo negde u budućnosti naši napredni potomci stvaraju simulirane svetove svojih predaka. Napretkom ljudske rase i uz pomoć veštačke inteligencije to bi moglo postati ostvarivo. Na pitanje da li naša civilizacija ima toliko vremena da dostigne taj nivo, s obzirom na mogućnost njenog nestanka usled neke apokalipse, Bostrom odgovara da postojanje nanorobota, kao i veštačke inteligencije koja bi nasledila ljudski rod, može da dovrši taj posao i stvori simulirani svet svojih tvoraca.

Melvin Vopson, vanredni profesor fizike na Univerzitetu u Portsmutu, veruje da niz svakodnevnih naznaka ukazuje na to da ovaj svet nije ono što izgleda. Sada se bavi hipotetičkim i filozofskim pitanjem: Ako zaista živimo u virtuelnoj simulaciji, koja je njena svrha?

Teorija besmrtnosti ili ,,Narnija“ sugeriše da vreme u pravom svetu teče mnogo brže u poređenju sa vremenom u simulaciji. Na primer, jedan minut u pravom (primarnom) svetu mogao bi trajati do 100 godina u simulaciji, dok bi jedan životni vek u pravom svetu mogao odgovarati 4.2 milijarde godina, ili preko 52 miliona života u simulaciji, uz prosečan životni vek od 80 godina.

Životom u simulaciji mogli bismo doživeti više života uzastopno, suštinski postižući besmrtnost. Sto životnih iskustava moglo bi trajati samo 100 minuta u pravom životu osnovne stvarnosti. To je princip na koji funkcioniše dilatacija vremena kada sanjamo. U snu, događaji koje doživljavamo mogu izgledati kao da traju minutima, satima ili danima, ali u stvarnom svesnom stanju san je u stvari trajao delić sekunde.

Vopson je već izneo tragove koji sugerišu da živimo u simuliranoj stvarnosti. Na primer, činjenica da postoje ograničenja koliko brzo svetlost i zvuk mogu putovati ukazuje na to da su možda limitirana pod kontrolom brzine procesora nekog računara. Takođe, zakoni fizike koji upravljaju Univerzumom slični su kompjuterskom kodu. On spekuliše da je dokaz o teoriji simulacije možda zapisan i u Bibliji.

Fascinantan ishod svih ovih spekulacija je taj da nemamo načina da saznamo šta je prava istina o stvarnosti. Naši umovi pristupaju samo malom delu ukupnosti fizičkog postojanja. Ono što mislimo da jesmo može biti pokrenuto na virtuelnim računarima koje pokreću neki drugi virtuelni računari. Čak i postljudi ili nanoroboti koji nas simuliraju mogli bi i sami biti simulirani. Dakle, može postojati veliki broj realnosti ili svesnosti, odnosno neograničen broj takvih nivoa postojanja, gde smo mi u jednom od njih samo sofisticirani kompjuterski program, poput složene video igrice.

Fizičari su predložili eksperimente koji bi mogli dati dokaze da je naš svet simuliran. Na primer, neki su se pitali da li je svet sam po sebi gladak ili ga u najmanjim razmerama čine diskretni komadi poput piksela na digitalnoj slici. Ako utvrdimo da je svet pikselizovan, to bi mogao biti dokaz da je veštački stvoren. Tim američkih i nemačkih fizičara tvrdi da pažljiva merenja kosmičkih zračenja mogu pružiti odgovor.

,,Deja vu“ fenomen kao i ,,Mandela efekat“ mogli bi biti eventualni pokazatelji da naša stvarnost nije prava i da se modifikuje od strane simulatora. ,,Deja vu“ (Deža vi) predstavlja osećaj da smo nešto već proživeli a iznova nam se dešava. To je specifičan i čudan osećaj koji se pojavljuje nekoliko sekundi nakon događaja. On nas podseća na nešto poznato što smo nekada doživeli ili videli. Kao da je stvarnost u jednom trenutku resetovana, a da su fragmenti sećanja ostali u našoj podsvesti. Dok ,,Mandela efekat“ može da se opiše kao pogrešno sećanje, koje se ne odnosi na pojedinca nego na veliki broj ljudi. Bilo je više primera da se ljudi sećaju nekog događaja koji se zapravo uopšte nije ni dogodio ili se zapravo desio na drugačiji način od onog što oni misle. To je nešto poput iskrivljene percepcije proteklih događaja koji su doživljeni na kolektivnom nivou, a mogu se povezati sa teorijom simulacije, gde stvarnost postaje podložna korekcijama u linearnoj ravni vremena od strane simulatora iz nama nepoznatog razloga.

Šta ako potvrdimo da živimo u simulaciji? Kako bi ljudi reagovali kada bi saznali da naš svet, misli i emocije nisu ništa drugo nego softver programera? Neki smatraju da bi nam takvo znanje poremetilo život, poništavajući osećaj svrhe i gušeći našu inicijativu, znajući da misli i dela nisu naša. To bi moglo da nas oslobodi odgovornosti za svoje postupke. Sa druge strane može se braniti stanovište da i dalje imamo slobodnu volju koja nas je i dovela do same spoznaje postojanja simulacije i cilj da sopstvenim razvojem dosegnemo nivo našeg Tvorca. To je zapravo ta teorija beskonačnih Multiverzuma koja govore o neprekidnom umnožavanju i nastajanju novih.

Sama teorija Velikog praska koja dominira u naučnim krugovima kao polazište u nastanku našeg Univerzuma, mogla bi biti potkrepljena ovom teorijom jer sam momenat pojave Velikog praska i nije ništa drugo nego trenutak pokretanja simuliranog Univerzuma, pa se odgovor na pitanje šta je bilo pre Velikog praska, uz malo mašte, samo po sebi nameće.

Borivoj Vujić