Utovario je Ostoja 60 klavira u Subotici i istog dana ih skinuo sa šlepera u Beogradu. Legendarnom beogradskom nosaču ovih teških instrumenata to je bio rekord u poluvekovnoj karijeri. Ostoju Vukašinovića više je proslavio njegov oglas “Klavire prenosi Ostoja”, nego što su ljudi imali priliku da ga sretnu i vide njegovu tehniku nošenja.
Nekada je klavir bio deo mobilijara većine bogatijih građanskih kuća. Pre televizije, radija ili gramofona, u životu ljudi bilo je daleko manje muzike nego danas. Razonoda kod kuće je mogla da bude upotpunjena muzikom samo ako je neko umeo da svira.
„Prosveta“ muzički magazin – ispod Gradske kuće
Od tada su se vremena promenila i sviranje instrumenta se danas uči iz ljubavi, hobija ili namere da muzika bude profesija. Ipak, u školskom programu je ostalo zacrtano da je muzičko obrazovanje deo opšte kulture i da đaci moraju da uče note, pevaju i ponešto odsviraju. Tako je mnogim generacijama zapala obaveza da kupuju metalofone, melodike ili frule. Godinama su učenici pedagoškog smera škole „Svetozar Marković“, teglili harmonike kroz varoš ili u gradskim autobusima. Onaj ko se odlučio za klavir, morao je da se pomiri sa tim kako neće moći da instrument nosi sa sobom. Čak ni u susednu sobu.
Dvoje komšija iz subotičke ulice Cara Dušana, svojevremeno se našlo na Sudu zbog zvuka klavira. Jedna porodica je imala ovaj instrument i đaka koji je pohađao muzičku školu, što je značilo redovno vežbanje kao domaći zadatak. Posle izvesnog vremena u susednom stanu se potrošilo strpljenje za ove zvuke, pa pošto intervencije nisu urodile plodom, spor se našao pred sudijom. Nije to išlo lako jer je tužitelj osporio nepristrasnost nadležnog organa zbog toga što je tuženi zaposlen u pravosuđu, odnosno u istoj instituciji. Prigovor je odbijen i sudija je doneo kompromisno rešenje: Tuženi mora da klavir pomeri u drugu sobu, koja ne deli zid sa komšijom, a njegovo dete ima da svira „mezzo forte“, znači tiše.
Klavir braće Nađ
Od kada Subotičanima prestonica više nije Beč, ovi instrumenti su se uvozili iz inostranstva, mada smo bili blizu da dobijemo i prve prave domaće klavire. U radionici braće Bertalana i Joške Nađa, u Prvomajskoj ulici broj 3, godine 1966. počela je izrada prvih pet klavira. Jedan je bio skoro gotov kada su dobili poziv od poreske službe. Tamo su imali informaciju da su braća već prodala instrument a da porez nije plaćen. Zbog neumoljivih poreznika Bertalan i Joška su odložili alat i njihov rad nikad nije završen.
Dobro opremljenim muzičkim prodavnicama, prethodile su radionice i manufakture kakva je u Subotici bila i ona porodice Kudlik. Možda najzanimljivija je bila sudbina Vojislava Kudlika, koji je najduže držao radnju, iako se činilo da se nebo urotilo protiv toga.
Bela Vojislav Kudlik
Kudlikovi su proizvodnju i prodaju žičanih instrumenata u Subotici počeli još krajem 19. veka. U vreme između dva rata, kada su mnogi Vojvođani našli posao u Beogradu, i dvojica od Kudlikovih, upućeni u porodični zanat, rešili su da otpočnu biznis u gradu koji se naglo širio i otvarao tržište. Braća Bela (Vojislav) i Stevan otvorili su prodavnicu muzikalija u prestonici, u ulici Kralja Ferdinanda. Već prvih trenutaka rata, 6. aprila 1941. godine nemačka avionska bomba je direktno pogodila radnju i potpuno je uništila.
Bela se vratio u Suboticu i tu ponovo otvorio prodavnicu, u Vilsonovoj 13 (danas Maksima Gorkog), međutim, rat još nije bio gotov.
Vilsonova (Maksima Gorkog) 13 – pogled iz Nazorove ulice
Krajem leta 1944. godine, Saveznička bomba teško je oštetila tu zgradu. Od udara eksplozije, sve stvari iz lokala koji se nalazio u „Rufovoj palati“, izletele su na ulicu.
Tako je Bela–Vojislav po treći put morao da traži novi lokal i novi početak. Našao ga je najpre u ulici Hajduk Veljka, a potom u Hanibala Lucića gde je držao radionicu do kraja svog života 1986. godine. Reč je o starom majstoru koji je “elektrificirao” prve subotičke rokere šezdesetih godina, kada niko od tih mladih ljudi nije imao novca za skupu uvoznu električnu gitaru. Na kolekcionarskom tržištu još su na ceni tambure, džez i havajske gitare, i drugi žičani instrumenti nastali u ovoj radionici, ali u istoriju je Kudlik ušao svojim nemerljivim doprinosom počecima rock’n’rolla u Subotici.
Štand na sajmu u Novom Sadu 1946. godine (MUZIKALIA – Vojislav Kudlik, SUBOTICA Vilsonova 13)
Još jednom se čulo za Belu Vojislava Kudlika godine 1987. On i njegova supruga Katarina, proglašeni su za Pravednike među narodima. Priznanje države Izrael onima koji su rizikovali svoj život da nekog spasu od Holokausta. Kudlikovi su to učinili za dečaka Mirka Vajsa, koga su skrivali pošto su njegove roditelje odveli u logor iz kojeg se nisu vratili.
Bela Kudlik:
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Radnja B. Kudlika nije bila u ulici Hanibala Lucića… (Mi barem znamo, koji smo bezbroj puta bili kod njega u vezi naših gitara…)
Oko 1950 Hajduk Veljka 1.
Oko 1970 Hanibala Lucića 5.
Divan tekst Lansky. Svake nedelje se jako obradujem novim pricama. Secam se jos prodavnice muzickih instrumenata ispod gradske kuce.
I ja se secam jako dobro. jako sam volela boraviti tamo
Odlican tekst i podsetnik sta i kako bi trebalo da se radi sa poslovnim prostorom u prizemlju gradske kuce. Da se vrati ovakva radnje i slicne i da se vec izbaci taj Mekdonalds i preseli u neki drugi objekat – ima nadimak verovatno najlepseg Meka u svetu, boze moj sramote…. I da se pretvori u finu gradsku kafanu ili restoran kao sto je to nekada i bilo.
Da bi se kabasti instrumet prekrasnog zvuka transportovao, potrebno je bar 3 – 4 stasitih i dobro gradjenih „Ostoja“ Jedna takva naprava ima izmedju 270 i 300 kilograma. Samo koncertni klavir „Steinway“ ima i vise od 300 kila. Svirati na jednom takvom instrumentu zahteva mnoge godine ucenja i vezbanja.
U kraju gde zivim, kuce su okruzene lepim i velikim bastamaa, mnogo zelenila i cvrkut ptica od ranog jutra pa do veceri. U susesdvu je jedna mlada dama svakodnevno vezbala na klaviru, obicno uz otvoreni prozor. Njeno muziciranje nije bilo narocito lepo,ali zato je bilo narocito glasno. U komsiluku se nije niko bunio , mada se nije moglo bas ugodno sedeti u basti. Niko se nije bunio, tim pre jer se je muzicka tortura uglanom svodila na jedan sat dnevno. Sve je na kraju dobilo svoj priodni kraj. Mlada dama se udala, dobila dvoje dece i sad zivi negde drugde. Verovatno nema vise ni vremena ni volje za klavirske etide. U lokalnom listu se pojavio oglas – Klavir na prodaju, ispod toga nama znani broj telefona. U medjuvremenu je neko od komsija nabavio nekoliko mini-kokica uz odgovarajuceg petla (Kredlike) Petao ko petao, svakodnevno kukurice kad god mu padne napamet. Opet se skoro niko u komsiluku nije zbog toga uzbudjivao niti se bunio. Ipak jednog dana stize tuzba zbog zvucnog ometanja i sprecavanja mirnog koristenja baste. Podnosilac tuzbe je bio otac nesudjene klavirske umetnice.
Selidba i prenosenje klavira imju svoju analogiju sa ljudskim zivotom. Jedni nose teske klavire po strmim i uskim stepenistima na ko zna koje koji sprat, oni drugi prenose uglavnom klavirske note a stepenista i spratovi ne igraju neku narocitu ulogu u njihovim zivotima.
Kertvaros romanticni esej
A inace u Svetozasr sam isla na pedagosku posto sam svirala violinu nisam isla na harmoniku sto mi je uvek zao ja sam bila zadnja generacija 9 10 og razreda pa onda posle u pedagoski smer ali iako sam sve vreme tamo planirala ipak na kraju ne direktno…na visu isto nisam hramoniku izabrala nego frulicu i zao mi je sto ne znam harmoniku ali violina citra i frulica sve moze da se nosa odjednom jako dobar trio a deci ako istu pesmu odsviras na violini na citri i na frulici dozivjavaju kao da je drugo i ako ti je mali repertoar potriplira se i ne slusas da im je dosadno jer su vec culi ipak izbor je bilo najbolji na kraju
Dugo je stanovao u MZ Kertvaroš u Hrastovoj ulici. Tamo je imao i radionu.
Čuli smo za poznate izvođače, bivše đake Subotičke muzičke škole , ali malo smo znali o majstorima i njihovom radu. Hvala Vam što ste pisali o njima. Ranije su se u osnovnoj školi, na časovima muzičkog vaspitanja učile note, svirali smo na metalofonu. Muzičke instrumente smo upoznali tako što smo u svesku lepili njihove slike isečene iz novina. Sećam se opere „Seviljski berberin“ koja je prikazana u amfiteatru Vežbaone. Išli smo na koncerte Muzičke omladine Subotice. Svako je dobio solidno muzičko obrazovanje.