Ida Sabo: Bila sam i ostala komunista

Ida Sabo, poslednja heroina Drugog svetskog rata, slavi 101. rođendan. Godinu više od jednog veka predratnog aktivizma, vojevanja, zarobljeništva, batina, mukotropne obnove posle oslobođenja, napornog rada, a životnu borbu vodi kao da je  u nju krenula. Za drugaricu Idu, kako je zove ono malo preživelih ratnih drugova i kako i sama želi da joj se obraćaju, ceo život je bio i ostao borba, u kojoj ona iz godine u godinu pobeđuje. I tako 101. put, a već sutra kreće u 102. godinu.

– Obavezno naglasite da, ne samo da se sećam svakog dana svog stogodišnjeg života nego i da nisam samo nekad bila komunista – priča drugarica Ida. – Komunista sam i danas i  sposobna sam i kadra, vratila bih vreme u kojem smo bili solidarni, delili parče namazanog hleba, bili jednaki, bez obzira na to odakle dolazili i kakvo obrazovanje imali. Imati druga, ali onog kakav je nekad bio – nesebičan, požrtvovan, spreman da gine za ideale, vredan, kadar i voljan da uči i nauči – bogatstvo je koje nema cenu. Bez njega, moja generacija, koja je vodila duge bitke, kako pre Drugog svetskog rata tako i tokom i posle njega, ne bi izgradila ovu državu.

Priseća se predratnog vremena kada su u jednoj koloni u Subotici, gde je rođena, bili radnici, sindikalci, studenti, seljaci, seoska omladina. Vremena kada su učeni nesebično znanje prenosili nepismenima i neukima.

– Naš zadatak je bio da idemo u okolna subotička sela i da omladinu i nepismene seljake naučimo da čitaju i pišu. Da im prenosimo znanje, kako o borbi za bolji život, tako i o raznim bolestima koje su onda harale. Nikada neću zaboraviti jednu mladu seljanku koja je već bila obolela od tuberkoloze, a dojila je bebu. Ona nije znala da će i beba dobiti tuberkolozu. Obe su umrle. Naš zadatak je bio da im pomognemo da sačuvaju, kako svoj život, tako i živote svoje dece. To, zapravo, i nije bio zadatak, jer bi to značilo da smo to činili zato što nam je tako naređeno, već nešto što smo kao ljudi osećali da treba da radimo – objašnjava drugarica Ida.

U Sloveniji ju je zatekao rat, i četiri ratne godine provela je u redovima slovenačkih partizana. Dva dana pre oslobođenja, 12. aprila 1945. godine, ubijen joj je suprug.

Ida Sabo (sasvim desno), tridesetih godina, Prvi maj u Dudovoj šumi

Niko u Vojvodini se nikada nije osećao nevažnim i nebitnim, bez obzira na to koje nacionalnosti bio. Čak se vodilo računa o tome da sve nacionalnosti i narodi budu zastupljeni da bi se sačuvalo najveće bogatstvo koje ovaj kraj ima. Isto je bilo i u Novom Sadu. Svi smo bili na istom zadatku i težili istom cilju. Sasvim sigurno ne bismo uspeli da među nama nije bilo poštovanja, vere i nade da će svima biti bolje i da radimo nešto dobro za generacije koje dolaze. Nesebično davanje vraćalo nam se kroz vidljiv napredak na svakom koraku, kroz sve više pismenih, obrazovanih, vrednih, radnih, časnih ljudi, otvorenih fabrika, izgrađenih puteva – kaže drugarica Ida.

Naša sagovornica ističe da je tokom radnog veka obišla mnoge gradove u Vojvodini. Slali su je gde god je trebalo da se pomogne u izgradnji i podizanju opštine. Priča da joj starija ćerka i danas prebacuje da je više vremena posvetila državi nego njoj, svom detetu.

– Moja deca bila su dobro vaspitana i znala sam da sam mnogim drugima s velikim problemima tih godina bila potrebnija. Danas mojih drugova više nema. Umrli su, ali njihova deca me nisu zaboravila. Kontaktiram s njima, primam ih u posete. Valjda i taj nezaborav nešto znači. Nisu me zaboravili ni Slovenci, posebno ćerka Edvarda Kardelja, koja me obilazi. Danas neću duvati svećice, ali će rođendanske torte svakako biti jer je danas rođendan i mom zetu. Zato rođendan slavimo zajedno, biće tu moji najdraži i zajedničkim ručkom ćemo obeležićemo i ovaj dan – rekla je na rastanku do naredne godine drugarica Ida.

Dnevnik