Ekstremno nizak vodostaj Dunava povezao je probleme koji su do sada posmatrani odvojeno: proizvodnju električne energije, rad termoelektrana, uvoz uglja, rečni transport i navodnjavanje. Toplotni talas istovremeno povećava potrošnju struje i smanjuje količinu vode raspoloživu za proizvodnju i hlađenje elektrana.
Srbija trenutno održava stabilno snabdevanje oslanjajući se na termoelektrane, uvoz i pažljivo korišćenje akumulacionih i reverzibilnih hidroelektrana. Ta stabilnost postaje sve skuplja, dok se prostor za reagovanje na novi kvar ili produžetak suše ubrzano smanjuje.
Vodostaj Dunava kod Golupca
Dunav smanjuje proizvodnju u Srbiji i regionu
Trenutni dotok prema Đerdapu iznosi oko 1.500–1.600 m³/s, dok je prosečan julski protok približno 4.750 m³/s. Dnevna proizvodnja HE Đerdap 1 pala je na oko 5.000 MWh, što odgovara prosečnoj snazi od 208 MW. Elektrana instalisane snage 1.140 MW tako koristi oko 18 odsto svog kapaciteta. Manjak u odnosu na uobičajenu proizvodnju dostiže oko 10 GWh dnevno. Pri prosečnoj berzanskoj ceni od 113 €/MWh, njegova zamena uvozom vredi više od milion evra dnevno. Maj i jun 2026. bili su najslabiji meseci za Đerdap od puštanja u rad 1970. godine, dok je i 2025. bila izuzetno loša hidrološka godina.
Isti problem pogodio je i elektrane u okruženju. Mađarski Pakš, snage 2.000 MW, prema poslednjim dostupnim podacima radi sa oko četvrtine kapaciteta. Potpuno gašenje prvi put za 44 godine postalo je neposredna mogućnost, a elektrana bi mogla ostati van pogona nedeljama. U Rumuniji je isključen jedan blok Černavode snage 706 MW, dok se rad drugog održava hitnim preusmeravanjem vode. Rumunija je za avgust proglasila vanredno stanje i traži dodatni uvoz struje. Mađarska, zbog smanjenog rada Pakša i kvara gasnog bloka snage 400 MW, priprema ograničenje potrošnje velikih korisnika. Region je već ostao bez oko 2.600 MW stabilne proizvodnje. Potpuno gašenje Pakša povećalo bi gubitak na oko 3.100 MW, a isključenje drugog bloka Černavode na približno 3.800 MW – gotovo koliko iznosi celokupna trenutna potrošnja Srbije.
HE Đerdap 1 (Emergija Balkana)
Stabilnost se sve više obezbeđuje uvozom
Podaci Elektromreže Srbije od 31. jula pokazuju da je neto uvoz pokrivao oko 24 odsto potrošnje. Dan ranije je tokom dnevnog vrha dostigao gotovo 38 odsto. Visok uvoz sam po sebi još ne označava vanredno stanje. Problem nastaje kada Srbija traži dodatnu struju u trenutku kada je istovremeno traže Mađarska i Rumunija. Tada regionalni višak nestaje, a raspoloživa energija postaje skuplja. Posledice se već vide na berzi. Prosečna cena struje u Srbiji porasla je za jedan dan sa 104 na 113 €/MWh, dok je u Mađarskoj dostigla 158 €/MWh.
Manjak hidroenergije povećava značaj srpskih termoelektrana, koje i dalje proizvode oko dve trećine domaće struje. Njihov rad, međutim, zavisi od kontinuirane isporuke uglja odgovarajućeg kvaliteta. Srbija raspolaže velikim rezervama lignita, ali domaća proizvodnja sve teže obezbeđuje ujednačen ugalj potrebne toplotne moći. Kolaps u TENT-u u decembru 2021. pokazao je posledice lošeg upravljanja rudnicima i sagorevanja neodgovarajućeg uglja. Pet godina kasnije, uvozni ugalj ostaje važan za stabilan rad termoblokova i meša se sa sve slabijim domaćim lignitom. Deo uglja iz Indonezije stiže preko Konstance, a zatim Dunavom i Savom do TENT-a. Zbog niskog vodostaja barže nose svega 30–40 odsto uobičajenog tereta. Za istu količinu potrebno je 2,5–3,3 puta više plovidbi.
Srbija tako ima manje hidroenergije, veću potrebu za termoelektranama i otežanu dopremu uglja potrebnog za njihov rad. Ova povratna sprega predstavlja direktnu posledicu godina nedovoljnog ulaganja u domaće kopove, kontrolu kvaliteta, zalihe i alternativne transportne pravce.
Potrošnja i proizvodnja struje u Srbiji 31. 07. 2026. u 10:30 (EMS)
Energetski trošak prelazi u inflaciju
Vojvodina prva oseća šire posledice niskog Dunava. Ugroženi su rečni transport, vodozahvati, navodnjavanje i sistem Dunav–Tisa–Dunav. Na području Sombora, Kule i Vrbasa već je proglašena vanredna situacija. Manji poljoprivredni prinosi, skuplja struja, gorivo i transport povećavaju cenu hrane. Energetska kriza tako postepeno prelazi u troškove svakodnevnog života. Država se istovremeno obavezala MMF-u da u oktobru poveća cenu struje za domaćinstva najmanje jedan procentni poen iznad inflacije. Suša i skup uvoz mogu stvoriti dodatni pritisak na finansije EPS-a i postati obrazloženje za još veće poskupljenje.
U septembru je najavljena i isplata jednokratne pomoći građanima u okviru paketa vrednog oko 600 miliona evra. Ovaj takozvani „helikopterski novac“ povećava raspoloživi dohodak i potrošnju, ali ne povećava količinu proizvedene struje, hrane ili goriva. Time se tokom jeseni spajaju tri inflatorna pritiska: suša smanjuje ponudu, energetska kriza povećava troškove, a neselektivna državna pomoć podstiče tražnju. Svaki od njih pojedinačno može biti upravljiv. Njihovo istovremeno delovanje može prekinuti pad inflacije i pokrenuti novi talas rasta cena. Umesto usmerene pomoći najugroženijim domaćinstvima i ulaganja u energetsku sigurnost, država raspoređuje 600 miliona evra kroz linearna davanja uoči izbora. Ta sredstva mogla su biti upotrebljena za rezerve uglja, sisteme za navodnjavanje, energetsku efikasnost i zaštitu građana koje će poskupljenje struje najviše pogoditi.
Neposredne restrikcije u Srbiji i dalje predstavljaju manje verovatan ishod. Rizik naglo raste ako se suši, regionalnom manjku i problemima sa ugljem pridruži ispad jednog velikog domaćeg termobloka. Tada slede skup i ograničen uvoz, smanjenje potrošnje industrije, a u težem scenariju i kontrolisana isključenja. Suša je prirodna pojava. Ranjivost sistema i način raspodele njenih troškova rezultat su državne politike.
Srbija danas kupuje stabilnost uvozom struje, uvozom uglja i trošenjem akumulirane vode. Istovremeno podstiče potrošnju pred izbore i priprema poskupljenje struje. Račun za odlaganje reformi građani će platiti kroz više cene, poreze ili novo zaduživanje.
dr Nikola Ilanković
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Najgore od svega je sto vise nista ne mozemo uciniti. Naucnici su upozoravali, politicari to ignorisali (ko je rekao naftni lobi?), sludjeni narod podeljen i ne zna sta da misli, ali nema ni veze. Sada je stvarno gotovo i ovo su posledice koje moramo nauciti kako da trpimo. Koliko god smanjili emisiju CO2 sada je to nebitno. To je bila samo inicijalna kapisla za topljenje pemafrosta sto dovodi do sve veceg oslobadjanja metana, koji jos efikasnije pojacava globalno zagrevanje i tako u krug. Planeta Zemlja je u svojoj proslosti imala i daleko toplije periode (paleocen, eocen i oligocen), samo sto tada jos nije bilo ljudi. Da li ce civilizacija preziveti? Da li ce nasa vrsta preziveti? Ko prezivi, neka prica.
Zaboravio sam jos i ove silne ratove gde se gorivo nemilice trosi, spaljuju brojne rafinerije i naftna polja, a ti sludjeni covece nastavi da povecavas temperaturu na klimi (toboze radi ustede struje), ili da ides biciklom umesto kolima. To je samo kap u moru. Nezajazljivi krupan kapital i korumpirani politicari su doveli do ovoga, ali smo im mi to dozvolili. Definitivno nismo sapiensi.
Dok se čitav region suočava sa istorijski niskim vodostajem Dunava, Srbija do sada uspeva ono što njenim susedima ne polazi za rukom — održava stabilno snabdevanje strujom. To nije mala stvar s obzirom na razmere problema koji praktično ima dobar deo planete.
Robika, tekst izričito navodi da Srbija trenutno održava stabilno snabdevanje. Suštinsko pitanje glasi: koliko ta stabilnost košta i koliko dugo može da traje?
Prema zvaničnim podacima EPS-a, Srbija ima 5.190 MW instalisane snage u termoelektranama i TE-TO i još 3.008 MW u hidroelektranama. To je ukupno 8.198 MW, dok se prosečna potrošnja kreće oko 4.000 MW.
Instalisana snaga svakako nije isto što i raspoloživa snaga: proizvodnja hidroelektrana zavisi od dotoka, a rad termoblokova od njihovog tehničkog stanja, kvaliteta uglja i pouzdanosti kopova. Upravo tu leži problem. Kada sistem sa nominalnim kapacitetom dvostruko većim od prosečne potrošnje pokriva 24 odsto potrošnje neto uvozom, a u pojedinim časovima gotovo 38 odsto, odsustvo restrikcija predstavlja skupo obezbeđen minimum, a ne izuzetan državni uspeh.
Uređen elektroenergetski sistem bi u ovakvu sušu ušao sa pouzdanim termoblokovima, dovoljnim zalihama kvalitetnog uglja i pripremljenim alternativnim pravcima transporta. Srbija bi tada, u periodu visokih regionalnih cena, pokrivala sopstvenu potrošnju i deo raspoloživih viškova prodavala susedima. Danas se dešava suprotno: Srbija kupuje skupu struju, uvozi ugalj i zavisi od rečnog transporta koji je nizak vodostaj ozbiljno ograničio.
Regionalna suša objašnjava pad proizvodnje hidroelektrana. Ona ne objašnjava višegodišnje probleme domaćih kopova, neujednačen kvalitet uglja, nepouzdanost pojedinih blokova i nedovoljne rezerve sistema.
Građani su decenijama finansirali elektrane, rudnike i elektroenergetsku mrežu. Zato očekivanje da struje ima predstavlja osnovni standard, a ne razlog za zahvalnost vlasti. Pravi pokazatelj uspeha jeste cena po kojoj se stabilnost obezbeđuje, stepen energetske nezavisnosti i sposobnost države da regionalnu krizu pretvori u izvoznu priliku. Srbija trenutno radi upravo suprotno — kupuje vreme, a račun će na kraju platiti građani.