In memoriam – Milenko Smiljanić

Osnovni podaci: Rođen je 1942. godine u Barlovu, opština Kuršumlija, u porodici železničara. Osnovnu školu završio je u Mladenovcu, gimnaziju u Aranđelovcu, a potom je na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao sociologiju (hteo je da studira arhitekturu, ali nije položio prijemni).
Nekadašnji bokser (pet javnih nastupa, četiri poraza, jedan nerešeni meč).

 

Oženjen je Eržebetom, profesorkom hemije, zbog koje je naučio mađarski. Imaju ćerku i sina.

 

Karijera: Kada je diplomirao, zaposlio se u Mladenovcu, u Metalskoj industriji “Petar Drapšin”, zatim je pet godina radio u Bačkoj Palanci, kao profesor gimnazije, a onda se u Beogradu bavio istraživačkim radom i angažovao na razvoju zadrugarstva. Iz Beograda prelazi u Suboticu, gde četiri godine radi na Radničkom univerzitetu, a potom kao predavač na Ekonomskom fakultetu gde predaje Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. Govorio je kako predaje samo “ONO dok DSZ zapostavlja”. Priča se da je Smiljanić u sitne sate u kafani igrao bilijar sa studentima. Bio je, kažu, strog i jedina mu je mana bila što je voleo da popije koju čašicu više. Danas je trezvenjak.

 

Sa mesta profesora otišao je u direktore. Kao direktor “Subotica filma” firmu je izvukao iz gubitaka tako što je prikazao Začin iz Majamija, prvi pornografski film koji je emitovan u srpskim bioskopima.

 

Sindikalac: Za sekretara Veća Saveza sindikata Subotice izabran je 1989. godine, u vreme “jogurt revolucije”, da bi nešto kasnije postao i predsednik ovog opštinskog veća. Na mestu predsednika subotičkog sindikata ostao je dva mandata, “u inat” Radomanu Božoviću, s kojim je bio u višegodišnjem sukobu. Kao predsednik Sindikata Subotice uspeo je da znatno uveća članstvo i osim radnika, učlani i kafanske muzičare, ali i crnoberzijance sa subotičkog buvljaka.

 

Za predsednika Veća Saveza sindikata Srbije izabran je pet dana posle oktobarskih promena 2000. Po izboru je izjavio: “Lopovi su nas vodili deset godina guleći kožu radnicima koje je trebalo da zaštitimo, a nismo. Mnogi sindikalni kadrovi koristili su situaciju i stvarali karijeru. Prihvatio sam funkciju predsednika SSS-a i ubeđen sam da ću ovaj torpedovani brod uvesti u mirnije vode.” Na Dvanaestom kongresu Saveza sindikata Srbije, u aprilu 2002. godine, reizabran je za predsednika. U istoriji Saveza sindikata Srbije on je prvi predsednik koji na tu funkciju nije došao po odobrenju partije na vlasti, i prvi je predsednik ovog sindikata kome su poverenje ukazali delegati Kongresa neposrednim izjašnjavanjem. Pobedio je u konkurenciji tri kandidata, u drugom krugu.

Partijski angažman: Bio je član Saveza komunista. U jednom trenutku imao je i političkih ambicija. Bio je kandidat na listi koalicije Zajedno 1996, ali “kao nezavisni intelektualac”. “Nudili su mi i ovi iz DOS-a, ali kako je trebalo da se učlanim u neku od 18 partija, nisam prihvatio ponudu.”

 

Zasluga: “Ono što s ponosom ističem jeste da sam uspeo da otrgnem ovaj Sindikat iz zagrljaja politike, da ne bude više transmisija države niti partija. Mi smo danas interesna organizacija, koja je nezavisna od uticaja bilo kakve političke partije ili države. Mnogo nam je teže. Lakše je biti instrumentalizovan u nekoj partiji. Ušuškaš se i sisaš dok možeš, ali kad padnu.”

 

Optužbe: Protiv Smiljanića je 2001. godine Opštinski sindikat Subotice podneo krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenog položaja, prevare i falsifikovanja službene isprave. Smiljanićevi naslednici optužuju ga da je “donosio važne odluke, uglavnom na štetu Sindikata, u čemu Predsedništvo nije imalo učešća”, i podsećaju da je Smiljanić “već osuđivan zbog prevare u službi. Opštinski sud u Subotici osudio ga je 1993. godine na kaznu zatvora od tri meseca, uslovno na godinu. Presudu je potvrdio i Okružni sud u Subotici, 1996. godine.” Smiljanić je odbacio optužbe i ocenio “da su one plasirane kako bi bio uklonjen sa sindikalne scene”.

Program: “Nemamo ništa protiv da budemo najamni radnici, ali hoćemo dobrog kapitalistu, a ne prljave profitere i šalabajzere koji će da nas cede. Mi, u stvari, hoćemo da svoju kožu što skuplje prodamo.”

 

Prognoze: “Dolazi vreme kada više neće imati šta da se krade! Ono što je vredelo uglavnom je prodato ili je na putu da se proda, a ono što je loše nije vredno pažnje za domaće tajkune. Zatim će uslediti još dva koraka pljačke. Prvi je preuzimanje komunalnih firmi u lokalnim samoupravama, koje će dobiti lokalni gangsteri, a drugi će biti atak na velika javna preduzeća.”

 

Da li može da bude predsednik Srbije: “O tome ne razmišljam, mada… Ma, samo članovi sindikata i moja porodica da glasaju za mene, ja sam prošao. Jer, vidite šta ovi naši političari rade, samo se svađaju.”

 

VREME (2. septembar 2004.g)



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Kao izvanredan kozer, vešto se šegačio na sopstveni račun prepričavajući svoje susrete sa lekarskim konzilijem pre nekoliko godina kada uspeo da izbegne odlazak u „zelena polja“.

     

    „Doktor mi je tada savetovao – prepričavao je Mika u kafani te jutarnje bolničke seanse sa tzv. lekarskih vizita – da ne započinjem da čitam novinske feljtone koji idu u bezbroj nastavaka jer se ne zna da li ću moći to da dočitam i da dočekam kraj feljtona“.

     

    Kako je tada „utekao“ doktorima i njihovim slutnjama,  zamenio je tešku atmosferu socijalnog dijaloga za porodičnu radost i razbibrigu koju su mu donosili unučad i familija. Uz to je dolazila i svakodnevna penzionerska razbibriga u svakojakim susretima, kafanskim raspravama sa prijateljima koje nisu imale dnevni red, ni zapisnik, ni kraj ni početak, i koje  nisu  stvarale ni obaveze ni odgovornost niti posledice. 

     

    Danas u podne, izašao sam iz kuće i priželjkivao sam da se sretnem sa tim zanimljivim sagovornikom jer usmenom (dokumentarnom) feljtonu koji smo u iznuđenoj dokolici ustanovili u kafani za poslednjih nekolikogodina imao sam da „priložim“ neke nove detalje, dnevno aktuelne. Znalo je to da podstakne, da probudi polemički duh, da rasplamsa  raspravu koja je umela da meandrira kafanski anarhično u nepredvidljive rukavce, anegdote i duhovite zaokrete u kojima je Mika bio vešt ali i u lucidne zaključke koji su proizlazili iz bogatog iskustva društvenog života.

     

    Već, mesec ili dva sam izostajao sa „usmenih novina “ naročito iz  tog feljtona društvene hronike i danas kada me je neka neznana potreba pogurala da odem na trg, u Platou nije bilo onog sonornog baritona Mike Smiljanića niti one družine okupljene oko njegovog stola.

     

    Taj brundavi šarmantni kozer danas nije došao.

     

    Sada kada naknadno znam razlog, kazaću da me je to saznanje da profesor nikad više neće doći ražalostilo  i izazvalo suze  koje mi jedva dozvoljavaju da ispišem ovih nekoliko poslednjih reči kojima izražavam poštovanje  prema čoveku sa kojim sam proveo mnogo vremena u inspirativnim razgovorima.

     

    Zbogom dragi moj Šumadinac!

OSTAVITE KOMENTAR