Ing. Milan Manojlović, u dokumentima, projektima i sećanjima

Milan Manojlović (Ogulin 1876 – Subotica 1950) pripada subotičkoj porodici koja je u prošlosti imala značajnu ulogu u privrednom, društvenom i političkom životu grada i države.

Naučna literatura, kao i lokalna istoriografija, pominju na više mesta životopise znamenitih Manojlovića, dok o Milanu ima najmanje, iako je za sobom ostavio traga. Razlog može biti taj, što, za razliku od ostalih članova te imućne i uticajne porodice, o Milanovom životu i radu do sada nije bilo dovoljno podataka.

Milan i Klara Manojlović

Porodičnu arhivu: diplome, pisma, molbe, priznanja i druga važna dokumenta, sačuvala je njegova unuka Melanka Sarić (rođena Manojlović). Uz pomoć te građe, kao i njenih sećanja, može se donekle sagledati Milanov životni put, od koga se ne može razdvojiti sudbina njegove životne saputnice Klare i njihovih potomaka, kroz burne godine Prvog i Drugog svetskog rata, a zatim i vremena koje je usledilo. Pored toga, Istorijski arhiv Subotica u fondu broj 47 čuva nacrte koje je Milan Manojlović načinio za vreme službovanja u Subotici.

Janko

Milanov otac, odnosno očuh, bio je dr Janko Manojlović, lekar. Oženivši Mariju Koh (Koch), Janko je stekao i njenog sina koga je usvojio i dao mu porodično ime – Milan Manojlović. U izvodima iz matične knjige koji su izdavani nakon toga, kao ime Milanovog oca navodi se Janko Manojlović. Uredbom Kraljevske zemaljske vlade i ugovorom, Milan je dužan i ovlašten da nosi ime svog poočima. Tako je formalno Milan postao zakoniti posinak Jankov, i deo porodice Manojlović gde je zauzeo i mesto u rodoslovu.

Na vrhu tog, rukom pisanog porodičnog stabla, koji je načinio dr Joca Manojlović, nalazi se ime Arsena Hadži Emanuelovića. Po predanju, njegovi preci potiču iz Epira, iz Ksenije (današnja Grčka).

Ispod imena Arsena Hadži Emanuelovića zabeleženo je da je u Suboticu došao 1710. godine, gde su njegovi potomci nosili prezime Manojlović. I drugi izvori navode da su Manojlovići došli u Vojvodinu tokom Velike seobe Srba. Dobivši od gradskog senata dozvolu za bavljenje trgovinom, za kratko vreme su se svrstali u red bogatijih subotičkih trgovaca.

Milan

Kakve su bile veze Milana Manojlovića sa Suboticom možemo naslutiti, pošto je njegov očuh Janko, osim u Hrvatskoj, povremeno obavljao lekarsku praksu i u Subotici. U „Svjedočbi o zrelosti“ piše da je Milan prvi i drugi razred gimnazije završio u Subotici, peti i šesti u liceju u Presburgu (danas Bratislava, Slovačka), a treći, četvrti, sedmi i osmi u Kraljevskoj gimnaziji u Zagrebu.

Političke i pravne nauke studirao je u Insbruku, a nakon toga je dipilomirao na Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Karijeru inženjera počeo je u Zadru, međutim, taj dalmatinski grad pripao je 1918. godine Italiji. To može biti razlog zbog koga je za sledeću destinaciju odabrao rodni kraj svog očuha Janka. Iako rođen daleko od ovog grada, izabrao je Suboticu i Palić kao mesto za život sa svojom suprugom Klarom i svojom decom koja su se rodila u Zadru. Njegov konačni dolazak usledio je nakon smrti očuha, Janka Manojlovića, koji je kao lekar službovao u Ogulinu, Zagrebu i još nekim mestima.

Milan Manojlović (slika iz studentskog indeksa)

U jednom sačuvanom dokumentu nalazimo nekoliko podataka o Jankovom poslednjem dolasku u rodni grad. Novembra 1919. godine, Gradskom Senatu u Subotici stiže molba od dr Janka Manojlovića u kojoj se kaže:

„Dolepisani rođen sam u Subotici 1848. godine, gde sam škole svršio. Zavičajan sam u Subotici, gde sam mnogo godina i lečničku praksu imao. Kao lekar kupališta „Stubičke Toplice“ u Hrvatskoj celu sezonu letnju obavljam u kupalištu, a zimi kad u Subotici, kad u Zagrebu.
Ovu zimu želim u krugu svojih rođaka provesti i molim da mi gradski senat ovo dozvoli. U ovoj oskudici za stanove, ja zaseban stan ne tražim, već ću provesti zimu kod svog sinovca Cvetka Manojlovića.

S poštovanjem dr Janko Manojlović“

Janko Manojlović (1848–1919) došao je u Suboticu gde je ubrzo preminuo (28. decembra 1919) i gde je sahranjen dva dana kasnije. Već naredne godine u Suboticu će doći i njegov sin Milan. Prihvaćena je njegova kandidatura za mesto u Direkciji državnih železnica i 1920. godine on postaje stanovnik ovog grada odakle je poticao njegov poočim i ostali Manojlovići.

Kraljevskim ukazom od 20. VII 1920. godine postavljen je za tehničkog pomoćnika direktora pri Direkciji državnih železnica u Subotici. Iz dokumentacije koja se čuva u porodičnoj arhivi, vidi se da je pre toga pola godine službovao u Novom Sadu kao inspektor u Generalnoj direkciji voda, odakle je došao iz Zadra gde je radio kao inženjer u gradskoj građevinskoj sekciji.

Klara

Ako je Milan Manojlović pre svog dolaska imao nekakve veze sa Suboticom, to se ne može reći za njegovu suprugu Klaru Lidke (Liedtke), koja je bila Nemica, rođena u Berlinu 1876. godine. Venčali su se u Obrovcu 1911. godine da bi porodično gnezdo svili na severu Bačke. Kuća koju je Milan sagradio na Paliću, nosila je ime „Vila za Klaru“. Kada su ušli u bračnu zajednicu, Klara, kćerka berlinskog apotekara, već je imala tri kćerke i sina. Pored pastorki, Milan je sa Klarom imao dva sina: Dimitrija i Mirka.

Dimitrije i Mirko Manojlović

Klara je, osim tri kćerke, iz prvog braka imala i sina Vernera koji je poginuo pred sam kraj Prvog svetskog rata, 1918. godine. Najgore što može da doživi jedna majka, Klara je doživela još jednom, kada je njen i Milanov sin Dimitrije, poginuo kao vojnik za vreme aprilskog rata 1941. godine.

Dimitrije i Mirko

Na ratištu kod Šapca, 13. aprila 1941. život je izgubio dr Dimitrije Mita Manojlović u svojoj dvadeset i sedmoj godini. Više sreće imao je njegov brat Mirko Manojlović koji se tada nalazio u ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. Pošto je pre rata u Dubrovniku završio Pomorsku vojnu akademiju, svoj život i karijeru je vezao za taj grad.

Njegova kćerka Melanka, koja živi u Danskoj, donela je u Istorijski arhiv Subotica nasleđenu porodičnu arhivu. Pre proleća 2025. godine, kada je posetila rodni grad svog dede Milana Manojlovića, Melanka Sarić (rođ. Manojlović) u Subotici je boravila još 1950. godine kao devojčica. Njena sećanja i saznanja dopunjuju onaj deo priče o ljudima koji ne mogu da dočaraju podaci iz nasleđene dokumentacije. Te davne godine, to je bio susret dve generacije, ali i dva sveta. Jednog na svom početku, a drugog na zalasku života i cele jedne epohe.

Za naše ljude koji su živeli tokom prve polovine XX veka, periodi rata i tragedija smenjivali su se sa vremenom mira i prosperiteta. Kraj Drugog svetskog rata značio je slobodu i mir, ali tu nije bio kraj nevolja za one koji su bili imućni. Bilo da je reč o zemljoposednicima i industrijalcima, ili su to bili pripadnici srednjeg staleža koji su imali „višak stambenog prostora“ ili zemlje, svi su morali da se izjednače u siromaštvu, u ratom opustošenoj zemlji socijalizma.

To je posebno teško palo onima koji su imovinu stekli svojim radom i našli se u životnom dobu kada je kasno za novi početak. Milan Manojlović je pre rata bio visoki službenik državnih preduzeća, a kao inženjer angažovan je na brojnim projektima subotičke električne centrale.

Projekti

Polovinom dvadesetih godina Milanovo naredno postavljenje bilo je mesto glavnog inženjera i pomoćnika direktora firme čije je puno ime Subotička električna železnica i osvetljenje D.D. Do tada u vlasništvu belgijskog kapitala, ovo preduzeće, koje gazduje gradskim tramvajem i proizvodi električnu energiju, prešlo je u ruke američke firme Charles Bill Mac Danier Jr.

Milan Manojlović na poslu

Novi vlasnici preduzimaju nova ulaganja i uzimaju od grada u zakup Kupalište Palić. U tom periodu svoje karijere Milan Manojlović projektuje pijacu na Paliću, strelište za glinene golubove, cvećarnicu sa svetlarnikom za rasadnik i sportsko spremište na obali jezera. Ovaj sportski objekat na kraju nije izgrađen, ali je ostao crtež, koji se čuva kao i ostali projekti inženjera Manojlovića.

Dobar deo objekata izgrađenih po Milanovim planovima nije doživeo današnje dane. Poput trafostanica, tako su i neke druge građevine vremenom zamenjene. Na mestu fabrike salame Korhec, danas se nalazi bazen na Prozivci, krajem sedamdesetih godina srušeno je strelište za glinene golubove na Krvavom jezeru, zatim veliko stajalište za tramvaj, a pre toga benzinska pumpa ispred kuće u Braće Radić br. 4. Do 1927. godine radio je i kao ovlašteni civilni građevinski inženjer.

Za svog brata od strica, dr Vladislava Manojlovića, uradio je plan za dogradnju sprata njegove zgrade na korzou (Manojlović palata). Danas postoji još nekoliko privatnih vila na Paliću i u naselju Kertvaroš, izgrađenih po nacrtima Milana Manojlovića.

Kada je 1934. godine otišao službom za Novi Sad, Milan je na Hajdukovu kupio kuću i vinograde od Ingus Lipota, uz klauzulu da stari vlasnik može da ostane stanar kuće do novembra 1941. Milan i Klara su konačno stigli tamo na proleće 1944. godine, ali imanje na Hajdukovu gde su planirali da provode penzionerske dane, nažalost, neće još dugo moći da zadrže.

Nacionalizacija

Već godinu dana nakon rata, Milanova i Klarina ideja da starost provedu na svom imanju na Hajdukovu, pokazala se teško ostvariva. Po Zakonu o agrarnoj reformi, zemljišni posedi mogli su da ostanu samo onima koji žive od poljoprivrede. Iako su njih dvoje u tom momentu, 1946. godine, jedini prihod ostvarivali od svojih vinograda, vlastima nisu mogli da dokažu kako su oni neposredni proizvođači.

Konkretno, zakon je kao poljoprivrednika priznavao samo onoga koji svoju zemlju sam obrađuje i živi od toga. Milanu i Klari je taj status osporen zato što su u svojim vinogradima koristili najamnu radnu snagu. Da situacija nije bila tako jednostavna, otkriva Milanova prepiska sa nadležnim ustanovama.

Jelena Erna

Erna Valentin (13. januara 1945. prekrštena u Jelena Manojlović), bila je Klarina kćerka i Milanova pastorka, rođena je u Miškolcu 1897. godine. Od Klarine i Milanove dece, jedino je ona ostala u Subotici. Živela je do 1981. godine, a bila je uz svoje roditelje i na Hajdukovu kada im je oduzeto imanje koje im je davalo jedini prihod. Pored toga, Manojlovići su ostali i bez svojih vinograda u okolini Novog Sada.

Kuća u Hajdukovu (snimljeno 2012. godine)

Erna (Jelena), bila je ta koja se angažovala na radovima oko kuće i vinograda. Pisane izjave svedoka potvrdile su činjenicu da jedan član porodice zaista radi na poljoprivrednom imanju. Na osnovu toga pokušali su da obezbede sebi još malo vremena na Hajdukovu, na delu vinograda i u svojoj kući, gde su dobili status podstanara.

U zahtevu za penziju, Milan krajem 1946. godine navodi da mu je usled Agrarne reforme ostavljeno samo 5 ha zemljišnog poseda. Kao bivšim veleposednicima ostavljen im je vinograd za nužno izdržavanje, nakon što im je ceo njihov zemljišni posed na drugom mestu oduzet u korist Agrarnog fonda.

Naredne godine zakupni ugovor im je otkazan i Manojlovići su morali da napuste imanje sa svim zgradama i inventarom, koji su dodeljeni Seljačkoj radnoj zadruzi Ravnopravnost. Tada su se preselili u grad, na adresu Republikanska 8 (danas Korzo br. 8).

Manojlović palata

U jednom sačuvanom pismu svom starom drugu, Milan piše:

„Dragi doktore, mi smo kao i obično u krajnjoj nervozi. Jedva smo se preselili u Suboticu, u kuću Dr Joce, Republikanska 8/1. Ali živci se ne smiriše. Hoće li se ikad smiriti prije groba…“

Godine 1948. Milan je ostvario pravo na penziju, što je značilo da i preostali komad zemlje moraju da vrate u Agrarni fond.

„Molioci su podneli molbu u kojoj su naveli da nisu više u mogućnosti da ovaj vinograd obrađuju, jer su ostareli, a u međuvremenu su dobili penziju i usled toga nisu više bez ikakvih sredstava za život, što je bio razlog i uslov da im se predmetni vinogad dade radi njihovog nužnog izdržavanja.

Sprovedenim izviđanjima ustanovljeno je da su navodi molbe tačni i da molioci zaista uživaju penziju od države i da im prema tome treba oduzeti predmetni vinograd, jer im je ovaj vinograd dat usled toga što u kritičnom vremenu nisu imali nikakvih sredstava za život“ – piše u izveštaju Izvršnog odbora narodnog odbora.

Poslednje godine života Milan i Klara su živeli skromno, iako u kući koju danas zovemo Manojlović palata (Korzo br. 8). Najveći deo te zgrade je bio nacionalizovan.

Posleratne godine su bile teške, ne samo zbog posledica rata. Nakon razračunavanja sa okupatorima i njihovim saradnicima, na red su došli predratna buržoazija i veleposednici, a potom je sledila i bolna kolektivizacija i prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda. Na sve to, desio se ideološki i politički sukob sa zemljama komunizma predvođenim Sovjetskim Savezom, kada se sever Vojvodine našao na liniji mogućeg novog ratnog fronta.

Mnogo toga više nije bilo kao pre. Klasa koja je pre rata u rukama držala privredu, finansije, politiku, pa i kulturni i sportski život, nestala je preko noći. Zbog osećanja nepravde teško su se uključivali u nove društvene tokove. Kako su se nosili sa tim, pamti još po neko porodično usmeno predanje ili sačuvana pisma.

Kuća za Klaru, danas ruinirana (snimljeno 2025. godine)

Milan je umro 1950. dok je njegova supruga Klara poživela do 1958. godine. Erna Jelena Manojlović je ostala sama, ali je održala čvrste veze sa Mirkom Manojlovićem (1915 – 2004), do svoje smrti, u Subotici 1981. godine. I Jelena je, kao i Milan i Klara, sahranjena u porodičnoj grobnici Manojlovića, na groblju u Dudovoj šumi.

Jedna od transformatorskih kućica napravljenih po nacrtu Milana Manojlovića iz 1925. godine (ulica Matije Gupca na raskrsnici sa Maksima Gorkog, snimljeno 1970. godine) 

Zaključak

Iza ljudi čije je vreme prošlo, ostaju biografski podaci i po neka usmena priča. Stavljajući ih u kontekst vremena, mi možemo samo pretpostaviti kako su tekli njihovi životi između značajnih datuma koje beleže dokumenti. Neki događaji, kao što su ratovi, neizostavno utiču na živote svakog pojedinca.

Želja Manojlovića bila je da palata na korzou bude ostavljena Zadužbini i da služi za „srpsku narodnu celj“. Pošto je kroz nju prošla okupatorska vojska, zatim sovjetska i jugoslovenska, našla se na udaru nacionalizacije i konfiskacije. Danas lokalima u prizemlju raspolaže Srpska pravoslavna crkvena opština u Subotici, dok je odlukom lokalne vlasti gornji deo ustupljen „Bunjevačkoj matici“.

Oni sami, iako su imali bogate biografije i uspešne karijere, u svojim poznim godinama sastavljali su „kraj s krajem“ ne bi li sebi obezbedili golu egzistenciju. Nikom nije bilo lako tih godina, pa kroz njihovu sudbinu možemo sagledati i druge slične.

 

Lansky

/Objavljeno i u Ex Pannonia br 29/

---

---