Na nedavno završenom Festivalu evropskog filma Palić, jedan glumac već više od decenije ima zadatak da vodi program. Vladimir Grbić to radi sa stilom, poput kolega na velikim filmskim ceremonijama širom sveta.
Kaže da mu je uzor u tome Riki Džervejs, a da mašta o tome da na scenu kao voditelj izađe sa kriglom piva u ruci.
Foto: Atila Kovač
Ove godine, imao je i ulogu u produkciji „U kom filmu igraš?“, koja je proizvod spoja filmske, industrije video igrica i turizma. Van letnje šeme, Vladimir Grbić je veoma poznat kao član glumačkog ansambla jednog od najuspešnijih pozorišta Srbije – Narodnog pozorišta Subotica, a sve češće publika može da ga gleda i u popularnim filmovima i TV serijama.
Šta za vas znači Festival evropskog filma Palić?
– Ovo mi je bio 13. put da vodim program Festivala i deo sam njega. Prva asocijacija na njega mi je vođenje programa kao deo mog zadatka. Trudim se da ga obavim pre svega glumački. Za mene je svako vođenje programa glumački zadatak. Ono što je napisano kao scenario je nezaobilazno, a isto i sve ono što je mimo toga. Jako mi je bitno da ne budem uštogljen. Da imam otklon od leptir-mašne. Uvek bude grešaka, a to je ono što je publici najzanimljivije. Kad prozovem jednog, izađe drugi, najavim konzula, a reflektor padne na praznu klupu, onda mi mačka prošeta po sceni… To vam je kao kad u pozorištu neko fenomenalno igra Šekspira, pa slučajno zamahne i sruši čašu koja se razbije. Svi će do kraja gledati kako će to staklo da se skloni sa scene! Posle toga, asocijacija na Palić su mi filmovi, dobra atmosfera, svirke, lepa sećanja… Sama činjenica da je to mesto susreta jako dobrih energija, ljudi sa raznih strana, što se ne dešava često, pogotovo iz filmskog sveta, čini Suboticu i Palić tada jednom malom svetskom oazom.
Stižete li da pogledate filmove?
– Stižem. Trudim se svake godine da pogledam što više filmova iz svih selekcija. Jako je važno biti u toku. Meni je veoma bitno kada čujem ko je kandidovan, ko je dobio nagradu, da znam o kome se radi. Recimo, Kristijan Munđu, koji je ove godine nagrađen, nikada neću zaboraviti njegov film „Četiri, tri, dva, jedan“. Pamtim taj film iz mnogo razloga. Bio je prikazan na prvom filmskom festivalu koji sam ikada posetio, 2007. kada je Munđu dobio nagradu u Kanu. Bio sam potpuno fas- ciniran i mislio kako ćemo mi posle tako teškog filma da idemo na neku žurku. Kad je u pitanju Ulrih Zajdl, koji je takođe nagrađen ove godine, setio sam se nekih detalja od ranije, njegovog fantastičnog govora iz 2016. koji je malo duže trajao, ali je rekao suštinske stvari za taj trenutak. Kao i u pozorištu, ako ne pratite šta se dešava na sceni, poješće vas vreme i ostaćete u prošlosti.
Ovogodišnji festival prošao je za vas i u znaku filma u kojem igrate, a koji je krajnje neobičan za našu kulturu. O čemu se tu radi?
– Mene je direktor Otvorenog univerziteta Ilija Tatić zvao pre dva meseca i pitao da li sam zainteresovan da učestvujem u jednoj vrsti video igrice. Kako bi privukli što veći broj publike, oni su to osmislili zajedno sa jednom agencijom iz Beograda. Radi se o tome da niko ne zna gde je jedan poznati glumac, a da bi ga pronašli potrebno je da se pređe nekoliko koraka. Potrebno je instalirati aplikaciju na telefonu i pratiti tragove. Prvo se ide na Železničku stanicu. Tamo se pojavi jedan glumac koji izgovori monolog o meni, kako sam nestao u nekom vozu i kako me niko više nije video. To je direktna asocijacija na Fon Trirovu „Evropu“. Pre deset godina, Žan Mark Bar, koji igra glavnu ulogu u tom filmu, dobio je na Paliću Lifkinu nagradu. Sledeća lokacija je Park Rajhla Ferenca, gde drugi glumac ispriča sledeći monolog, pa se ide do pozorišta, poslastičarnice… I na svim tim mestima su priče o glumcima i filmovima, Ištvan Sabo, Slobodan Šijan, a taj čovek koji je nestao, kojeg igram ja, bio je prilično beskrupulozan u svom poslu i napustio devojku, izdao najbolje prijatelje, uspeo je da pomogne jednom beskućniku, ali je bio grub prema njemu, što je opet asocijacija na Žilnikov film… Na svakoj tački igrač daje ocenu njegovih postupaka i zaključuje se koliko je on spreman da uradi zarad svojih ambicija i uspeha. Na kraju, kad se stigne do bioskopa „Eurosinema“, pronalazi se glumac koji priča svoju priču, ali i daje mišljenje o igraču, neku vrstu psihološkog profila. Najbolje je tu igru odigrati.
Da li će ta igra posvećena filmu i dalje biti aktuelna u Subotici?
– To je priča koja je prošla i koja je imala dosta uspeha. Verovatno ćemo nešto slično raditi i naredne godine. Ono što je meni jako važno je da ovakve stvari pre svega privlače mlade ljude. Navikao sam da na Festivalu viđam uglavnom iste ljude i shvatio da ne bi bilo loše osvežiti ta lica, pa i mene kao konferansijea. Veliko je pitanje koliko film komunicira s njima, pogotovo evropski film, a mislim da treba učiniti sve za to.
Ceo intervju pogledaj na: Dnevnik
