Ispovest radnika: Gledao sam propast Fidelinke

Beležimo ispovest bivšeg radnika subotičke "Fidelinke", čije ime zna naša redakcija a koji je pristao na razgovor pod uslovom da ne otkrivamo njegov identitet. "Fidelinka" je nekada bila moćna fabrika o čijoj propasti je radio Slobodna Evropa ove nedelje objavio dokumenta.  Ovoga puta nudimo priču iz ugla radnika koji je svojim očima gledao propadanje firme u koji je uložio ceo svoj radni vek, očekujući da to radi i za svoju decu.
fidelinka
Radio Slobodna Evropa: Zašto nećete da vas predstavimo imenom i prezimenom?

 

Gost: U današnjoj Srbiji može da bude svašta, tako da privatizacija, koja je bila u Fidelinki, može da ima nekog negativnog efekta za mene i za moju porodicu.

 

Radili ste u jednom od preduzeća iz ovog izveštaja za koja se sumnja da su planski iskorištavana i rasporodavana, ili u nekom drugom koje je doživelo istu ili sličnu sudbinu?

 

Poznajete nekog ko je zbog finansijskih malverzacija tokom privatizacija u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj izgubio posao i ostao na ulici? Podelite s nama vaša iskustva, otkrijte ono što drugi ne znaju.

 

RSE: Iako ste već penzioner?

 

Gost: Nema to veze.

 

RSE: Kada ste se zaposlili u toj firmi?

 

Gost: Zaposlio sam se početkom sedamdesetih godina sa 22 godine. Radio sam 35 godina u toj firmi. Pošto nisam imao dovoljno staža za penziju, morao sam da radim godinu dana u drugoj firmi, odakle sam otišao u penziju.

 

RSE: Kako je izgledala Fidelinka dok ste vi radili u njoj? Na kojem radnom mestu ste radili?

 

Gost: "Fidelinka" je bila moćna i ugledna firma. Na teritoriji velike Jugoslavije bila je jedna od vodećih u pekarsko-testeničarskoj industriji. Imala je zaposlenih skoro 600 radnika ili 600 familija. Deca radnika su dobijali stipendiju za školovanje i mogla su da letuju na teret firme. Radnici su imali tri ili četiri odmarališta, u koja su mogli tokom leta da odu preko sindikata, koji je vodio brigu o radnicima koji su bili zaposleni u njoj.

 

RSE: Kakve su bile plate?

 

Gost: Plate su bile više nego dobre. Na kraju godine je podvučena crta i uvek je bila 13. plata u visini plate ili plate i pol. Radnici „Fidelinke“ su sa dobrim zaradama odlazili u penziju.

 

RSE: Kako ste živeli sa tom platom?

 

Gost: Mogli smo da odemo na odmor jednom godišnje sa familijom. Mogli smo da uzmemo na kredit auto. Dobijali smo kredite od firme za izgradnju stambenih objekata. Toliko je bilo sredstava u Fondu zajedničke potrošnje da ta sredstva ljudi nisu mogli da potroše. Kredit je bio jedan posto godišnje.

 

RSE: Hoće li vam verovati mlada generacija?

 

Gost: Ne znam. Onda je bilo lepo i želeo bih da i oni to dožive. I moja deca su istom sosu koji smo mi ostavili njima.

 

RSE: Na kom ste radnom mestu radili?

 

Gost: Radio sam u sirovinskom sektoru. Sarađivao sam sa poljoprivrednicima, privatnim i društvenim organizacijama. Otkupljivali smo za potrebe „Fidelinke“ celokupan rod ponuđen na ovoj teritoriji. „Fidelinka“ je imala veliku pekaru i četiri mlina, koja smo morali snabdevati skoro sa 100.000 tona pšenice godišnje. Pored toga smo radili skladištenje kukuruza, suncokreta i svih ostalih proizvoda koji su bili skladišteni u tranzitu na teritoriji ŽTP Subotice. Radili smo isporuku za čitavu Jugoslaviju. Bili smo među vodećim firmama. Konkurencija nam je bila „Danubis“ iz Novog Sada ili „PKB Beograd“. Izvozili smo vrlo malo i sve smo plasirali na teritoriji velike Jugoslavije, od Đevđelije do Triglava. Imali smo predstavništva u Zagrebu, Ljubljani, Osijeku, Beogradu, Nišu i Prištini.

 

RSE: Da li ste rado odlazili na posao?

 

Gost: Naravno. Odlazio sam sa velikim zadovoljstvom i nadom da ću tako otići i kući u 14. Nije bilo ucenjivanja da moramo da radimo duže. Znalo se dokle se radi. Eventualno, ako su došli gosti u firmu, onda smo ostajali malo duže. Bila je izuzetno prijatna atmosfera u firmi, bez ikakvih tenzija. Odgovornost je postojala i morali smo svom pretpostavljenom svakoga dana da referišemo, ali to je sve proticalo u jednom humanom raspoloženju.

 

RSE: Da to nije malo ulepšana priča, obzirom da su u pitanju sećanja, sada već vremešnog čoveka u penziji?

 

Gost: Možda jesu, ali ja to tako osećam.

FIDELINKA

RSE: Rekli ste da je od „Fidelinke“ živelo 600 porodica. Kako to mislite?

 

Gost: „Fidelinka“ je izdržavala cele porodice od tri do sedam članova jer su deca zaposlenih, osnovci, srednjoškolci i fakultetlije, dobijali stipendije u tom iznosu, da su mogli sve svoje troškove da pokriju na fakultetima. „Fidelinka“ je te ljude posle i zaposlila. Zato je bila porodična firma. Ne u lošem smislu reči, nego u dobrom. Mlinarev sin je bio mlinar, knjigovođin, možda mlinar, možda ekonomista, ali svi su se zapošljavali u „Fidelinku“ jer je bilo dika raditi za nju.

 

RSE: Kada je prestalo da bude dika raditi za „Fidelinku“?

 

Gost: Radnici su počeli kupovati deonice 90-tih. Svi smo od plate otplaćivali te deonice. Ko je hteo, mogao je da kupi i drugi krug dionica. Mnogi nisu, ali dosta njih jeste, da bi imali što više deonica. Kada je došla privatizacija u ovu našu firmu, deonice su isplaćene do poslednjeg dinara. Novi vlasnik je isplatio dionice svim radnicima. Iz kojih sredstava, to ne znam. „Fidelinka“ je imala dosta robe u zalihama, što pšenice, što kukuruza, što brašna ili testenine, a i kapaciteti su nam bili takvi da je verovatno novi vlasnik digao kredit na osnovu toga. Kada je došlo do vraćanja kredita, verovatno to nije servisirano kako treba i ode voz niz brdo.

 

RSE: Šta to znači? ​

 

“Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo“ je dobio pre dve godine, 2.5 miliona dokumenata sa ofšor destinacija kao što su Britanska devičanska ostrva – koji svedoče o novčanim transferima, osnivačkim dokumentima. Ovi dokumenti se odnose na 130 hiljada osoba iz 170 zemalja iz čitavog sveta. Ukupan obim tih podataka koje je Konzorcijum dobio je praktično 160 puta veći nego što je 'Vikiliks' objavio 2010. Kada je reč o Srbiji, slučaj 'Agrohema' je nešto što me je posebno zapanjilo, sistem i način na koji je ta kompanija za samo nekoliko godina dovedena do propasti", kaže za RSE Đorđe Padejski, koautor teksta.

 

Gost: Došlo je do stečaja, radnici su otpušteni. U „Fidelniki“ radi oko pet stečajnih upravnika. Preko stečajnih upravnika se izdaju kapaciteti, kao što su silosi, privatnim ili velikim organizacijama, kao što je „Viktorija“. Izdaju se pod zakup. Radnika radi onoliki broj koliko oni zapošljavaju. Pekara radi.

 

RSE: Da li ste znali ko je kupio fabriku? Mnogo se priča o tome da kupovina nije bila transparentna, da su u to uključeni biznismeni iz Makedonije.

 

Gost: Znam i znam da je bilo problematičnih ljudi u toj kupovini, ali ne bih da dajem izjavu o tome.

 

RSE: Zašto?

 

Gost: Ne bih, zbog situacije.

 

RSE: Šta ste vi radnici međusobno pričali kada se to počelo događati?

 

Gost: Svi su gledali gde mogu da odu i da se spase. Oni koji se nisu snašli, otišli su na berzu. Ko je imao dovoljno staža mogao je do dve godine da bude na berzi, gde je dobijao minimalnu platu, a posle – šut karta.

 

RSE: Da li ste se vi sretali sa novim vlasnikom?

 

Gost: Jesam.

 

RSE: Da li je tačan opis iz jednog izveštaja: „Tokom privatizacije stvorena je atmosfera da ne treba ništa da pitaš i da razgovaraš o tome sa kolegama jer time možeš da ugroziš prodaju firme“?

 

Gost: Verovatno je to pri kraju bilo tako. Kada je išlo dobro, „Fidelinka“ je preneta u Beograd. Imali smo tamo zakupljen veliki poslovni prostor, za koji su plaćane basnoslovne sume. To je bila odluka vlasnika i tu mi radnici nismo mogli ništa. To se kasnije saznalo.

 

RSE: Vi ste gledali svojim očima kako vam uništavaju firmu?

 

Gost: Svakog dana po neko je dobio otkaz, nekoga su zvali da sledeći dan ne dolazi na posao. Roba je išla za Švicarsku, za određenog kupca, ali gde su novci, to znaju finansijski direktori i oni koji su bili blizu.

 

RSE: Radili ste za firmu u koju ste zvali porodičnom, u kojoj se sve znalo šta se događa i radi. Kako sada odjednom da se ništa ne zna?

 

Po njegovim rečima, u tom kontekstu treba posmatrati i ulogu ofšor kompanija u privatizaciji u Srbiji: „Moćni domaći insajderi su preko ofšor firmi, na tuđe ime, kupovali bagatelno domaća preduzeća iz kojih su izvlačili sredstva koja su prebacivali u inostranstvo. Desetine milijardi dolara je opljačkano i izneto iz Srbije, pominje se cifra od 51 milijardu dolara nakon 2000. godine kroz razne ilegalne transakcije“.

 

Gost: Znalo se jer su bili radnički saveti i informacije su bile dostupne svim zaposlenim. Skoro svaki ugovor je bio transparentan, ali posle toga se već ništa nije znalo. Svi su čuvali svoje radno mesto jer, kao što ste i vi sami rekli, nemoj pričati jer nećeš dobro završiti. Zbog toga želim da ostanem anoniman. I danas zbog toga možeš da završiš loše. To što dajem izjavu, nije baš lagodno, a može da bude i dosta štete.

 

RSE: Vi ste 35 godina radili u toj fabrici i smatrali ste je svojom. Da li umete da objasnite šta se sa „Fidelinkom“ dogodilo? Zašto su je upropastili?

 

Gost: Ne bih znao da vam kažem tačno. Verovatno iz nekih ličnih interesa jer su pare verovatno izvučene iz firme i nisu vraćene u reprodukciju.

 

RSE: Stavljene u svoj džep?

 

Gost: Verovatno jer nisu se vraćale u reprodukciju da se kupuje sirovina. Svake godine je kupovano manje sirovine.

 

RSE: Kupljena je firma i onda se polako pojela srž? Gasila se firma a pare su išle u privatni džep.

 

Gost: To ja ne znam.

 

RSE: Kako ste se osećali kada ste videli da vam propada fabrika?

 

Gost: Kako možete da se osećate kada vidite u svojoj familiji bolesnog čoveka?! Isto smo se i mi tako osećali, tako da nam je bilo vrlo teško i svakim danom nam je bilo sve teže i teže.

 

RSE: Znate da vaša firma nije jedina koja je tako završila?

 

Gost: Na žalost znam. U Subotici su sve firme skoro tako prošle. To je ista šema uništavanja i izvlačenja para u privatne džepove. Verovatno je to neko sa viših instanci odobravao jer je dobro bilo i njima.

 

RSE: Kada to sve zajedno sada pogledate, vaš radni vek i kada pogledate kako se sve završilo, gde su vaša deca?

 

Gost: Mislim da sam bio jedna od sretnih radnika koji se zaposlio u „Fidelinki“. Žao mi je da se taj trend nije nastavio jer je trebalo tako da bude – da se proširuje, da sve ide sve bolje i bolje, da se zaposli sve više ljudi, da se širi asortiman i lepeza proizvodnje. U zadnje vreme bile su i skrobare, gde je i zadnji otpad prerađen. U „Fidelinki“ nikada nije bilo metenja napolje, nego unutra.

 

RSE: Šta je sada sa vašom decom? Gde ona rade?

 

Gost: Moja deca su završila fakultet i oni rade. Neko u industriji, neko u prosveti ili u državnim organizacijama. U „Fidelinki“ na žalost ne.

 

RSE: Da li je bio plan da i oni nastave?

 

Gost: To je bio plan. Takvu struku su završili. Kćerka je završila Tehnološki fakultet u Budimpešti kao učenica generacije i počela je da radi u „Fidelinki“.

 

RSE: Gde se tačno nalazi „Fidelinka“?

 

Gost: „Fidelinka“ se nalazi na ulazu u Suboticu, sa južne strane.

 

RSE: Da li vas nekada navodi put tamo?

 

Gost: Kako da ne. Uvijek okrećem glavu da vidim šta se tamo dešava. Tu sam ostavio mladost.

 

RSE: Kako se osećate?

 

Gost: Tužno.

 

RSE: Da li se s polja vidi urušavanje firme?

 

Gost: Za sada ne jer je zadnji direktor, Slobodan Vujačić, kao i svi ostali direktori, uradio maksimum i vodio je firmu kao svoju. Vujačić je umro početkom privatizacije, verovatno kada je video šta se dešava. Njemu je puklo srce. Bilo mu je 58 godina. Bar smo mi radnici to videli tako sa strane.



KOMENTARI

  1. roki kaže:

    Glupost. Ni prva ni poslednja dobrostojeca firma iz SFRJ koja je propala zbog lopovluka….

    To sto covek pise sta je bilo za vreme SFRJ, pa tako je bilo u svakoj firmi…svi su imali dobre plate, letovanja, zimovanja, regres, topli obrok….

    Ovaj kao da nam je otkrio toplu vodu. Smesno.

  2. Usputachni kaže:

    E moji mi! Kad se samo setim Trianonskog sporazuma i vidim gde smo zavrsili odma mi se povraca. Nama ne trebaju ratovi nego smo sami sebi veci neprijatelji od bilo koga drugog sa strane. Pricaju o EU a izgleda ce se ostvariti ona prica iz vica da kad sve republike iz bivse SFRJ udju u EU ima svi ostali da istupe iz EU. Toliko o nama.

    Covek lepo isprica sve. Fidelinka je u komunizmu cvetala a u "demokratiji" propala. E sad vi vidite ko je vise krao i ko je veci lopov.

  3. STeve kaže:

    Pa da. Sada, kada smo dobili to sto trazimo, svima nam je mnogo bolje.

  4. Prolaznik kaže:

    Ovaj dobrocudni cikica misli da je TITO ziv.

  5. Neša kaže:

    Radio "Slobodna Evropa"?!? Zar to nije onaj isti radio koji je 1999. godine zagovarao i opravdao bombardovanje građane ove zemlje?!? Zar to nije onaj isti radio koji je pružao svu moguću pomoć pri dovođenju "demokratske" vlasti 2000. godine?!? Zar to nije onaj isti radio koji je u ime "demokratije", "napretka", "evropskih integracija"… gurao sokolio u pljačkašku privatizaciju?!? Zar taj isti radio sada nama "otvara" oči šta nam se desilo a oni i njima slični mediji su to svestrano pomagali!!! Fuuuuuuuuuuj!!! Pa to samo teška budala može da proguta ali nažalost većina građana je upravo takva!!! I kakav je to medij, od kakvog ugleda, kakve veličine kada objavljuje "ispovest" nekog anonimusa ako taj isti uopšte postoji!!! More, šta nam rade kada su građani neopevane naivčine bili i ostali!!!

  6. naIvan kaže:

    @Neša

    Nije radio "Slobodna Evropa" kriva za sve što nam se desilo u poslednjim decenijama.

    Oni samo izveštavaju o događajima na terenu.

    1999. godine cilj bombardovanja nisu bili građani ove zemlje, već neki strateški objekti.

    Dovođenje demokratske vlasti opet nema puno veze sa njima, tu vlast nisu oni birali, već mi.

    Prvobitan cilj dovođenja druge vlasti je bio skidanje nesmenjivog Miloševića sa vlasti, i dovođenje nekoga ko smenjiv i koji vodi drugačiju politiku, koja nije samouništavajuća za čitavu državu i čitavo društvo.

    Nažalost, unapred se nije moglo znati kako će se razvijati demokratija u Srbiji. 

    Postojao je velik broj činilaca koji su uticali na tok svega.

    Nažalost, kod nas su jači bili ovi loši činioci, koji su upropastili privredu Srbije.

    Nije svaka zemlja u okruženju ovako loše prošla kao mi, ima ih i lošijih, ali malo, ali neki su vrlo pametno odradili privatizaciju društvenih firmi.

    Primera ipak ima, znači, moglo se da su ključni ljudi hteli, ali pobedio je lični materijalni interes umesto opšteg nacionalnog interesa.

     

  7. Neša kaže:

    @naIvan

    Kada se pročita vaš post ispravno se zaključuje da ste odabrali adekvatan nick

OSTAVITE KOMENTAR