Istorija na filmskoj traci

Ognjen Aleksić pamti i tačan dan i datum, petak, 2. oktobra 1964. godine kada je u 7.30 časova stigao u Suboticu, kao ispomoć iz novosadskog Osiguravajućeg zavoda. Od tada, ostao je u Subotici, vezujući za nju svoj lični i profesionalni život, ali kaže da je verovatno i zbog činjenice da nije ovde oduvek živeo grad i njegove ljude umeo da vidi na drugačiji način. I da to ovekoveči kamerom i foto-aparatom.

Fioke i police u stanu prepune su istorije grada zapisane na preko 30.000 fotografija i oko 22 montirana i isto toliko nemontirana filma. Do sada tek petinu toga je digitalizovao te se pod njegovim imenom na društvenim mrežama mogu naći kratki video-zapisi iz grada i sa Palića. Subotičani su posebno nostalgični prema tim filmovima: na njima ka Paliću još vozi otvoreni tramvaj, na obali jezera je gužva i mnoštvo plivača, što je situacija kojoj iz današnje perspektive samo može da se zavidi. „To su lepe uspomene jer smo svi bili mlađi”, kaže Ognjen dok na kompjuteru ponovo pregledava te filmove.

Ognjen Aleksić prve snimke napravio je već po dolasku u Suboticu, jer se još u rodnom Knjaževcu, a potom i kao mladić u Loznici „zarazio” bioskopom a potom i kod prijatelja u foto-radnji mirisom fiksira i razvijača. „Od brata iz Nemačke sam dobio prvu kameru ’superosmicu’. Bila je, u odnosu na današnje, običan boks, optika bez finoće i mogućnosti zumiranja. Ali, bila je to moja prva kamera!” priča nam Ognjen Aleksić. Prvi gledaoci njegovih filmova bile su komšije, jedan od njih bio je aktivista Crvenog krsta. „Pozvali su me da snimam njihove aktivnosti, kako uče građane pružanju prve pomoći, kako šminkaju „povređene” u nesreći, kako im treba ukazati pomoć, a posebno kada su takve akcije imali u gradu i okolini. Snimio sam preko hiljadu filmova o Crvenom krstu i to je deo njihove zaostavštine. Snimao sam njih, ali i okupljene građane, njihove izraze lica, reakcije, davao taj širi plan”, kaže Aleksić.

Tako je radio i 2. aprila 1974. godine kada je grad izašao na ulice da se oprosti od tramvaja koji je ukinut. „Svi su snimali tramvaje ukrašene cvećem na njihovoj poslednjoj vožnji, ali ja sam se malo odmakao i snimao samo svoje sugrađane, mnogi od njih sa foto-aparatom u rukama, atmosferu na ulicama. Posle su mi i profesionalni snimatelji odali priznanje za te snimke. Mislim da su se ljudima snimci dopali jer sadrže život, onakav kakav se događao”, kaže sagovornik „Politike”.

Ognjen Aleksić radio je na osiguranju izvoza i uvoza robe, u to vreme svega dvadesetak ljudi u nekadašnjoj Jugoslaviji poznavalo je tu oblast, ali bez obzira na opterećenost poslom i tokom poslovnih putovanja i u slobodno vreme nosio je kameru sa sobom. Da ne ispušta kameru iz ruke videli su i drugi, pa su ga pozivali da snima njihove aktivnosti ili im radi promotivne materijale. Snimao je početke Gerontološkog centra u Subotici, privredne komore, industrijske gigante kakav je nekada bila „Fidelinka”. Za svoju dušu snimao je filmove za koje je na festivalu amaterskog filma posvećenom životu na selu ŽISEL dobio Zlatni i Bronzani suncokret.

Od prve „superosmice”, pa kamere koja je koristila filmove od dva puta osam milimetara, koji bi se po dužini sekli po polovini, prešao je na „superosmicu” novije generacije. Uvek je, kaže, koristio „kodak” filmove kao najkvalitetnije. Međutim, nije bila važno samo kojom kamerom snima, iz ormana vadi i malu biblioteku naslova koji danas spadaju u raritete, a koji su služili prvim snimateljima kao škola kako se kadrira, kako se snima, kako se ispravljaju greške u snimku, kako se film razvija. Zahvaljujući tome, sam je razvijao filmove, montirao ih, a danas, nakon što je savladao i kompjuter, prebacuje svoje filmove u digitalni format.

Zahvaljujući tome, njegovi filmovi su danas direktno svedočanstvo vremena. Kada ih je snimao, kaže, nije bio odmah svestan toga da na filmsku emulziju otiskuje istoriju. „U početku nisam to tako posmatrao, bio je to samo hobi, ali kako su ljudi sve više počeli da me pozivaju da snimam neke njihove aktivnosti, shvatio sam da stvaram svojevrsnu dokumentaciju”, kaže Aleksić.

Prošle godine njegove fotografije i snimci sa radne akcije na Paliću bili su deo izložbe posvećene omladinskim radnim akcijama organizovane u jednoj zagrebačkoj galeriji.

Ognjen Aleksić sada snima malom „Sony” kamerom koja gotovo da mu stane u dlan. Kao predani pčelar sve više je okrenut snimanju prirode, ali rado beleži i narodne običaje.

POLITIKA



KOMENTARI

  1. croat kaže:

    Na 4:44 vidi se interesantna tabla za stajaliste.

  2. Habanero kaže:

    Dokument neprocenjive vrednosti. Jednu kopiju obavezno pohraniti u Gradskom muzeju.

  3. Aleksa kaže:

    @croat

    Tablu nekadasnjeg tramvajskog stajalista mozete i danas videti kod Velike crkve, prekoputa Lifke. Tu jos postoji i nekoliko stubova sa nosacima zice.

  4. croat kaže:

    Hvala Aleksa, nekako mi je promakla ta tabla kod Lifke a nisam imao pojma da jos ima ostataka od tramvajske infrastrukture!

  5. Anonimni kaže:

    u ovom gradu ARHIV DIETRICH sakuplja dokumente u dve dimenzije u vezi tramvaja.
    Mnogo je interesantnije kolekcija u TRI DIMENZIJE koju ima SŐREGI JÁNOS, koji
    je godinama radio u S.E.T.-u – nazsalost izumire jedna generacija, koja se jos secala
    tramvaja. Primera radi NOVI SAD koji je 1958. godine UKINIO TRAMVAJ niko se
    ne seca, nema nostalgije, cak i slike od mene traze kako je izgledao, na kojoj rela-
    ciji saobracao. Jos je gora situacija u NIS-u, da ne spomenem i druge gradove iz
    bivse YU Rijeka, Pula, Dubrovnik – bleda su secanja, na ovo prevozno sredstvo. DGY

  6. Laki kaže:

    I na kraju balade , Subotica i Palic vezani nekada davno sa tramvajem , autobusom i vozom ostadose bez sina . Jedan komad asfalta nas povezuje !

OSTAVITE KOMENTAR