Bila je pedeset i neka godina kada je po ko zna koji put uređivan teren od ruševina između Franjevačke crkve i pravoslavnog hrama u Subotici. Kao i u mnogim evropskim gradovima, i kod nas su još godinama posle rata ovakvi prizori podsećali na te dane. Ovaj put, jedan strašan prizor zaustavio je radove na poravnavanju terena.
Naš sugrađanin iz Celovečke ulice bio je premalen da bi se sećao bombardovanja ali su mu stariji pričali da su se tada svi sakrili u podrum, a njega, najmlađeg, još i poklopili koritom. Neke kuće u susedstvu su pogođene, međutim, naš pripovedač je preživeo da doživi i današnje dane. Pre toga, početkom 50-ih, bio je svedok pomenutog otkrića ispod ruševina, zajedno sa radnicima i okupljenim građanima. Bager je razgrnuo sloj šuta i zemlje, kada se ispod svega ukazala rupa i prazan prostor. Bio je to ustvari podrum ili nekakva podzemna prostorija koja je ostala potpuno očuvana još od tog kobnog dana kada su je prekrile ruševine. Ono što je prvo palo u oči, bila su dva kostura.
Nastavak razglednja ovog podruma-grobnice otkrio je još detalja: Pored kostura bile su tu dogorele sveće, otvorene konzerve i druge sitnice koje su ukazivale da su dvoje ljudi duže boravili u podrumu. Da li su se tu skrivali još pre bombardovanja ili su ostali zarobljeni nakon što su ih prekrile ruševine? Po svemu sudeći, sahranjeni su živi. Tih godina su se ovako strašne sudbine brojale milionima. Ono što može da zainteresuje Subotičane, to su događaji iz njihovog komšiluka. Sigurno je da su se prepričavali posle rata ali, začudo, gotovo da nema pisanih svedočanstava koja bi za duže sačuvala sećanje na savezničko bombardovanje Subotice 1944. godine.
Jedno od retkih dobili smo pre nekoliko godina iz mesta Kaloča (Mađarska), gde se čuva dnevnik koji su vodile časne sestre u svom Domu “Naše Gospe”, u Subotici (danas zgrada OŠ Jovan Jovanović Zmaj). Takve ustanove imaju običaj da vode hroniku, za njih važnih događaja (“kućna hronika”), a kako rat nije mogao da ih zaobiđe, zabeležile su sledeće:
„Prvi vazdušni napad u Subotici desio se 28. avgusta. Srećom, samo jedan avion je bacao bombe. Verovatno su gađali teretnu železničku stanicu. Nije načinjena velika šteta, nema ljudskih žrtava. Narednog dana je bombardovanje nanelo veću štetu. Dan žalosti u istoriji Subotice. Drugi vazdušni napad je bio jači od jučerašnjeg. Bombardovanje je bilo u dva navrata. Kuće su rušene, skloništa su se urušavala. Bomba je udarila i u dvorište vojne bolnice. Ima mrtvih i ranjenih. Apotekar Ertl je stradao prilikom urušavanja skloništa. Plebanija župnika Čipaka (Csipák) je srušena. Među žrtvama su i dve bolničke medicinske sestre. Broj nastradalih još nije utvrđen jer se još mnogi nalaze ispod ruševina.
Samostan „Naše Gospe“ u Subotici
Deo onih koji su usled bombardovanja ostali bez krova nad glavom dobili su utočište kod nas. Tu će ostati dok im vlasti ne pronađu smeštaj. Među njima je i jedna majka sa novorođenčetom koje je usled urušavanja umrlo. Kao da je izgubila razum, šeta sa bebom u naručju. Odeću i hranu za beskućnike obezbeđuje grad, a mi im kuvamo.
Većina sestara ide u sklonište ispred kuće pripravnica, a žrtve bombardovanja, u pratnji dveju sestara idu u sklonište ispred fiskulturne sale. U tišini se molimo, vrata su otvorena sve dok ne čujemo zujanje aviona. Tada se vrata zatvaraju i palimo ručnu električnu lampu. Dok se sirena ne oglasi, ne napuštamo skloništa.
Sistematsko bombardovanje grada 18. septembra je čitave ulice ostavilo u ruševinama i počinilo veliki broj ljudskih žrtava u Subotici. Teroristički napad počeo je u 12 sati i neprekidno je trajao pola sata. U međuvremenu su stalne eksplozije tresle vazduh. Kao što smo kasnije saznali, neprijatelj je razneo dve kompozicije municije. Kada je protivavionska uzbuna prekinuta, prizor je bio strašan. Ulice Vešelenji, Lenkei, Molnar, Damjanić, Senćanski put, ulica Katona… bili su u potpunosti razrušeni.
Kasarna na Senćanskom putu, pre i posle bombardovanja
Na svakom koraku zjape veliki krateri. I kuće pomoćnika gradonačelnika Močija (Mócsy) i savetnika za pitanja u kulturi Vojnića su pogođene. Na sreću, porodice su se nalazile na Paliću. Što se tiče onih koji su ostali bez svojih domova, neki od njih su ponovo kod nas našli utočište čekajući da im vlasti nađu smeštaj. Oko 50 beskućnika se hrani kod nas, njih 20–30 tu i spava. Gradom vlada veliki strah.Veći deo stanovništva se iselio na salaše, u vinograde. Ko to ne može, taj za vreme uzbune juri na njivu, ne misleći da ih neprijatelj i mašinskim oružjem može napasti. Početkom oktobra sve više sestara je pristizalo u Suboticu nadajući se većoj bezbednosti ovde. Međutim, tada je već bila na pomolu evakuacija grada.
Gradsku kuću su partizani zauzeli 11. oktobra, a poslepodne je stigao voz sa ruskim vojnim jedinicama. Sestre od Rusa koji su bili smešteni po privatnim kućama, nisu doživele nikakve neugodnosti. Biskup Budanović je 18. zatražio od partizanskog generala dva čuvara kao obezbeđenje (samostana) od eventualnih nereda u krugovima ruskih vojnika. Vlasti su naredile otvaranje škola, uprkos tome, roditelji nisu puštali decu na nastavu, smatrali su da su bezbednija sa njima kod kuće.
(Deo dnevnika objavljenog u časopisu Ex Pannonia br 23, Subotička hronika, Marta Onodi Kefalvi)
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Živih svedoka bombardovanja Subotice verovatno nema. Ostali su zapisi i sećanja onih koji su slušali o bombardovanju od starijih. U našoj kući se malo pričalo o tome. Majka je živela na Segedinskom putu i pričala kako je bio pogođen nadvožnjak. Govorila je da su se najviše plašili tepih bombardovanja. Nažalost za nas priče o bombardovanju, sirene i strah kad nailaze avioni postale su stvarnost 1999. godine.
Ima u Subotici itekako zivih svedoka. Evo moja baka je 1932 godiste. Seca se zvuka nemackih stuka koje su preletele Suboticu na putu za Bg rano ujutru 6.aprila 1941,a seca se i saveznickog bombardovanja 1944god. Kaze da su nas saveznici fino izresetali bombama i da je to bilo u vise navrata. Teren u Prvomajskoj ulici je proizvod tih dogadjaja 1944.Vrv su hteli Mesc gadjati(tada kasarna) ili zeleznicki cvor ali su se izgleda malo ispromasivali.Kaze ona da je pored Subotice mnogo npr stradao i Nis,citava ta infrastrukturna linija jug-sever je gadjana zbog povlacenja nemacke vojske iz Grcke,Kipra i Afrike.Pricala mi je i o streljanju ljudi raznih nacionalnosti koji su sahranjeni na starom Sencanskom groblju.
Moja prababa Lipozenčic r. Sudarevic Teza poginula je 18. septembra 1944. godine zbog bombardovanja . Kuca se nalazila na uglu sadašnjih ulica Kumičiceve i Šolohove. Nemilosrdno bombardovanje, realno okupirane teritorije, iz ugla ratnih dejstava je opravdano, ali s obzirom da je bilo prilično neselektivno, iz ugla civilnih žrtava i velikih razaranja, veoma je nehumano. Mnoge kuce u Bajnatu bliže Sencanskom putu imaju pukotine na fasadama, čak i one građene posle rata, jer je definitivno bombardovanje ostavilo razorne posledice.
S obzirom da su saveznici bombardovali i druge gradove u Jugoslaviji, takođe, prilično neselektivno postavlja se pitanje o savezništvu u vezi razaranja i civilnih žrtava.
„S obzirom da su saveznici bombardovali i druge gradove u Jugoslaviji, takođe, prilično neselektivno postavlja se pitanje o savezništvu u vezi razaranja i civilnih žrtava“
nisu bombardovali neselektivno i ne postavlja se pitanje savezništva. bar ne bi trebalo da se postavlja za normalne ljude u koje ne ubrajam one koji žale što su nacisti izgubili.
Pojedinci čitaju, a ne razumeju i to može izazvati veoma pogrešne zaključke.
Amerikanci i Britanci, dalje saveznici, bombardovali su tepih bombama Beograd na Uskrs 16. aprila 1944. godine. Razaranja su bila ogromna, jer je učestvovao jako velik broj bombardera. Sa bombardovanjima saveznika u maju, junu, julu i septembru 1944. u Beogradu je poginulo oko 1.2oo ljudi.
Pored toga bombardovani su Niš, Alibunar, Cuprija, Kraljevo, Novi Pazar, Smederevo, Sjenica i mnogi drugi gradovi.
Prijateljstvo tadašnjih saveznika potvrđeno je i 1999. godine, “ iskrenim savezništvom “ posebno Britanaca koje ne manjka ni sada.
Pre proizvoljnih i subjektivnih zaključaka treba imati malo znanja, analitičnosti i sagledavanja istorije u funkciji sadašnjosti i obrnuto.
„Pre proizvoljnih i subjektivnih zaključaka treba imati malo znanja, analitičnosti i sagledavanja istorije u funkciji sadašnjosti i obrnuto“
malo šta od ovog pokazuješ svojim komentarima. bio je veliki svetski rat i za razliku od skoro svih drugih ratova ovaj je imao jasnu dobru i lošu stranu. saveznička bombardovanja, ruska silovanja i (preuveličana) partizanska streljanja tu ništa ne menjaju.
upitna prilika da se ostane neutralan odbačena je u beogradu 27. marta i posle toga ostale su dve strane. ako odbaciš savezničku jer su bombardovali srbiju ostaje ti nacistička.
ovo iz ’99 nema nikakve veze sa tim, to je više pitanje dominantne svetske supersile kojoj se jednostavno može. svaka moć kvari … i tako to.
unuk , saveznici su bombardovali sve saveznicke drzave. Prica o neselektivnom i preteranom bombardovannu potice od narativa srpskih nacionalista od devedesetih pa nadalje. Vrlo vazno je odmaknuti se od srpskih izvora i pokusati naci vise razlicitih izvora.Na primer , 1500 francuskih gradova je bombardovano , gradovi poput St Lo, Kana su maltene sravnjeni sa zemljom . Nazalost metodi bombardovanja u to vreme su bili potpuno neprecizni i za unistavanje pruznog cvorista se nazalost moralo istresti tepih bombi. Tesko da je bio nacin izbegavanja civilnih zrtava . To je bila cena slobode.
Zgrada iza spomenika Ivana Sarica i danas nosi tragove bombardovanja.
Moja majka je bila1930 to godište, i pričala mi je da su ulicu Cara Lazara, u kojoj je tada živela, potpuno razrušili nekim, ona kaže, lančanim bombama… I ona je bila u podrumu komšijske kuće, i tom prilikom je komšinica i umrla od srčanog udara.. Kod prvog bombardovanje je bila u Dudovoj šumi i, sakrivena iza drveta, jasno je videla da je pilot crnac..
@Lansky
Bez obzira na svakakve komentare ja moram pohvaliti pricu. Jako lepo je napisana, hvala za nedeljne price koje jedva cekam.
Mnogi su znali tačno kada će početi bombardovanja Subotice i svi koji su mogli sklonili su se van grada Subotice u voćnjake ili na svoje salaše . Moj rođak je onda bio dete on je trčeči bežao iz grada preko majšanskog mosta .Kada je stigao na most njega je nadletelo lovački avion saveznika . On se uplašio ,spotako se i pao na trotoar mosta . U tom trenutku čulo se zvuk mitraljeza iz aviona projektili su pogodili kolovoz i metalnu ogradu-grudobram mosta. Avion je tako nisko kružio iznad nadvožnjaka da je video lice pilota koji ga je posmatrao. Pilot je napravio dva kruga iznad majšenskog mosta ,nakon toga podigao lovački avion i uputio u smeru Mađarske granice prateći želčjezničku prugu prema Budimpešti.Na zaštitnom metalnom grudobranu -ogradi jedna rupa je postala kao svedog tog događaje koju je probušio metak ispaljen iz lovca savezničkih snaga. Ja sam svaki put kada sam tamo prelazio a zimi sankao na mostu posmatrao tu rupu koja je tamo bila do rušenje tog starog nadvožnjaka . Kasnije kod elektrifikacije željezničke pruge napravljen je novi nadvožnjak i ta tupa od metka ne postoju više.Kasnije sam i to saznao da je jedan teški bombarder bio pogođen od strane Mađarske protivzračne odbrane. Avion je pao u šumski pojas i duboko se zabio u pekovito mekano tlo-piloti su iskočili na vrema. . Krater na jedno mestu u šumi svedoči i o ovom događaju i veći deo avion je još uvek u zemlji nedaleko od današnje granice Mađarske države.
@ croat Mesto bombardovanja su potpomagali lovci saveznika. Naime nisko leteći markirali ispuštanjem belog dima i zaokružili mete. U taj krug su bombarderi sa više od 10000,00 metar ispuštali bombe. Nije bilo baš precizno ,ali tako se onda vodio taj deo rata iz zraka.
Sećam se priče pokojnog dede koji je u to vreme živeo na salašu, kako su oni, bez obzira što nigde ništa u blizini nije bombardovano, svaki put disciplinovano bežali u prve kukuruze i tu ležeći čekali prestanak opasnosti. Lansky, tema i sama priča su odlično urađene. Bilo bi interesantno kada bi i Gradski muzej organizovao neku izložbu fotografija na istu temu.
@Notar,
„Kasnije sam i to saznao da je jedan teški bombarder bio pogođen od strane Mađarske protivzračne odbrane. Avion je pao u šumski pojas i duboko se zabio u pekovito mekano tlo-piloti su iskočili na vrema. . Krater na jedno mestu u šumi svedoči i o ovom događaju i veći deo avion je još uvek u zemlji nedaleko od današnje granice Mađarske države.“
Nije bilo pada američkih aviona tokom bombardovanja Subotice.
Ali jedan britanski Halifax je pao 31. maja, oboren od noćnog lovca, tokom snabdevanja pokreta otpora u Poljskoj.
@Bojanić, prijatelj koji ima plac u samoj blizini granične linije je imao kod kuće poluvolan (joke) oborenog bombardera, koji je kao dete iskopao igrajući se u pesku u šumi kraj granice…