Iz Skup­šti­ne Sr­bi­je pre­be­gao na sa­laš

Pre tri go­di­ne Pe­tar Kun­tić pot­pu­no je pro­me­nio svoj ži­vot. Od 2003. do 2015. go­di­ne tri pu­ta je bio re­pu­blič­ki po­sla­nik, tri i po man­da­ta pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Hr­va­ta u Voj­vo­di­ni, član me­đu­vla­di­ne, me­šo­vi­te ko­mi­si­je od osni­va­nja, član Sa­ve­ta hr­vat­ske ma­nji­ne u Sr­bi­ji, pot­pred­sed­nik Hr­vat­skog svet­skog kon­gre­sa, glav­ni ko­or­di­na­tor fud­bal­ske se­lek­ci­je Hr­va­ta u Sr­bi­ji ko­ja je na tak­mi­če­nju u Švaj­car­skoj u kon­ku­ren­ci­ji ti­mo­va 28 evrop­skih ma­nji­na osvo­ji­la dru­go me­sto. Kao ak­ti­van po­li­ti­čar ob­i­šao je sva me­sta gde ži­ve Sr­bi u Hr­vat­skoj, ob­ja­šnja­va ka­ko ga je uvek pra­tio pred­stav­nik žu­pa­ni­je i da je to bio do­bar na­čin da se di­rekt­no na te­re­nu po­mog­ne lju­di­ma, da i pred­stav­ni­ci vla­sti i Sr­bi u Hr­vat­skoj us­po­sta­ve ne­po­sre­dan kon­takt.

„Bli­žio se po­nov­ni iz­bor za pred­sed­ni­ka u DSHV-u i ja sam seo sa svo­jom po­ro­di­com i od­lu­čio da bu­dem pr­vi čel­nik hr­vat­ske za­jed­ni­ce ko­ji od­la­zi svo­je­volj­no jer ve­ru­jem u prin­cip sme­nji­vo­sti”, pri­ča nam Pe­tar Kun­tić. Sa tom jed­nom, od­re­kao se i svih osta­lih funk­ci­ja, osim one u fud­bal­skom ti­mu. A na­kon to­ga od­lu­čio se za po­tez ko­ji ret­ko či­ne oni ko­ji su od­ra­sli na ze­mlji.

„Pro­da­li smo de­do­vi­nu, ze­mlju ko­ja se na­la­zi­la da­le­ko od sva­ke in­fra­struk­tu­re, i ku­pi­li sa­laš po­red Bi­ko­va. Na­zva­li smo ga ’Piv­či­ji sa­laš’ (pe­tao u ikav­skom go­vo­ru) i re­gi­stro­va­li po­ljo­pri­vred­no ga­zdin­stvo u ko­jem sva­ki član po­ro­di­ce ima svo­ja za­du­že­nja.”

Sin Ve­dran ga­ji po­vr­će u pla­ste­ni­ku, ot­po­čeo je sa dve hi­lja­de gla­vi­ca sa­la­te, da bi ih da­nas imao de­set pu­ta vi­še, kao i sve po­vr­će ko­je po­tom pro­da­je na te­zgi na Mleč­noj pi­ja­ci. Ve­dran je ori­jen­ti­san i na se­o­ski tu­ri­zam, i sva za­ra­da ula­že se u pro­ši­re­nje pro­iz­vod­nje i ure­đe­nje sa­la­ša sa ko­no­bom sa tra­di­ci­o­nal­nim sa­la­šar­skim je­li­ma, ali to je plan za na­red­nu go­di­nu. Po­vr­će ne tre­ti­ra­ju he­mij­skom za­šti­tom, ali sa­go­vor­nik „Po­li­ti­ke” ka­že da ne­ma­ju još nov­ca za re­gi­stro­va­nje or­gan­ske po­ljo­pri­vre­de, te se nji­ho­va pro­iz­vod­nja de­kla­ri­še kao bi­o­lo­ški vred­ni­ja hra­na.

Pe­tar i nje­go­va su­pru­ga okre­nu­li su se ga­je­nju ko­ko­ša­ka i pro­iz­vod­nji ja­ja, kao i ga­je­nju ću­ra­ka, pa­ta­ka i gu­sa­ka. Kun­tić, po za­ni­ma­nju agro­nom, ob­ja­šnja­va ka­ko ži­vi­nu ga­ji na tra­di­ci­o­na­lan na­čin, da je slo­bod­na u dvo­ri­štu, na otvo­re­nom.

„Ne­ka­da sam u Skup­šti­ni ne­pre­kid­no se­deo šest i vi­še sa­ti i iz­gla­sa­vao ili od­bi­jao na sto­ti­ne amand­ma­na, a sa­da fi­zič­ki ra­dim tih šest sa­ti da bih za­ra­dio. Za­to mi­slim da svi ko­ji su na bu­dže­tu tre­ba mak­si­mal­no da se za­la­žu, jer je no­vac vr­lo te­ško za­ra­di­ti”, ka­že Kun­tić.

Ne­pre­sta­na ak­tiv­nost na sa­la­šu „do­te­ra­la” mu je stas, pa pri­ča ka­ko va­ga po­ka­zu­je 20 ki­lo­gra­ma ma­nje i bez di­je­te. Me­đu­tim, naj­te­že je bi­lo „u gla­vi” pre­lo­mi­ti da se ži­vot ta­ko pro­me­nio da ga sa­da ume­sto ne­pre­kid­nog se­de­nja na sa­stan­ci­ma če­ka vi­še­sat­ni fi­zič­ki rad, u uslo­vi­ma ko­ji ni­su uvek pri­jat­ni. To je, ka­že, mo­žda čak i lak­še pod­ne­la su­pru­ga ko­ja ni­ka­da pre ni­je ži­ve­la na sa­la­šu. „Ovo je po­sao gde ti po­sle na­por­nog da­na vi­diš re­zul­ta­te svog ra­da. Mi­slim da sam od ret­kih po­li­ti­ča­ra ko­ji su pr­vo ra­di­li 20 go­di­na u prak­si, oti­šao sam u po­li­ti­ku, i sa­da se po­no­vo vra­tio u svo­ju stru­ku i po­ka­zao da znam da ra­dim”, pri­ča Kun­tić.

Dok je se­deo u re­pu­blič­koj skup­šti­ni Pe­tar Kun­tić je bio i član Od­bo­ra za po­ljo­pri­vre­du i če­sto se ja­vljao da di­sku­tu­je u že­lji da po­mog­ne po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma, ali ka­že tek sa­da ima od­go­vo­re na pi­ta­nja ko­ja mu­če lju­de ka­da osta­nu sa­mi sa svo­jom mu­kom na ze­mlji. „Sa­da bih mo­gao da sa­ve­tu­jem bi­lo ko­ga o to­me šta dr­ža­va tre­ba da uči­ni da se okre­ne mla­di­ma i re­ši ve­či­to pi­ta­nje nji­ho­vog od­la­ska i iz se­la i iz ze­mlje”, na­vo­di Kun­tić i do­da­je da ima o to­me i lič­no is­ku­stvo jer mu dru­gi sin pa­ku­je ko­fe­re za Ne­mač­ku. Sa ra­dom na sa­la­šu ne­po­sred­no se uve­ra­va gde dr­ža­va gre­ši u po­ljo­pri­vre­di i sma­tra da je neo­p­hod­na po­moć oni­ma ko­ji tek po­či­nju ka­ko bi se osna­ži­li i sta­li na no­ge.

POLITIKA