Posle školovanja u Gilhold akademiji u Londonu, i više od decenije nastupa po evropskim operskim kućama, sopran Alenka Ponjavić pre deset meseci se vratila u rodni grad.
Ovde su joj knjige i cipele. Dakle, sada živi ovde, ali gotovo svake dve sedmice pakuje kofere i leti za London.
– Putovanja su deo svakodnevnog života operskog umetnika. U početku sam bila skeptična kako će to ići, ali svakog meseca je sve bolje, priča nam Alenka Ponjavić, tek pristigla sa probe za jedan od svojih nastupa.
Pre deset meseci vratila se u rodnu Suboticu, pošto je provela gotovo deceniju i po u Londonu. Krajem devedesetih, kao student ekonomije sa manjkom entuzijazma za ovu nauku, otišla je u Englesku da usavrši jezik, ali je i čuvala decu i uzimala i časove pevanja. Iz prve je upisala prestižnu Gilhold muzičku akademiju, gde je završila i poslediplomske studije, i to dva smera: za opersko pevanje i za pedagoški rad. Predstavljala je svoju akademiju na prestižnoj godišnjoj prezentaciji u Vigmor holu u Londonu, osvojila je više nagrada na takmičenjima. Po izlasku sa akademije gde je, kako kaže, student zaštićen i zbrinut, jer mu škola neprestano obezbeđuje nastupe, uspela je odmah da dobije angažman u škotskoj operi, na čiju scenu je stupila pevajući ulogu Euridike. Na festivalu u Bergenu bila je Olga u operi Čajkovskog „Evgenije Onjegin”, a u norveškoj operi nosila je rolu Đulijete u „Hofmanovim pričama”. I dalje nastupa u Londonu, Norveškoj, Francuskoj…
– Uspela sam svoj umetnički život tako da uredim da nije bitno gde živim. Operske kuće me pozivaju zahvaljujući ranijim angažmanima ili preko menadžera, kaže Alenka Ponjavić. Ipak, dodaje, to praktično znači i da je neprestano „na vezi”, internet komunikacije su njeni virtuelni menadžeri, putem pisama ili društvenih mreža, jer je za umetnika veoma bitno da je u neprestanom kontaktu sa operskim centrima, ali i svojom publikom . Pogotovo što je pre više od decenije odlučila da ostane slobodan umetnik, odnosno da je angažuju samo po projektima.
U vremenu kada upravo zahvaljujući digitalnoj premreženosti svaki glas može postati dostupan i popularan širom planete, ono što nekog umetnika izdvaja upravo je profesionalnost.
– Pred jedan nastup ovde čudno su me gledali šta će mi i frizer, i šminker, i garderober, ali kada sam izašla na scenu, bilo im je jasno. Moj zadatak je da nastupim u najboljem izdanju, da na probe dolazim sa unapred naučenim tekstom i muzikom. Ako ne znate svoj posao nikome niste interesantni. Pevati operu znači svaki dan satima učiti tekst, na nekoliko jezika. Učenje teksta i pevanje nikada ne prestaju za operskog pevača. I sada dva puta godišnje odlazim kod svog mentora u Njujork. Veoma napornim radom uspela sam pre dve godine da iz mecosoprana postanem sopran, čija muzička literatura mi mnogo više odgovara po temperamentu i emocijama, objašnjava Alenka Ponjavić.
Među njenim kolegama poznata je i kao pevačica koja brzo usvaja novi tekst i muziku, pa je neretko pozivaju kada za samo dva dana treba savladati novu ulogu. Disciplina svakodnevnog učenja njoj, ipak, ne pada teško jer, kaže, srećna je i pred odlazak na probu.
U Subotici je prihvatila da vodi klasu solo pevanja i ima devet učenika. Otkako je ovde intenzivno nastupa kao solista i tvrdi da je poseban osećaj kada peva pred auditorijumom, gde gotovo svakog drugog slušaoca poznaje.
–Mislim da sam neizmerno srećna što već godinama živim od onog što najviše volim, od pevanja. Naravno, ima i teških dana. Pre dve godine, kada sam dobila odličan angažman, razbolela sam se i morala da odustanem i tada nekoliko meseci nije bilo posla. Ali, to su samo epizode, meni i sada izgleda neverovatno da već više od deset godina živim samo od onog što najviše volim, kaže Alenka Ponjavić.
A.I. (Politika)
