Iza dva solitera

Prva dva subotička solitera zaparala su nebo 1962. godine.

U cilju nalaženja najekonomičnijeg rešenja za problem koji postoji u stambenoj izgradnji Subotice, Direkcija za stambenu izgradnju je sačinila investicioni program za podizanje dve „stambene kule”.

„Ove impozantne građevine uticaće na formiranje gradskog lika, što je veoma važno u sadašnjim uslovima, kada naš, relativno veliki grad ima još uvek seoski karakter, usled krajnje slabo rešenih urbanističkih problema“ – kaže se u elaboratu.

Izgradnja aleje

Projekat je u potkrovlju predvideo potpuno automatizovanu praonicu i prostor za sušenje veša, dok bi u podrumu bila kotlarnica, pošto Subotica još nije imala daljinsko grejanje.

Međutim, nađeno je drugačije rešenje. Izgrađena je jedna posebna mala toplana. Objekat sa opremom za parno grejanje stanova pozicioniran je iza solitera. Bila je 1960. i svega nekoliko godina kasnije Subotica je dobila gradsku toplanu. Kada su stanovi u ove dve zgrade priključeni na gradsku toplovodnu mrežu, maloj toplani je promenjena namena. Najpre je tamo bio auto-servis, da bi ubrzo i on bio iseljen i u objekat se uselila hemijska čistiona „Zora“. Na šteti su jedino bili stanari, preciznije, njihova preduzeća koja su kupovala stanove u čiju cenu je bila uračanata i izgradnja male toplane sa opremom.

Ženski poslovi

Bilo je to dobro vreme za zanatsko preduzeće kakvo je bila hemijska čistiona. Za razliku od današnjih dana, ljudi su na sebi nosili klasična odela, mantile i drugu vrednu garderobu koja ne može da se pere u veš mašini, već joj je potrebno „suvo pranje“, odnosno tretiranje hemikalijama sa kojima građani nisu mogli da raspolažu u kućnim uslovima.

Uprkos tome, „Zora“ je imala još jednu uslugu u ponudi: Neposrednu pomoć u domaćinstvu. Tih šezdesetih godina, kao i danas, ovo radno mesto se zvalo spremačica, a ponekad bi je zvali jednostavno žena. Malo je profesija koje su ostale isključivo ženske, kao što je to spremanje po kućama. Pre rata su sluškinje zvali još i devojka, ali se to najčešće odnosilo na žene koje su i živele sa porodicama kojima su profesionalno pomagale. U socijalizmu je i dalje postojala potreba za kućnim pomoćnicama, međutim, jedino je hemijska čistiona „Zora“ organizovala ovaj posao kao servis.

Zanimljivo da je u cenovniku bilo dve cene. Jedna za spremanje, i druga, viša cena, za spremanje sa ribanjem patosa i pranjem veša. Danas se više ne ribaju patosi četkama, niti je pranje veša težak posao, zato treba imati na umu da govorimo o šezdesetim godinama kada je veš mašina bila retkost u našim domovima, a lakovi i farbe kojim danas premazujemo podove od drveta, nisu bili još razvijeni. Ta dva najteža kućna posla skinuta su sa leđa domaćicama i to zaslužuje da bude posebna tema u istoriji svakodnevnog života.

Afera „kućne pomoćnice“

Rad pomoćnog kućnog osoblja nikad nije ulazio u bilo kakve privredne bilanse i statistike, sve dok se jednog dana nije pojavio na radaru finansijskih službi. Naime, polovinom sedamdesetih, mnoge od njih su prijavljene Komunalnom zavodu za socijalno osiguranje u Subotici kako bi ostvarile pravo na zdravstvenu knjižicu i staž za penziju. To bi bilo savim u redu prema tim ženama, da nije bila reč o zloupotrebama koje su završile kao nekoliko stotina sudskih postupaka.

Naime, iz radnog odnosa proističu mogućnosti sticanja radnog staža, korišćenja novca iz fonda zdravstvenog i drugih osiguranja… Kada je računica pokazala da uplaćivanjem minimalne stope doprinosa mogu povoljno da se steknu ova prava, počelo je prijavljivanje  kućnih pomoćnica. Ustvari, prijavljivani su članovi porodice: deca-studenti, roditelji, tašte… kojima je trebao radni staž ili socijalno osiguranje. Mnogi stariji članovi domaćinstava nisu stekli pravo na penziju jer se nekada živelo na zemlji, od poljoprivrede, a mogućnost fiktivnog zaposlenja mogla je da pokrije eventualno bolničko lečenje, a povrh toga i naknadu za bolovanje.

Jedan subotički lekar, kao kućnu pomoćnicu prijavio je svoju suprugu. Kada su je u Zavodu za socijalno osiguranje pitali šta joj je posao, odgovorila je da „sprema decu za školu i kontroliše rad sluškinje“.

Lansky