Izgradnja podvožnjaka 1958. godine i događaji koji su tome prethodili

/Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br 22, 2018. godine/


Vozom se u Suboticu stiže gotovo u centar varoši. Stanicu od gradskog šetališta deli samo park. Cena toga je da železnica deli ovaj grad na dva dela koji su međusobno povezani na svega četiri mesta, a najosetljivije je ono gde se „gvozdeni put“ ukršta sa saobraćajno najfrekventnijom subotičkom ulicom, nekada magistralnim putem E-75. Podvožnjak koji imamo na tom mestu, postoji od 1958. godine. Njegovoj izgradnji prethodilo je par dramatičnih događaja.

Stari podvožnjak

Stari podvožnjak stajao je na tom mestu do proleća 1941. godine i početka rata. Godinama je oko grada građen sistem odbrane i fortifikacija u nekoliko linija, veliki broj rezervista je mobilisan usled ratne pretnje, međutim, kada je Jugoslavija napadnuta situacija na ostalim frontovima je nalagala povlačenje sa ovih položaja. Nemačke okolopne kolone ušle su u Banat iz Rumunije a sa druge strane agresor je napredovao u Slavoniji. Jugoslovenska vojska je započela povlačenje sa severne granice bez neposrednog dodira sa neprijateljem, kome je mogla da uspori napredovanje jedino rušenjem saobraćajnih komunikacija.

Mađarsku vojsku dočekao je srušen podvožnjak.

April 1941.

Lokalni list “Bacsmegyei naplo” izašao je i prvog dana okupacije. Među vestima donosi opis ovog događaja:

“Pola sata posle ponoći snažna eksplozija potresla je grad. Vojska koja se povlačila digla je u vazduh prugu na početku Segedinskog puta.”

Dana 12. aprila 1941. “Naplo” piše da je izvesni Crnogorac, potpukovnik, naredio da se aktivira eksploziv kako bi sprečio da se mađarske trupe prevoze železnicom. Kada je to video, mladi advokatski pripravnik Imre Tamaši pokušao je da spreči eksploziju.

“Bacsmegyei naplo” o tome piše: “Kada je postalo jasno da se srpske trupe povlače, otišao je do mosta u želji da preseče žicu koja povezuje eksploziv sa detonatorom. Dok je pokušavao da prekine žicu, došlo je do eksplozije. Mladić je teško povređen i prevežen u bolnicu.”

Detonacija je porazbijala prozore na kućama stotinama metara udaljenim od mosta.

Ujutro, kada je izašlo sunce, Segedinski put i okolne ulice bile su prekrivene komadićima stakla. Pao je i natpis iznad Gradske kafane koji je bio od stakla debelog 1 centimetar. Čak je pukao i jedan od debelih izloga prodavnice cipela “Bata” – zabeležio je “Naplo” 12. aprila.

U dopisu od 15. maja koji Ministarstvu trgovine Mađarske iz Subotice šalje vojska, navodi se da je tunel dignut u vazduh 12. aprila. Kaže se da su tada prekinuti vodovi i tramvajska pruga te da je za sada napravljen jedan prolaz za pešake, a potpuna popravka je neophodna što pre. Pored važnosti za saobraćaj, ističe se i podatak kako se iza železnice nalaze  Segedinski vinogradi (danas MZ Kertvaroš i Novi grad) koji nisu više izvan varoši. Broj stanovnika tog dela grada se od 1910. godine sa 1665 popeo na 4223.

Velika eksplozija na Paralelnom putu

Prilikom povlačenja Jugoslovenske kraljevske vojske, osim podvožnjaka srušen je obližnji vodotoranj na železničkoj stanici i objekti oko njega. Eksplozija je nanela veliku štetu privatnim kućama koje su se nalazile preko puta. Kuće na adresama Paralelni put (danas Jovana Mikića) broj 8, 10 i 12 pretrpele su najteža oštećenja, nakon čega je samo ona na broju 8 potpuno obnovljena. Ovaj prizor našao se u tadašnjim mađarskim filmskim novostima, čak i na razglednici, a više fotografija su napravili građani. Pošto je rat u Suboticu tek stigao, ostavilo je to snažan utisak kod Subotičana tih dana, ali pošto su sledila još veća razaranja i ljudske žrtve, svi detalji o događaju na Paralelnom putu nisu se našli u ratnim hronikama koje su objavljene nakon oslobođenja.

Ulica Jovana Mikića nakon eksplozije

Najveća kuća koja je oštećena, spratnica na broju 10, bila je u vlasništvu Đule Ciglera koji je juna 1941. godine prijavio ratnu štetu novim vlastima. Priložio je i fotografiju overenu od javnog beležnika, na čijoj poleđini piše da su „srpske trupe koje su se povlačile digle u vazduh vodotoranj koji se nalazi oko 25 metara od kuće i da je tada nastalo oštećenje.“ U prijavi  još navodi da je u srušenoj najamnoj palati bilo 11 stanova koji su nakon toga u ratnom metežu opljačkani.

Po svemu sudeći, kućevlasnik Cigler nije dobio nadoknadu jer je nakon rata, avgusta 1945. ponovo podneo prijavu Gradskoj komisiji za ratnu štetu. „Na osnovu sprovedenog dokaznog postupka, Komisija je ustanovila da je u prijavi navedena šteta zaista nastala, pa je visinu ratne štete utvrdila u iznosu označenom u dispozitivu ovog zaključka“.

U obrascu „Šteta na imovini i imovinskim pravima“, u rubrici prouzrokovač štete, stoji: Stara jugoslovenska vojska.

Nakon zaposedanja grada 1941. godine, što je brže mogla, podvožnjak je osposobila okupaciona vlast jer je na tom mestu presečena železnička veza prema jugu, ali on tada nije vraćen u prethodno stanje već je, kao privremeno rešenje, most poduprt debelim balvanima.

Mnogo veći poduhvat bila je velika rekonstrukcija železničke stanice koja je usledila još iste godine, na jesen. List Delvideki mađaršag pisao je o detaljima proširenja i adaptaciji stanične zgrade kojoj su sa bokova dozidana dva krila na sprat, postavljena nova vrata, preuređena i modernizovana unutrašnjost – od toaleta i čekaonica, do novih šaltera i lokala. Projekat rekonstrukcije je napravio subotički arhitekta Baltazar Dulić.

Stari izgled stanice

Sudar vozova i izgradnja

Tri godine nakon završetka rata usledila je nova kriza, kada je iz pravca severa ponovo počeo da duva preteći vetar. Ovaj put zbog neslaganja sa zemljama socijalizma predvođenim velikim Sovjetskim Savezom. Sva veća ulaganja u ovaj deo zemlje su zaustavljena zbog ratne opasnosti, što može biti jedno od opravdanja zbog čega popravka jedne ovako značajne saobraćajnice nije bila među prioritetima. Za građane Subotice takvo stanje je predstavljalo ne samo pretnju bezbednosti već  i saobraćajni problem prema delu grada koji se širio. Pre i nakon radnog vremena preduzeća, kod uzanog prolaza se stvarala gužva koju su pravili pešaci i vozila.

„Podvožnjak je usko grlo na glavnoj arteriji grada. Pred njim se svakog sata stvara gužva jer dva vozila ne mogu proći uporedo. Tuda prolazi i tramvajska pruga i autobusi za Palić i Horgoš. Gro subotičke industrije se nalazi s one strane podvožnjaka. Svakog jutra hiljade radnika i službenika prolaze ispod, baš u isto vreme kada odlaze i dolaze vozovi. Često se dešava da im se vruća voda iz lokomotive sruči na glavu…“- navodi se u lokalnim novinama.

I bez nezadovoljnih građana, ovaj privremeni podvožnjak sa prugom na balvanima išao je svome kraju. Doprinela je tome i nezgoda koja se desila baš iznad prolaza. Subotičke novine 1957. godine pišu da je uzrok sudara otkazivanje kočnice: „Poslednji sudar vozova na podvožnjaku uznemirio je mnoge stanovnike našeg grada. Pukim slučajem nije došlo do ljudskih žrtava. Međutim, to ne znači da jednog dana neće i do toga doći, ukoliko se opasnost ne ukloni i grad oslobodi jedne velike brige. Hiljade Subotičana i oni koji prolaze ovim međunarodnim drumom, nisu sigurni da im se jednog dana neće srušiti lokomotiva ili neki vagon. Suvišno bi bilo dokazivati kolike opasnosti prete već godinama. Mnogi se pitaju zašto železnica odugovlači, zašto već jednom ne ispuni obećanje i izgradi podvožnjak.“

Pisac Boško Krstić u knjizi „Subotičke senke“ ovako opisuje poslednje dane podvožnjaka: „Iako su Saveznici krajem Drugog svetskog rata žestoko bombardovali prugu i podvožnjak od drvenih šlipera, on je preživeo sve do kasnih pedesetih prošlog veka kada su kroz njega propali točkovi jedne lokomotive. Iako smo tada bili u potpunom zanosu izgradnje, to kao da je naslućivalo današnju sudbinu naših železnica. Nakon što su Subotičani iz svih delova grada nekoliko dana dolazili da vide to čudo, lokomotivu propalu kroz most, doneta je odluka da se izgradi novi podvožnjak.”

Radovi su završeni 1958. godine i grad je dobio novi saobraćajni objekat a železnica olakšan prolaz ovim pravcem.  Pošto se podvožnjak nije mogao graditi više u vis zbog železničke stanice, to se moralo ići na spuštanje samog puta. Kolovoz  je u odnosu na raniji spušten za preko jedan metar tako da je povećan slobodan prostor između kolovoza i mosta.

Subotičke novine pišu: „Uoči Dana Republike pušten je u saobraćaj novoizgrađeni deo međunarodnog puta u dužini 1.300 m od zgrade Okružnog suda do Fabrike bicikla „Partizan“. Još ranije u saobraćaj je pušten podvožnjak . Novi deo puta zajedno sa podvožnjakom čini najlepši deo našeg grada. Upravo ovo „usko“ grlo je ovim konačno rešeno. Novi put je znatno proširen, što omogućava nesmetan prolaz svim vozilima na ovoj veoma prometnoj saobraćajnici. Podloga kolovoza je izgrađena od tucanika, a gornji sloj je završen sa sitnom kockom u pesku. Nagib kolovoza od mosta prema sudu je 1,61 odsto, a sa druge strane 2,33 odsto. Iako je ovaj nagib veći nego što je ranije bio, time nije otežan saobraćaj ovim delom puta.

Sada se užurbano radi na završavanju trotoara s leve strane puta. Ovaj trotoar će biti izdignut zato što glavni odvodni kanal ide ispod samog trotoara i iznad temelja mosta. U vreme jakih pljuskova trotoar će uvek biti čist i podesan za prolaznike. Zbog velikog nagiba, da ne bi za vreme poledice i zimi uopšte dolazilo do klizanja, trotoar će ići stepenasto. Novim odvodnim kanalom rešeno je i pitanje odvoda otpadnih voda sa ovog  terena. Novi kanal ima prečnik preko jednog metra i on odvodi sve vode do Prvomajske ulice.“

Neonska svetla koja su tada postavljena duž puta, dodatno su ulepšala novi objekat i njegovu okolinu. Kao i na mnogim drugim gradilištima tih godina, svoj doprinos radnom akcijom dala je omladina. Uspomenu na te dane čuva jedna od kamenih ploča kojima je obložen prolaz. Na njoj piše: Zemljane radove – iskop i nivelaciju izvela je omladina Subotice.


Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Na poslednjoj kolor fotografiji vidimo most u njegovoj punoj estetici negde prvih godina po njegovom zavrsetku. Jasne i pravilne linije njegove siluete, minimalisticki stil jednog saobracajnog gradjevinskog objekta u kojem nema nikakvih suvisnih dekorativnih i bespotrebnih detalja. Objekat koji prvenstveno sluzi svojoj svrsi i nameni lisen svake arhitektonske pompeznosti. Projektovanjem levog pesackog prolaza (gledano prema gradu) daje celom mostu odgovarajucu simetriju i estetski ugodjaj. bez obzira sto se je skoro celokupni pesacki promet odvijao na desnom pesackom prolazu, pogotovu nakon otvaranja Ekonomskog fakulteta. Drvenu ogradu (tarabu) prema firmi Bratstvo izradilo je samo preduzece. U prvi mah je ta ograda izgledala uzasno i jako odbojno, napravljena od dasaka skinutih sa starih i rashodovanih teretnih vagona. Ograda je ubrzo nakon njenog zavrsetka solidno obojena u plavu boju istu onu kojom je bila obojena celokupna metalna zastina ograda. (gelenderi) i potpuno harmonirala sa svojom okolinom. Daske koje su upotrebljene, ma koliko da su bile rashodovane, ispostavile su se kao vrlo solidan materijal za ogradu i stajale jos dugo godina na svome mestu. Gradjevinske radove sam imao priliku da vidim od njihovog pocetka pa sve do kraja. Hteo – ne hteo, tu sam najmanje dva puta morao prolaziti na putu u skolu. Cesto smo se zaustavljali na improvizovanom prolazu od dasaka i posmatrali gradjevinske masine i radnike kako njima upravljaju.. Nismo bil jedini. Tu je uvek bilo starijih ljudi, penzionera koji ba sa paznjom pratili radove, komentarisali bi ih, a poneki bi od kuce donosili i “samlice”. Gledali bi srednjoskolsku omladinu kako izvodi zemljane radove, narocito omladinke u kratkim sorcevima i kosuljama, ne bas zakopcanim do grla. Kanal sa leve strane mosta prema teretnoj stanici se sastoji od dva propusta za vodu, kroz koji smo prolazili onako iz znatizelje i koliko se secam jedan normalan covek je mogao kroz njih proci bez problema. Tim vise me danas iznenadjuje da pri svakoj vecoj kisi dolazi do polava i akumulacije kisnice. Most, kako onaj novi betonski tako i onaj stari od drvenih trupaca spojenih jakim i velikim gvozdenim klamfama je od najranijeg detinjstva imao poseban znacaj za decu iz Kertvarosa i Novog Grada. Bila je to jedna imaginarna granica. Do mosta si mogao ici bos i prljav. Od mosta samo cist umiven, ocesljan i obuven. Bilo je to jedno nepisano pravilo kojeg smo se svi pridrzavali. Danas je most dospeo u godine, kada vidim slike kako danas izgleda oblepljen reklamama, deluje kao da je izronio iz neke Juznoamericke Favele. Osim sto je izgradjen most, izgradjen je i odgovarajuci put. Stari uski flaster od krupnog kamena zamenjen je sitnom granitnom kockom sve do Malog radanovca sa odgovarajucim biciklistickim stazama i ukrasnim sibljem koje je razdvajalo kolovoz i stazu za bicikle. Sve u svemu izgradnja mosta je jedna tadasnja do kraja gotova prica jer osim samog podvoznjaka uredjeno je i sve oko njega u jednu skladnu i vrlo urbanu celinu.

  2. Ide brzi voz kaže:

    Sad kad dodze brzi voz da most
    Srede.

  3. Ivan kaže:

    Odlican tekst!

  4. Pajo Vizin kaže:

    Vec vise od 100+ godina grad ima isti problem.

     

  5. Pajo Vizin kaže:

    Jos jedna retro fotografija.

  6. Pajo Vizin kaže:

    I jos jedan foto.

  7. Kertvaros kaže:

    @ Pajo Vizin

    Fotografije su odlicne. Pretstavljaju istorijsku vrednost visokog ranga. Snimljene su ocito nakon nekog letnjeg pljuska sto nam kazuju deca u kratkim pantalonama, ali ni jedan bez kape, kao sto je bio i red. Konjska zaprega (parastnicka kola) je verovatno na putu negde da obavi poljske radove ili slicno. Njive i vinogradi su bili udaljeni samo par stotina metara od mosta. Covek sa tragacem pokusava da transportuje nekakve vrece sa ko zna cime. Moja prva asocijacija je bila na ljude koji su tradicionalno isli oko koloseka na teretnoj stanici i sakupljali ugalj koji je ostao da lezi posle pretovara vagona. Sluzbene osobe su na gornjem delu mosta i imaju perfektan pogled (balkon loza) na poplavu i njene posledice. Mene najvise doima vrlo lepa i solidna ograda kojom je bio opasan citavi taj kompleks teretne stanice sve do carinarnice. Deo ograde koji se vidi na slici mislim da nije preziveo eksploziju ali neki njeni delovi prema Palickom putu jesu i ja kao posleratno dete ih se jos dobro secam. Ostaci ograde su uklonjeni prilikom novogradnje mosta krajem 50-tih godina. Celu tu dugacku ogradu niko nikad nije renovirao niti posebno odrzavao, ali se ipak vidi po njenoj trajnosti da je pravljena “za vecnost” inace na mestu gde je bila ograda sa fotografije, bilo je uvek vrlo mocvarno i vlazno mesto gde je rasla trska, a mi deca bi odsecali “palcike” koje bi onda susili i zapalili i njhovim dimom terali komarce, ili smo bar tako mislili . Iako nisam jos bio ni rodjen u vreme nastanka fotografije, ona ipak na neko nacin budi secanje na detinjstvo.

  8. Trovach kaže:

    Nivo vode nije tako visok jer je podvoznjak mnogo kasnije “produbljen”. Bilo bi super da pumpa, koja se tamo nalazi, napravi repliku one ograde.

  9. Obzerver kaže:

    Meni je prirodno, a i posao, da primetim sledeće: Postoji četiri međusobno isprepletena pojma vezana uz ovu vrstu saobraćaja – nadvožnjak, podvožnjak, nadputnjak, podputnjak. Subotica nema niti jedan podvožnjak, čak ni u svojoj okolini. Ovo o čemu govorimo je podputnjak. Ali smo zato što se “vozimo ispod” to nazvali podvožnjak…

  10. Subotičanin kaže:

    Obzerver,
    Jel to novosrpski jezik?

OSTAVITE KOMENTAR