Sirup sa ukusom kole od kojeg se, dodavanjem mineralne ili soda vode, može dobiti piće slično čuvenoj coca-coli… Pored onih sa ukusima voća, mogao je i taj sirup da se kupi u segedinskim samouslugama.
Teško je mlađoj generaciji objasniti da je tako nešto moglo da nas uveseljava. Ni oni koji su bili klinci 70-ih i 80-ih godina, ne bi se danas složili da je to zamena za “ono pravo”. Ali u ono vreme….bila je to samo jedna od bezbroj zanimljivih stvari za jelo i piće iz susedne zemlje. Gotovo sve je bilo drugačije, što je odlazak četrdesetak kilometara dalje od Subotice činilo dodatno uzbudljivim.
Polazak autobusa za Segedin, 1965. godine
Za razliku od organizovanih turističkih putovanja u druge zemlje i gradove, koja najčešće podrazumevaju obilazak istorijskih znamenitosti, muzeja i spomenika, odlasci u Segedin su bili u sopstvenoj režiji, pa je malo Subotičana upoznalo istoriju i kulturu komšija. Zato su uspomene na te izlete u stvari sećanja na ukuse od kojih su mnogi do danas nestali iz ponude.
Nije se na te jednodnevne ekskurzije odlazilo oduvek. Kada je sve to počelo?
Segedinske Letnje igre
Prvi put od kada je između ova dva grada prošla državna granica, vrata za masovne odlaske Subotičana u Segedin odškrinuta su leta 1964. godine. Putovali su neki i pre toga, ali je to zahtevalo pasoše, do kojih se dolazilo s poteškoćama, nakon kojih je bila potrebna i viza, zatim takse… Sve do pomenute prigode kada su bez pasoša i viza, uz specijalnu dozvolu MUP-a, naši državljani mogli da posete tradicionalne Letnje igre u Segedinu. Tu priliku je iskoristilo 10 000 Jugoslovena.
Dolazak na granični prelaz Horgoš i prelazak, 1965. godine
Do sledeće godine pasoš više nije bio problem, a u perspektivi je bilo i ukidanje viza. Opet su u prvom planu bile Letnje igre u Segedinu. Kao i prethodne godine, za prelezak granice bila je dovoljna potvrda uz ličnu kartu. Subotičko Gradsko saobraćajno preduzeće uvelo je privremenu liniju do Segedina, sa polascima ispred Gradske kuće.
Sličan režim prelazaka organizovan je i za posete građana Mađarske i, korak po korak, kapija se otvarala sve više. Naredne godine počela je izgradnja modernog graničnog prelaza na Horgošu.
Subotičani su najviše putovali u Mađarsku i Italiju (Trst), dok su u naš grad i na Palić stigli turisti iz Istočne i Zapadne Evrope. Ovi prvi su znali da razapnu svoje šatore na Paliću, dok su oni sa Zapada najčešće bili u prolazu, ili bi se zadržali par dana.
Na izlet u Segedin 1965. godine sa Subotičanima je otišla i foto-reporterka Viktorija Vojnić Purčar. Kao dokumentarnu informaciju načinila je dvadesetak fotografija.
Kada je početkom devedesetih zbog ratnih prilika počelo masovnije prelaženje granice iz našeg pravca, saznali smo da tek manji procenat Jugoslovena ima pasoš. Ta činjenica nije mogla da uđe u glavu Subotičanima, koji su „rođeni“ sa pasošima i malograničnim propusnicama. Generacija koja je imala tu privilegiju, tek sa ove distance može da proceni koliko su bili lepi izleti u Segedin. Makar samo do pijace i robne kuće, čarde ili poslastičarnice…
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sa mamom sam dosta cesto isao u Segedin (jos cesce je isla sa koleginicom koja je bila jedna od retkih zena u to vreme koja je vozila auto). Najvise sam, normalno, voleo odlazak u poslasticarnicu Virag, Riblju cardu, a interesantna mi je bila i robna kuca „Tisa“. Tamo su kupljene sestrina i moja blok flauta za muzicko. Naravno, neizbezan je bio sajt, kobasice, Duna kavics, a cesto se setim i jedne vrste traubisode „Marka“. Cesto je kupovan i skolski pribor, a u „Tisi“ je kupljen i nas „Lego“.
Nova vremena su došla: Mađari treniraju „Europsku strogoću“ na granicama, a meni nekako bezveze da me maltretiraju na granici, pa prestadosmo da idemo u Segedin, Morahalom… okej, čast svakome!
U Segedin se islo prvenstveno jer je vecina toga bila jeftinija, ali i da se probaju novi ukusi, ili da „gujca vidi puta“. Ovo poslednje je bilo pogotovo za mlade zeljne nesto drugacijeg provoda.
Madjari ne tretiraju nikakvu posebnu strogocu. Postoje konkretni EU propisi o postupku na EU granicima prilikom ulaska putnika iz zemalja treceg sveta i Madjarska kao EU clanica je duzna da ih u potpunosti primenjuje.
U vreme malograničnih pasoša, beograđani su bili zavidni na subotičane zbog lakšeg prelaska granice (ko se seća vremena Milke Planinc, moralo se deponovati, ne mali iznos, kod izlaska sa crvenim pasošem)…
Često su dobili odgovor; „da je granica kod Srbobrana, vi bi imali malogranični pasoš“
Išli smo da trošimo novce i da gledamo kako komšije uživaju u ruskom zagrljaju. Za par najlon čarapa smo mogli sve….Sad se situacija okrenulu suprotno, stojimo u redu ispred konzulata, plaćamo časove mađarskog (čast izuzecima) pa ko dobije papire paljba odavde. Kolo sreće se okreće, ko bi gori sad je doli.
Pre mesec dana išao sam busom na Balaton. Na mađarskoj granici su nas i tamo i nazad držali 2 sata. 29 putnika u busu od toga 25 dama. Da mi plate sledeći put ne bih išao!!
@Megadeth
Upravo tako, kolo sreće se okreće, samo treba napomenuti i to, da stanovništvo u Mađarskoj ni tada od 1945.-1990. godine nije baš jako loše živelo, u smislu da su imali i dalje svoje fabrike koje su jako dobro radile za to vreme i te prilike.
Hrane je bilo u izobilju, što znači da nisu gladovali kao Poljaci, Česi, Slovaci, Rumuni, Bugari.
45 teških godina života je za njih bilo teško iz razloga što su živeli pod „okupacijom“ Sovjetskog Saveza u Istočnom bloku, kada su im mnoge slobode bile znatno ograničene i živeli su pod diktaturom, to je bilo vreme komunističke diktature Sovjetskog Saveza.
Ono što je stanovništvu jako nedostajalo je bila kupovina „zapadne“ robe i sloboda neograničenog putovanja.
Bili su „izgladneli“ za robom sa zapada koja kod njih nije mogla da se kupi zbog diktata Sovjetskog režima koji nije dozvoljavao uvoz robe sa zapada.
Čak su im i radio stanice na ultrakratkim talasima bile tako podešene i tako prodavane u prodavnicama na frekvencijama po diktatu sovjetskog režima (ako se dobro sećam od 66-77 MHz) sa ciljem da mađarsko stanovništvo ne bi moglo da sluša prozapadne radio stanice i zapadnu „propagandu“.
Subvencionisani su bili mnogi proizvodi za bebe, za decu, školski pribor, knjige, hrana, sve što je vezano za kulturu, školstvo, nauku…
Za nas kupovati hranu i sve što je subvencionisano bilo u Mađarskoj je bilo baš vrlo povoljno.
Oni su i dalje ulagali u infrastrukturu, putevi u to vreme su im bili bolji nego u Jugoslaviji.
Putovati na Zapad (gde su ranije pripadali) nisu mogli ili su mogli pod izuzetno restriktivnim uslovima, a morali su imati dobar razlog i „debelo“ obrazloženje za cilj putovanja na Zapad.
Po mnogim pitanjima u tom periodu od tih teških 45 godina za Mađarsku je Jugoslavija u odnosu na tadašnju Mađarsku smatrana Zapadom.
Mi smo imali crvene pasoše sa kojima se moglo putovati u mnoge zemlje sveta.
Pored naše kvalitetne robe, uvozila se roba sa zapadnog tržišta koja je već i na izgled bila puno lepša od one robe iz država Sovjetskog bloka.
Roba iz Rusije je bila kabasta, jaka, izdržljiva, ali jako ružna.
Zbog ovih velikih razlika u izgledu i vrsti robe i cenama robe koja se prodavala u Mađarskoj i koja se prodavala u Jugoslaviji je i nastala čarolija odlaska u Mađarsku u šoping.
Posle su i oni, Mađari počeli da dolaze kod nas u šoping sve do dana današnjeg, sada već zbog jeftinije robe kako solidnog, tako i upitnog kvaliteta kod nas.
Niže cene robe u Srbiji su nastale zbog nepridržavanja zakona o zaštiti prava i izdatih licenci od strane proizvođača za raznu robu u Srbiji, masovnoj prodaji falsifikovane robe koja se u državama EU strogo kažnjava.
Kod nas je Buvljak još uvek pun falsifikovane robe proizvedenih u Srbiji a na kojima je nalepljena ili zašivena falsifikovana deklaracija o kvalitetu, poreklu, marki robe…
@Tihomir
Slažem se da je 2 sata čekanja na granici neugodno i puno.
Međutim, zakoni EU predviđaju proveru identiteta svakog putnika koji ulazi u EU. Mađarska je kapija EU, oni su dobili ovu nezahvalnu ulogu da moraju ovaj posao da odrade, posle je već Šengen bez provera na granicama koje su samo prolazne, a gde se na teritorijama država EU mogu desiti eventualne dubinske kontrole policijskih službenika.
Moje lično iskustvo prilikom mojih ulazaka u Mađarsku je 2-3 minuta po osobi radi provere identiteta, skeniranja pasoša od strane graničnih organa Mađarske, što otprilike odgovara vremenu vašeg zadržavanja od jedan i po sat za 29 putnika, plus pola sata dok je policijski službenik pokupio pasoše, odneo na kontrolu i vratio ih nazad svim putnicima.
Ne opravdavam mađarske službenike, samo iznosim činjenice.
I naprotiv, oni bi trebalo ozbiljno da porade na otklanjanju ovakvih čekanja putnika na granicama, nije putnik tamo da čeka, već želi da napreduje i da put što pre nastavi.
Oni bi ozbiljno trebalo da razmisle o nekoj radikalnoj reorganizaciji graničnih pregleda u cilju što bržeg i efikasnijeg ulaska u Mađarsku.
Blago rečeno, ovo sada je totalna katastrofa kako oni rade.
Prvi put sam u životu uživo video čoveka crnca 1987 god na pijaci u Segedinu,imao sam 7 god. Taj momenat i ta njegova faca mi je ostala urezana do dana današnjeg. Baš sam se uplašio. Narednih 37 god ko god da je spomenuo ili ja negde pročitao “Segedin”,setim se tog momenta i čoveka. Sećam se i da nije bilo AP-a,nego se išlo starim putem za Horgoš,pa krene nevreme i jak vetar koji toliko digne pesak u vazduh da su svi automobili na tom regionalnom putu morali stati dok ne prodje. Meni je tad sve to sa Segedinom bilo woow. Lepa vremena.