Između tri trga

Pred kraj prošle godine sa Trga je nestalo veliko poštansko sanduče koje je tu stojalo trideset godina. Kada je postavljeno, početkom devedesetih, bilo je to nešto novo u odnosu na dotadašnje standardne žute sanduke. Oblikovan tako da podseća na neko prošlo vreme, tu mu je bilo pravo mesto, između starih subotičkih palata.

Od tada se promenilo mnogo toga, pogotovo za klasična pisma i razglednice. Poštanski sanduk je imalo sve manji značaj pa je i ovaj na trgu postao gotovo neprimetan. Išvrljan i izlepljen, prepušten je propadanju sve dok ga jednog dana neko nije odneo.

On jeste imao svoju ulogu i pripadao je pošti, ali je, kao i sve u gradskom jezgru, morao da odgovori određenim estetskim zahtevima. U tome smo uvek bili složni, međutim, da li smo se uvek držali toga?

Sakupimo na ovom mestu fotografije tog prostora, da vidimo šta se po tom pitanju tamo dešavalo tokom dvadesetog veka. 

Gradsku kuću okružuju tri trga čije granice nisu jasno vidljive, pogotovo kada je reč o Trgu slobode i Trgu Republike. Na mestu gde se jedan uliva u drugi, na tom međuprostoru koji je i prolaz prema još jednom trgu, onom koji nosi ime Cara Jovana Nenada, pružala se mogućnost za postavljanje mobilijara koji bi upotpunio centar grada. Koliko su naši prethodnici u tome bili uspešni, prosudite sami.

Najdugovečnija je bila vitrina za bioskopske plakate koja je tu opstajala trideset, a možda i svih četrdeset godina. Između dva rata, za vreme rata, kao i posle njega, u vremenu pre televizije, a koje se smatra zlatnim dobom bioskopa (po nekima i filma), ovaj ormar je imao tri prozora – za svaki bioskop po jedan, u kome su bile najave, plakati i fotografije iz filmova koji su na programu. Iznad njega je bila ulična svetiljka.

Samo na ovoj fotografiji, koja je nastala za vreme okupacije, mogu da se vide dve zastakljene ulične vitrine, takođe namenjene oglašavanju. Iz nekog razloga su bile vrlo kratkog veka.

Kada je uklonjen ormar za bioskopske plakate, ceo prostor je modernizovan. Stare kandelabre zamenile su neonske ulične svetiljke, trg je prilagođen automobilima, a tamo gde nije bila saobraćajna traka ugnjezdio se parking.

Godine 1977. na tom mestu su osvanule dve crvene trafike od poliestera i poliuretana. Kiosk „K 67“ koji se proslavio i ušao u najpoznatiji muzej moderne umetnosti, njujorški MOMA, oblikovao je Slovenac Saša Mehtig. Međutim, okruženi starom arhitekturom, suviše su odskakali svojom modernošću. Dodatno nezadovoljstvo kod onih kojima je stalo do izgleda grada, izazvao je sadržaj kioska. Dok se u jedan uselio prodavac novina i cigareta, što je bilo očekivano, drugi je bio prodavnica semenki. Niko nije imao ništa protiv grickalica, već su očekivanja izgleda bila viša. Treba reći da su to godine kada biznis sa brzom hranom ili onim što danas zovu „street food“, još nije bio razvijen kod nas, a da su prvi počeci pripadali preduzetnicima sa same margine, baš kao što su „semenkaroši“. Prehrambena industrija kao ni ugostiteljska preduzeća nisu videli prazninu na tržištu fast food-a, tako da su taj biznis prepustili nekim, u početku neuglednim radnjama u privatnom vlasništvu.

Jakab i Komor, dvojica koji su zaslužni za arhitekturu Gradske kuće, nacrtali su između ostalog i to kako bi trebali da izgledaju kiosci u gradu i na Paliću. Kada je osamdesetih godina uređivan centar grada, ova ideja je oživljena, pronađen je i zanimljiv nacrt Titusa Mačkovića, ali je ponestalo sredstava. Kada su se opet aktuelizovali stari planovi, dobili smo lepe trafike u starom stilu, u kojima se danas prodaje brza hrana. Podsetimo se prvog pokušaja koji je bio manje uspešan.

Za razliku od većine srednjoevropskih gradova, Subotica na glavnom gradskom trgu nema crkvu. Dugo je najveći objekat bila zgrada pozorišta. Od polovine XIX veka, umesto katedrale, centrom grada dominirali su antički stubovi, poput nekog hrama podignutog u slavu Zevsa ili Jupitera. U vreme izgradnje današnje Gradske kuće 1912. godine, neposredna okolina je uređena tako da bude dostojna njenog prisustva. Iako je okruženje moglo da bude tretirano kao celina zajedno sa najlepšom subotičkom građevinom, i shodno tome bude sačuvano u originalnom izgledu, Subotičani su stalno imali želju da nešto menjaju, dodaju i oduzimaju. Svaka promena je osveženje ali i rizik da ne bude uspešna, ili da ne bude svima po volji. Ideja da trgovi oko Gradske kuće imaju izgled kakav su dobili 1912. godine, nikad nije razmatrana.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Marija kaže:

    U toj crvenoj trafici sam ja pocela da radim kad je tamo bila postavljena…to mi je bilo prvo radno mesto ….ú oktobru mesecu sam otisla na porodjajno I nisam se vise vratila tamo ….sad ste me podsetili na lepa stara vremena….na moju mladost

  2. Ris kaže:

    Sa ovim poštanskim sandučetom odneta su i vremena kada su se pisale čestitke, vojnička i ljubavna pisma, razglednice, dopisnice za nagradnu igru…Trebao je neko misliti i o nama kojima se pogled zaustavljao na toj „magičnoj kutiji“ koja nas je umela barem na trenutak teleportovati u neka lepša i bolja vremena.

  3. DREKA kaže:

    Možda će delovati morbidno….ali istinito.
    Zaboravite ta lepša stara vremena….odavno su počela, gora i sve gora, a i bit će sve gora, na koja treba misliti.

  4. Slovenac kaže:

    U Londonu su stare telefonske kabine pretvorili u wifi hot-spotove. Zasto ovde tako nesto nije moglo da se uradi? I da se stavi spomen ploca. Danasnja deca ni nece znati sta su pisma i kako smo nekada slali razglednice, ljubavna pisma, itd.. Uz malo maste i kreativnosti (i) ovo je moglo postati recimo mesto za selfije turistima.

OSTAVITE KOMENTAR