( Još jedna ) Priča o vuku

Vuk – Canis lupus, opasna zver koja svima uliva strah u kosti, od dece do starih. Vlada u šumama i na planinama i proždire sve na šta naiđe. Gotovo poput nekog mitskog čudovišta, uništitelj, i za ljude štetočina. Na kraju krajeva pojeo je i baku i Crvenkapu.

Čovek bi trebao ovde da udahne i malo se zamisli. Da li je stvarno tako? Istina je da je vuk zver, lovac, mesožder ali su ljudi od njega napravili lošeg momka zaboravivši priču kako je počela.

U neka davna, pradavna vremena, dok smo živeli u pećinama i jedva ovladali vatrom, u potrazi za hranom i ostacima koji su ljudi praviil, čoveku su se približili drevni vuci. Ne plašeći se vatre i ljudskih glasova, vremenom su postajali deo ljudskog čopora i porodice. Pomagali su čoveku u lovu ali su ga i čuvali i branili od drugih životinja. Za uzvrat su dobijali hranu i ugodnije mesto za život. Vremenom je ovaj vuk postao umiljat i rado se igrao sa decom. Njegova meka dlaka je postala poprište maženja malih ruku. Iz generacije u generaciju menjala se ta zver i postala svima nama drag – pas. Pas čuvar, pas lovac i pas radnik. Pas, najbolji čovekov prijatelj.

Ali šta se onda dogodilo sa vukom? Oni divlji su pod najezdo mljudi na njihove teritorije počeli da se povlače sve dalje, u što negostuljubivije delove prirode. Ljudski napredak je nezajažljiv pa su uskoro i ti krajevi postali bliski čoveku i naseljeni domaćim životinjama. Sukob je bio neizbežan. Ovca u oboru, sa niskom i klimavom ogradom je suviše veliko iskušenje tokom dugih zimskih noći. Lak plen koji omogućava da se preživi ovo razdoblje. A seljak, čovek, ljut i uplašen, posegnuće za puškom i ubiti vuka. Vuka koji je pojeo ovcu i jagnjad ali i sve ostale vukove na koje tokom godine naiđe. Uskoro će ovo ubijanje postati tradicija, zabava i zadovoljstvo – prava hajka. Ni ne čudi što sam čak i u ovom ravničarskom gradu videla razapetog vuka na džipu koji juri ulicama. Ljudska zloba i glupost je mnogo opasnija od očnjaka ove takozvane zveri.

U čuvenom nacionalnom parku Yellowstone vukovi su istrbljeni nekontrolisanim lovom. Nekoliko godina potom i drveće je počelo da se suši i umire. Preko 300 godina stare smrče su odjednom ostale bez hrane. Nije bilo vukova da love jelene. Nije bilo ostataka jelena da trunu i gnoje zemlju. Uništivši vuka, čovek je uništio ceo prirodni krug i skoro samoga sebe. Spas je bio u povratku ove životinje, koju su doneli iz Kanade i koju danas veoma pažljivo čuvaju.

Zaboravili su ljudi da je vuk vekovima prisutan pored nas. Živi u porodičnim grupama gde se tačno znaju pravila ponašanja. Alfa par, mužijak i ženka su ti koji se moraju slušati. Svi ostali su pokorni i podređeni a sve radi opstanka grupe. Svaka grupa – porodica, ima svoju teritoriju na kojoj žive, love i odgajaju mlade. Tokom oštrih zima, njihov društveni soj i sistematski lov dolaze najviše do izražaja. Borba za opstanak, bez puške i udobnog kreveta je nešto što je savremeni čovek davno zaboravio kako izgleda.

Ipak, ne tako davno, vučica je odgojila Romula i Rema i dečaka Moglija. Istina je doduše i da je jedan drugi dečak dobio malo po turu kada je vikao vuk, vuk i plašio selo. Aska ga je očarala svojom igrom a Beli očnjak sigurno izmamio po koju suzu. Tu je i Stepski vuk, usamljenik, u kome će se i neki od nas prepoznati, a i sa setom setiti Vučka. Na kraju krajeva, sigurna sam da barem neko od vas ima sina sa ovim plemenitim imenom.