Josip Stipić: Žongler, trbuhozborac, grafolog…

Jedna vizit-karta sačuvana u muzejskoj zbirci, izdvaja se od drugih po zanimanju kojom se vlasnik “vizitke” bavi i preporučuje se:

Josip Stipić dipl. grafolog, žongler i trbuhozborac

Davno je prošlo njegovo vreme, a ni žongleri nisu više traženi kao tada, kada je ovaj Subotičanin bio mlad. Ipak, ne može čovek da se ne zapita – da li se zna nešto više o jednom od retkih, a možda i jedinom subotičkom artisti?

Prolazili su kroz Suboticu cirkusi i pojedinačni umetnici koji hodaju na žici, proriču budućnost, hipnotišu… zatim fakiri, snagatori, mađioničari… Još ima naših sugrađana koji pamte Dragoljuba Aleksića kako leti iznad Gradske kuće držeći se za aeroplan samo zubima.

Svi oni su došli i otišli dalje, što je i sudbina ovih ljudi. Stipićeva adresa je bila u Subotici, 30-ih godina kada je štampana ova vizit karta. Šta je bilo sa njim?

Rat je još trajao kada se 11. januara 1945. u listu “Slobodna Vojvodina” javio oglasom: “Otštampani su novi katoličko-prvoslavni kalendari za god 1945. na 34 stranice. Naručbe na veliko prima Josip Stipić, astrolog.”

To je i jedini mali oglas u tom broju, gde preovlađuju vesti sa frontova, naredbe i slično. Bilo je to vreme nestašica hrane i druge robe, ali to nije uticalo na narodnu glad za opsenama.

Subotica, šezdesetih

Tri decenije kasnije, 1966. godine

Tridesetak godina kasnije, novinar Miroljub Vučinić tragajući za zanimljivim sugrađanima, našao je Josipa Johana Stipića u kućici na kraju grada, gde je živeo sa svojom suprugom, takođe artistkinjom Elzom. Tada već penzionisani, živeli su skromno, sa uspomenama na slavne dane. Da li iz navike, ili zbog susreta sa novinarom, bilo je tokom razgovora još pomalo teatralnog u njihovom stavu:

„O, pa da, bio sam dragi gospodine u mnogim zemljama, po celoj Jugoslaviji… A Elza, pitate? Pa, molim vas, ona je jedna od najpoznatijih, ne, ne, ona je sigurno jedna od najpoznatijih artistkinja…Molim vas, to je bio Zagreb, Beograd, Grac…“

Pominje Stipić salon u Ljubljani, u najvišem neboderu Kraljevine Jugoslavije: „Nebotičnik, da Nebotičnik, publika je sa oduševljenjem pratila naš program!“

Nebotičnik (neboder) – kada je sagrađen u Ljubljani 1933. godine bio je najviša zgrada u zemlji.

Elza nije ostala dužna hvale svom suprugu: „Molim vas, ljudi su kilometrima pešačili, to je bilo za vreme rata u Budimpešti, da bi Johana videli.

Ti njegovi nastupi, to je zaista bilo nešto! Elegancija, šarm, žongleraj…“

Po Johanovim rečima, sve je počelo kada je završio gimnaziju i kada ga je impresionirao jedan cirkus koji je došao u grad. Vrteo se oko šatora sve dok oni nisu otišli i ostavili ga samog da vežba. Završio je u Budimpešti visoku školu grafoloških nauka, izvodio razne produkcije, međutim, jedino je žongliranje priznavao za pravu veštinu.

„Sve ostalo je, molim vas lepo, samo obmana…Recimo – telepatija, iluzionizam…pa to nije ništa ozbiljno. A veština žonglerstva je znanje!“

Tako je govorio Josip Stipić, jedini subotički artista. A izvan svetla pozornice, i njih dvoje su delili sudbinu ostalih građana. Jedne godine, vratili su se sa turneje po primorju gde su izvodili svoje tačke i vodili malo pozorište lutaka, kada su u svom subotičkom stanu u centru grada zatekli druge ljude. Stambena uprava je izdala rešenje da je pogrešila, ali da ne može da iseli nove stanare, već je artistima obećala drugi stan. Da se to ostvari trebala su da prođu dva leta i dve zime. Sve to vreme živeli su u prikolici koju su vukli automobilom na dugoj turneji po gradovima i selima Jugoslavije.

Kada se ovaj razgovor vodio, polovinom šezdesetih, već dve godine su bili u penziji, iako je u uglu prozora njihove kućice i dalje stajala mala firma: Josip Stipić, dipl. grafolog.

Lansky