Jovan Mikić-Spartak – pogibija i sahrana

SAHRANA

 

U petak poslije podne u tri sata sakupilo se ogromno mnoštvo svijeta koje je prekrio sav Trg Slobode i Trg Eduarda Erlo. Tu je počela svečana sahrana komandanta B.B. operativne zone koji je slavno poginuo u borbi sa mrskim okupatorima u noći 11 oktobra 1944 godine, komandanta bataljona Radenka-Tivadara Felegija i četiri crvenoarmejca koji su na prilazima Subotice položili svoje živote, mnogo hiljada kilometara udaljeni od svoje domovine, za voljenu bratsku Jugoslaviju, za čast i slobodu Crvene armije i sovjetskog naroda.


Tako je pisala Hrvatska riječ u broju od 10. oktobra 1946. godine, na drugu godišnjicu od pogibije Jovana Mikića-Spartaka, evocirajući uspomene na te dane. U nastavku teksta se kaže:

 

Pored još svježe sagrađene grobnice stajali su članovi porodice i udovica junaka Jovana Mikića Spartaka sa sinčićem, njegova sestra sa mužem i sinom kao i ostala rodbina, predstavnici katoličke i pravoslavne crkve svi duboko potreseni ovom tužnom pogrebnom svečanosti.

Danas znamo da je Jovan Mikić-Spartak sahranjen sa vojničkim počastima na Trgu Slobode, na mestu gde je nekada bio mali park. Pre početka crkvenog obreda kapetan Crvene armije, Železnij, je održao govor gde je, između ostalog, na kraju rekao:

 

“ Vaš veliki Mikić umro je za velike ideje: za slobodu i čast svoga naroda! On je bio velik junak i značajna ličnost u partizanskim odredima Jugoslavije. Smrt fašizmu!”– uskliknuo je na kraju govora kapetan Železnij, a okupljena masa mu je odgovorila novoustanovljenim odgovorom – Sloboda narodu! Zatim je na ruskom jeziku govor održao paroh srpske pravoslavne crkve Dragutin Simić.

 

Rimokatolički svećenik Stipan Vujković izvršio je crkveni obred, uz asistenciju još dva svećenika, a prota Đorđe Nikolić sa ostalim svećenicima opojao je narodne junake.

 

Eto, iz starih dokumenata smo saznali da kod partizana nije bilo baš tolike “partizanštine”, kako su nam to u kasnije servirali domaći filmovi i TV, jer su i partizani  sahranjivani uz pripadajuće crkvene obrede. U ovom slučaju jedino je možda neobično da se crkveni obred obavljao i po pravoslavnom i po rimokatoličkom kanonu.

STVARANJE LEGENDE

 

Na dvogodišnjicu pogibije Jovana Mikića-Spartaka (10. oktobra 1946.) građani IV kvarta postavili su spomen-ploču na školskoj zgradi pored igrališta Sand, gde je Jovan Mikić-Spartak radio kao učitelj. Na ploču je zlatnim slovima uklesan sledeći tekst:

“Ovde je živio i radio niz godina Jovan Mikić-Spartak, lakoatletičar, partizan i borac za slobodu svoga naroda, koji je svoj život završio herojskom smrću 10. oktobra 1944. godine na subotičkoj železničkoj stanici. Neka je večna slava palom heroju!”

 

Ta stara školska zgrada se nalazila prekoputa nekadašnjeg igrališta Sand tj. prekoputa od mesta gde se danas nalazi  Rotografika (bivša Birografika), odnosno u ulici Đorđa Natoševića, malo uvučena od puta.

 

Ta stara zgrada je odavno srušena, a kakva je sudbina  spomen-ploče meni nije poznato, mada sumnjam da je sačuvana. Lopuže su svojevremeno ukrale i bronzanu bistu, rad subotičkog vajara Save Halugina, koja je bila postavljena u dvorištu novoizgrađene osnovne škole Jovan Mikić…

 

PRENOS POSMRTNIH OSTATAKA

 

Na trgu Ćirila i Metoda izgradit će se veliki trg sa moderno uređenim parkompiše Hrvatska riječ, pa nastavljaNa ovom mjestu će se podići monumentalni spomenik borcima oslobodilačkog rata i žrtvama fašističkog terora.

 

Na trgu Ćirila i Metoda (današnji Trg žrtava fašizma) okupacione vlasti su pred kraj rata počele graditi spomenik neznanom junaku, ali je izgrađeno samo postolje. Nakon oslobođenja Tehničko odelenje (preteče urbanista) je izradilo plan rekonstrukcije i izgradnje budućeg trga i parka.

 

Prema tom planu, park će biti razdvojen širokim kolovozom: tako da će se plato trga protezati od Trumbićeve ulice pa sve do tramvajske pruge koja ide prema Somborskoj kapiji. U severnom delu trga uredit će se lijep i moderan park sa drvoredom i širokom promenadom. Na sredini trga, otprilike na mjestu gdje je okupator počeo graditi spomenik, podići će se monumentalna kosturnica i spomenik borcima oslobodilačkog rata i žrtvama fašističkog terora”. – pisalo je u Hrvatskoj riječi daleke 1946. godine.

Izgradnji spomenika pristupilo se tek početkom pedesetih godina, jer prvobitno idejno rešenje nije prihvaćeno, pa ni realizovano. Na ponovljenom konkursu posao je dobio čuveni vajar Toma Rosandić, a spomenik je završen i svečano otkriven 1952. godine.

 

U novoizgrađenu spomen-kosturnicu preneti su zemni ostatci rodoljuba među kojima je bio i Jovan Mikić-Spartak. Godine 1969. na spomenik je postavljena tabla na kojoj piše:

 

U оvoj spomen-kosturnici počivaju istaknuti borci i prvoborci Subotice, članovi Saveza komunističke omladine i Komunističke partije Jugoslavije koji su ubijeni, streljani, obešeni ili poginuli u bori za slobodu ovog kraja.


Spomen-kosturnicu im podižu večno zahvalni građani Subotice.

 

KAKO JE SPARTAK POGINUO

 

Komandant bataljona Tivadar Felegi i Jovan Mikić-Spartak dobijaju zadatak da prvo  likvidiraju poštu 2, a potom da nastave prema železničkoj stanici i to: Tivadar Felegi-Radenko iz pravca juga (pravac 1), a Jovan Mikić-Spartak (pravac 2) da napadne sa istočne strane. Komandant bataljona Fabian Andri-Rinaldo (pravac 3), sa jednom četom napada sa severne strane, a komesar Jovan Njaradi-Stjenjka (pravac 4), sa zapadne strane napada na ulazna vrata u stanicu. Stenjka je imao zadatak da prvi otvori vatru, da bi privukao pažnju na sebe, kako bi se drugi odredi nesmetano prebacili na svoje položaje.

 

O pogibiji Jovana Mikića-Spartaka svedočio je tadašnji politički komesar odreda, Jovan Njaradi-Stenjka.


Približili smo se stanici kad mađarski stražar vikne: Stoj, ko ide? Mi smo odgovorili vatrom iz pikavaca*, no i oni su na nas zapucali iz pušaka. Puškaranje je između nas trajalo sve dotle, dok nisu naši drugovi napali sa druge strane, a kada su oni napali, moja četa se počela prebacivati pod samu stanicu. Ja sam se odbio u levo i kroz prozor bacio tri bombe, no iznuta je neko povikao: Mikić je ranjen! Ja uletim kroz hodnik sa još nekoliko drugova u jednu prostoriju gde je bilo desetak vojnika i neki železničar, od kojih su neki već bacili puške, a neki su još držali u rukama. Drugovi koji su išli za mnom razoružali su ih. Ja sam odmah ušao u drugu, gde je bio Mikić ranjen, gde je bilo oko sedamdeset nemačkih i mađarskih vojnika i železničara. Kada sam upao unutra, viknu sam: Ruke u vis! Neki su od njih sa ustezanjem dizali i bacili oružje. Unutri je bio nekoliko mrtvih, a u prvoj i drugoj sobi možda 10-12. Drugovi koji su bili sa mnom odmah su počeli sa razoružavanjem, pretresanjem vojnika i preterivali ih u prvu sobu odnosno saobraćajno-činovničku kancelariju. Ja sam prišao Mikiću, on je ležao pod stolom ranjen. Zapitao sam ga, gde je ranjen. On mi je rekao da je u ruku, mišicu i ispod pluća. Ja sam mu odmah raspasao opasač, bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Sa uzdahom mi je rekao: „Ja sam svoju dužnost izvršio, moja misija je završena – Subotica je slobodna“.

 

Ja sam ga hrabrio da nije rana tako strašna, i odmah sam naredio da ga prenesu u bolnicu na jednoj klupi. Drugovi su dalje pretresali zarobljenike. Onda sam naredio pretres svih kancelarija i svih prostorija. Ja sam pošao za jednim tragom krvi i on me je odveo do jednog ormara u koji se jedan mađarski oficir ranjen sakrio. Uzeli smo mu oružje i doterali ga u gomilu. Ušao sam u drugu kancelariju i tamo sam našao jednog Nemca koji je bio sav zelen od straha. I njega smo doterali u gomilu. Drugovi su našli još neke koji su se sakrili u podrum, a neke još po vagonima. Uglavnom nakupilo se oko stotinu te smo ih odmah proterali u Mali Bajmok u jednu kafanu i tamo ih je čuvala naša straža nekoliko dana, dok ih nisu Rusi preuzeli.

 

* pikavac = automatska puška PPš-41 (Špagin), do kraja rata je proizvedeno preko 5 miliona komada ovog oružja.

 

KONTRAVERZE O POGIBIJI

 

Na stranici RAT i MIR na Željezničkoj stanici Subotica, Lansky je napisao:

 

Tokom godina propuštane kroz filtere selektivnog pamćenja i prilagođavanja socijalističkoj mitologiji, uspomene se donekle slažu da su Honvedi odmah položili oružje a da su Nemci prihvatili borbu. Neki vele da su naše željezničare uzeli za taoce i da je tu na neki način bila talačka kriza, zvanična istorija kaže da je Spartak hrabro uleteo u stanične prostorije pred Nemce, ali mu je mašinka zakazla (da li ona što je dobio od Rusa?).

 

Kada je stanica zauzeta, partizani su shvatili da su u borbi izgubili svog komandanta. Nešto kasnije, poginuo je i Tivadar Felegi, komandant bataljona, čovek broj dva. Zvanična istorija beleži drugačije ali nije tajna da je stradao slaveći pobedu, nespretno opalivši pištoljem u sebe.

 

Nakon toga malobrojni odred se rasporedio po ostalim važnim tačkama u gradu a na stanici je ostalo svega nekoliko boraca. Momak na ulazu u stanicu ima da stražari do zore u nadi da je tu sve rešeno. On ne zna da sve to iz mraka posmatra jedna jedinica mađarske vojske. Locirana preko puta kod vodotornja, nije htela da se meša i kasnije se predala. On ne zna da je za to vreme u staničnom podrumu oko 150 – 200 preplašenih jevreja iz Erdelja koji su bili na proputovanju za Aušvic. Stražar puši cigaretu za cigaretom iščekujući zoru i pojačanje ako je moguće jer on čuva i 150 zarobljenika. Ujutro se iz pravca Rajhl palate pojavljuju Nemci, situacija je kritična ali ne za dugo jer sa druge strane stiže konjica i to ruska!

 

Sovjetski vojnici su nastavili da gone Germane sve do Dunava a posle i Berlina a Subotica je osvanula slobodna…

 

Osim navedenog teksta, prilikom izrade ovog priloga, upotrebljeni su još neki tekstovi koje je Lansky  postavljao u nekoliko različitih tema.



KOMENTARI

  1. djomla kaže:

    Ta stara školska zgrada se nalazila prekoputa nekadašnjeg igrališta Sand tj. prekoputa od mesta gde se danas nalazi  Rotografika (bivša Birografika), odnosno u ulici Đorđa Natoševića, malo uvučena od puta.

    U toj zgradi je do 1992. bila obdanište Sand u koje sam išao sa vršnjacima iz Novog Grada. Ubrzo se shvatilo da su Šumice sasvim dovoljne.

    Do nedavno, nisam znao zašto se ono zvalo SAND. Kasnije saznah da je to bio fudbalski klub koji je na igralištu na kom je izgrađena Birografika imao i neki vid reflektora.

    P.S. Sjajan tekst

  2. slobisa kaže:

    Vrhunski tekst. Sve pohvale.

  3. okimono kaže:

    Da li neko zna zašto je subotička fabrika tepiha dobila ime po Jovanu Mikiću? 

    Drago mi je što smo saznali ko je bio Felegi. Tako se i danas zove jedna ulica kraj gimnazije: “Felegijeva”…

  4. Lansky kaže:

    Nažalost, Felegijeva se više ne zove tako. Vidi o tome na temi :

    https://www.gradsubotica.co.rs/kako-bi-voleli-da-se-zove-vasa-ulica/

  5. okimono kaže:

    ups, hvala na informaciji
    ipak čekam, ako može, odgovor na moje pitanje…

  6. okimono kaže:

    Pa dobro…ako ne znate…a može nešto o subotičkoj “Titovki”?

  7. Lansky kaže:

    Odgovor na prvo pitanje – zašto je fabrika tepiha dobila ime po Jovanu Mikiću – nije teško naslutiti. Veća je misterija kako je SEVERu ostalo staro ime. Posle 2. sv. rata, sva predratna industrija, koja je bila u privatnom vlasništvu, prešla je najpre u ruke države a potom je pripala radnicima samoupravljačima. Stara imena su promenjena u duhu novog vremena. Da nije Jovan Mikić, bio bi Partizan ili Prva petoljetka, Proleter ili Titovka. Titovka je bila u starom mlinu na Korzou dok se nije fuzionisala sa Željezničarom.

  8. okimono kaže:

    hvala lepo! 

  9. Margita kaže:

    SAND znači Subotičko Atletičko Nogometno Društvo. Na njemu su posle II svetskog rata igrali igrači "Elektrovojvodine" i "Partizana". To je bio najduži fudbalski teren u Jugoslaviji od 110m, a širina mu je bila srazmerno veća. Domaćini "Elektrovojvodina" ranije "Centrala", postavili su na igralištu SAND prvo električno osvetlenje u Jugoslaviji, iskoristivši svoje unutražnje kadrovske i inventarske kapacitete, te je tako na igralištu SAND odigrana prva noćna utakmica u Jugoslaviji. "Reflektori" su bili postavljeni na visokim drvenim stubovima na svakih dvadesetak metara, a sijalice su bile smeštene u velikim kablovima (posudama) za vodu od 20 l, koji su bili pocinkovani i time dodatno reflektovali deo svetlosti. Sa obe kraće strane terena postojala su po jedno igralište postavljeno poprečno, kao na stadionu "Bačke", od kojih je ono sa južne strane bilo 2 puta veće, a služila su za treninge. Postojale su i natkrivene tribine od oko 20 metara, sa 5 redova sedišta, od kojih je prvi red bio na visini od 1,2m. Na igralištu je pored svlačionica postojao i bife za goste, sa bilijar stolom.

  10. Anonimni kaže:

    SAND – zar precutati hokej na travi koji postoji 65 godina. Osim fudbala bilo je i hazane –

    velikog rukometa za devojke. J.M. trenirao je atletiku na Backi, trener je bio Ljudevit Vujkovic

    MOCA – posoji i dokumenat. J.M. dali je trenirao i na novo izgradjenom Stadionu NEZNAM.

    Ovaj dopis o SANDU neznam koje veze ima sa pogibijom partizana oko stanice 1944.god.

OSTAVITE KOMENTAR