Bilo je to oni godina kad se na more išlo porodično, nov „Stojadin“ stojo je prid garažom u koju se ulazilo s’puta. Stipan je po dolasku s’posla po podrug – dva sata glanco novu limuzinu, svit je prolazijo i zastajo. Padala su pitanja pošto je kupljen i slično.
Međutim, Roza iz drugog sokaka metila je ruke na krste i lagacko se dogegala Stipanu iza leđa. Stipan je zvižđuko i glanco kola po ko zna koji put, al kad je čuo Rozin glas oma je stao i priklop’jo očima.
-Aha’m… daklem, kupijo si nova kola? Da di je aldumašče?
-Roze, izvini al ja nemam sad kada stajat s’poslom, neg aj ti pa dođi drug put. Važi Roze?
-A ne – na to će Roza oped..“Da di Ti je žena?“
Oped je Stipan stao z’glancanjom i na ivici živaca pokazo rukom na vrataca. Taman se Roza krenila al se okrene i veli Stipanu..
-A jal? A tijo bi Ti mene odnet u subatu na misu? Šogor Šimi je po godine.
-Ne znam ništa iđi tamo kod Mire pa vidi…
Uđe Roza u avliju i oma gleda cviće po ambetušu, gledi avliju i nevdi nigdi Miru. Uzela pa čapnila pelc od muškatlije pa počela babrat prstima i razgrćat po cviću. Iz druge avlije pojavila se Mira na tragaču je turala plastično korto i u njim očupani pilića. Oma je Roza započela divan bez da je i Faljnis kazla. Neg oma ko da joj zadnje što divani, al vergla ku motor kad mu ode svićica.
Miri već doklinčilo pa pita Rozu …
„Oš kafu?“
„Daaaaa ta kako da ne! – valj’ bi da me otruješ, čula sam ja da ta fafa škodi zdravlju“
„Divani molim Te Roze lakše, nije FAFA neg KAFA“
Iako je bila moždar dvi-tri godine starija od Mire, bila je ku pućak naduvana pa se iskosirila promrdala mider i onako nika s’visine veli:
„Ta Bože is’curom!-ta tako sam i kazla“
Tu Miri padne na pamet da je u škuli učila da ovake zovu mentalnim vampirima i da se š’njima ne triba tušta upušćat neg štoj njezin baćo kazo:
„Miro moja lipa , sa takima lipo al dalje.“
To je tako i bilo. Lipo je Mira š’njome i otpravi ona nju, izađe kod Stipana, ovaj priklištijo očima veli da je gladan i da oma mora tamo di i car iđe peške jel pukniće mu mijur…jel siroma nije smijo od Roze ni u rođenu avliju uć.
Očla Roza, smirilo se stanje i kod Stipana i za večerom se dogovoridu kaće na more.
Bilo je to već za dva za tri dana, kuću njim je obalazijo Stipanov brat Joso, i kasu se vratili s’mora ..e onda se Stipan dao u divan kako mu je bilo sa ženom i dicom na moru, pa je tako se znao zanet u divanu o novom stojadinu i kako je išo š’njim na more da nije znao kad je u divanu došo i do desete brzine na koli. Tu su ga počeli zafrkavat i malo se niki osramotijo, znao je i sam da je slago pa je pristo sa falom, što s falom neg se manijo i falenja na putu sa novi kolima i parkiro je u garažu čim bi došo s’posla.
Prošlo to već fajin vrimena i Nova godina, već se i vrime prolipšalo opet i divani tako Mira sa Stipanom njezinim o tim da više troška većeg nemaje i da jeto mogu i ove godine na more. Oće – neće, siti se Mira da bi dobro bilo i divera Josu počastit čimegod jel stvarno je lipo njim sve sačuvo i nikad ništa nije falilo. Složijo se i Stipan sa ženom mu i drago mu sve pa veli da će otić rad Jose da dođe.
„Mani, doće on“ – veli Mira….i stvarno, eto ti Jose i onako s’vrata ni MU ni A neg oma ku grom iz vedrog neba veli:
„Pali kola Bogarati!„
Tu se ustrčali šta je, ko je kako je? Uglavnom, svo troje su poskakali u stojadina i gasa …. ušli su u bolničku avliju…. Joso je istrčo iz kola za njim i snajka i trk na porođajno. Tute sestrica prid nji i pita ko su i kod koga su došli. Sav oznojan Joso veli kod koga su došli i da je on tata.
„E tata čestitam imate dva sina. Imate blizance i porođaj je prošao, Bogu hvala, bez komplikacija.“
Roza je rodila dva sina Matiju i Branka, otac je bijo Joso.
Stipanu se nije moglo dokasti kako se to trevilo, pa je uskočila žena mu Mira, inače obaško mudra žena i sila ga uza se, zagrlila i počela s’objašnjavanjom.
„Eto vidiš, nismo mogli ni zamisliti zašto je Roza dolazila a još smo manje mogli znat šta će se treviti. I dok smo nas dvoje uživali sa našom dicom, e dotle su uživali i Roza i Joso, znaš i nek su Matija i Branko s’materom svojom i ocom uvik zadovoljni, veseli, živi i zdravi. A sad ajde pali kola, oko četri moramo ić u porodilište iznet Rozu sa bebama i donećemo ji vamo kod nas.“
„Kkkako? Vamo? Zašto?“ – izdrečijo se Stipan..
„Tako lipo lipi moj! – oni su naši i Rozinoj kući ne možmo jel znaš kaki je bać Mata, baćo joj. On je i istiro iz pameti i dicu i ženu mu Katu, neg ajde akoš’ vozit iđi spremaj se, ako neš’ i ja imam položeno.“
U porodilište su na kraju očla dva brata Joso i Stipan i sa Rozom i podmlatkom stigli kući di ji je čekalo sve namišćeno od dvi kolivke sa dunjicama do bočica i sveg ostalog što je maloj dici al i novoj snajki tribalo. To što ji je sačekalo sve je ostalo od Stipanove i Mirine dice koji su bili još mali tek u zabavište krenili. Čeg je falilo, Mira novaca nije žalila, neg je kupovala sve.
Sve je posli išlo kako triba po redu i po običajima. Josi je bilo drago, jel, nikako odjedared je dobijo snage pa je ubrzano sređivo sobe i kod njegove kuće. Želijo je samo da njegova dica i žena budnu zajedno š’njime pod jednim krovom.
Sve se obistinilo i dica su Krštena i to onog momenta kad je banijo u babine, niko drugi neg dida Mata sa svojom čeljadi. Kad je sijo i kazo da daje pet lanaca zemlje i salaš da njegova unučad imadu di rasti ku i svaka druga dica. Odjedared se sve složilo tako lipo da je tačno milina bila viditi kako dva mala derančića , dva mala čovika, mogu unet sklad u sve, pa i u to da popo pristane održat i Crkveno vinčanje, jel, kako je kazo, dica se Krstit moraje…
A strina Mira i dida Mata… e oni su glavne uloge odigrali i nije se trevilo jedared da Mira novim stojadinom nosi dida Matu na salaš da vidi unučad…
Tome
