Kad Mađari ljubav prema Jugoslaviji pretvore u nešto veliko

“Moj drug u Mađarskoj, kaže, Miki, ti nisi Mađar, ali ti nisi ni Srbin. Ti si Jugo”, kaže Mikloš Bognar, nekadašnji fudbaler Spartaka iz Subotice, koji je u tandemu sa velikim prijateljem, Robertom Santom, napravio brend “You Go”.

Mikloš Bognar Foto: Vesna Lalić

Bognar i Santo su nekada bili aduti subotičkog kluba, igrali su u periodu po raspadu velike Jugoslavije, što su teško podneli, naročito iz sportskih razloga.

Nisu imali priliku da osete pravi kvalitet utakmica protiv Hajduka, Dinama, Rijeke, Želje, Sarajeva ili Vardara, najdalje gostovanje ostao je Nikšić, a sada sve to nadoknađuju kroz svoj modni brend koji su nazvali “You Go”, a koji okuplja brojne nekadašnje fudbalere i priređuje druženja uz poklone u vidu majica sa motivima klubova iz stare Jugoslavije, uz replike kultnog dresa sa Mundijala 1990. godine.

Glavni “maneken” im je Zoran Kuntić, još jedan nekadašnji veliki adut Spartaka iz Subotice, a intervju sa njim o prilično egzotičnoj karijeri u Koreji, u Mađarskoj i na Kipru, uz brojne anegdote, moći ćete uskoro da pročitate na portalu Nova.rs.

U priču o “You Go”, koja je probudila sportsku nostalgiju kod Veselina Vujovića, Dejana Savićevića, Boška Đurovskog i mnogih drugih, uvode nas Bognar i Santo kao gosti Nova.rs.

Miki je igrao za Spartak i Hajduk iz Kule, u kom je zbog saobraćajne nesreće 1996. morao da prekine karijeru, Santo je rano otišao u Mađarsku i tamo je proveo skoro ceo fudbalerski staž, a putevi su im se sada ponovo ukrstili i prijateljstvo su učvrstili kroz zajedničku priču.

Uobičajeno je da se fudbaleri po završetku karijere okrenu nekoj vrsti privatnog biznisa i posla, ali ovakav primer do sada nismo viđali – nekadašnji talenti Spartaka rešili su da obnove brojna prijateljstva i druženja sa bivšim igračima, u sve ulažući dečačku energiju i ushićenje zbog prilike da nešto podare velikanima poput Dejana Savićevića.

“Rođen sam u Subotici i igrao sam u Spartaku, odatle sam počeo u prvom timu i posle nekoliko utakmica sam dobio šansu da odem u Mađarsku i tamo sam nastavio karijeru u prvoj i drugoj ligi”, kaže nam Santo, dok je Miki iz Sente, koja donosi još jednu lepu srpsko-mađarsku sportsku priču i ličnost, Nemanju Nikolića, reprezentativca našeg severnog suseda.

“Igrao sam u Spartaku i Hajduku iz Kule i imao sam kratku karijeru do 1996. godine i nesreće. Imao sam sreću i da dam dva gola Partizanu, jedan na JNA u Kuli kad sam bio, i onda sam gledao semafor jer mi je pisalo ime, posle nisam više igrao”, kaže kroz smeh Miki, odmah stavljajući do znanja da je bio glavni za atmosferu u svlačionici.

Foto: Vesna Lalić/nova.rs

Startna ideja potekla je iz mašte Santoa.

“Ja sam uvek želeo ovako nešto, otkad sam završio karijeru imam štampariju za majice, uvek sam želeo da jednom imam svoj brend. Imao sam lude ideje, ali nikad se nije ovako nešto poklopilo, da odemo kod takvih igrača kao što su Dejo Savićević i ostale legende. Bila je najveća ideja da počnemo da ih posećujemo, nije ideja bila prosto da guramo brend, nego u fudbalu nismo doživeli neke momente kao Zoran Kuntić, naš prijatelj i brend ambasador, koji je igrao u Ligi šampiona sa Ferencvarošem, hteli smo i mi na Bernabeu, ali nažalost, naša karijera nije bila takva. Bio je cilj da se upoznamo, a sve se lepo spojilo.”

Nadovezao se Miki.

 “To je ljubav prema jugoslovenskom fudbalu, ali i prema Jugoslaviji. Ipak, najviše je fudbal taj koji nas spaja. Sport. Voleo bih da odem do Ivana Gudelja, braće Vujović, onda ima još igrača, Velež… Svi će doći na red, polako. Korona je, samo da prođe to.  Koga god smo kontaktirali, stvarno nas je sa ljubaznošću dočekao i probudili smo nostalgiju u asovima. Požele svi da se opet druže sa nekadašnjim saigračima. Počeli smo u martu i korona je otežala to druženje. Nije to samo sport, juče smo bili sa Lajkom Feliksom, violinistom, isto želimo i ovde sa ljudima iz muzike i kulture. Što se sporta još tiče, Dejo je idol, ali ja sam bio hajdukovac i volim Gudelja. Imam 47 godina i isti je osećaj kad sretnem te legende kao da sam dete. Kad samo vidiš te veličine!”

 “Svi materijali su organski i koristimo reciklirane kartone i ako je neka folija tu, i to je reciklirano, baš pazimo. Sve je po propisima za koje se zalaže i Evropska unija. Brinemo o tome da sve bude ekološki i da naša deca žive u nekom boljem svetu. Važno nam je i da kvalitet bude da visokom nivou i ne možeš takvim ljudima dati nešto prosečnog kvaliteta”, kaže Santo, kome je propala jedna prilika da sretne Deja u Budimpešti 1994. Sve je nadoknadio kasnije.

 “Desilo mi se 1994. godine da sam igrao u Mađarskoj, a Dejo je otvarao Loto radnju u Budimpešti, Loto je tad oblačio Milan. Rekao sam treneru da moram da upoznam Deja, ali imao sam takvog trenera da je rekao da ne smem da idem. To je bio četvrtak. I tako, propala je prilika, uvek sam želeo da upoznam Deja i ovim sam dobio šansu. Čekao me je u FSCG, stvarno fenomenalan osećaj. Kada sam bio kod njega i kad sam mu pokazao sajt i da je Kunta naše lice, setio ga se iz međusobnog meča i rekao mi je da je Kunta bio senzacionalan igrač, mogao je igrati u bilo kom klubu, u Bajernu sigurno po talentu.”

Iz igračkih dana, Bognar posebno pamti kakav je majstor bio Peđa Mijatović.

 “Meni je najteže bilo sa saigračima, nisu me razumeli, ja na jednu, oni na drugu stranu. Šalim se, nije to bila velika Juga, igrao sam 1992. i Partizan je imao baš najjaču ekipu, Zvezda se rasprodala. Ali bili su tu Rambo, Maslovar, Vojvodina je bila jaka, ali kakav je samo bio Partizan… Još pamtim Jokana, Petrića, Vujačića, Stanojkovića, Brnovića… Savo, Albert Nađ i Ćirić su moja generacija, posle su i oni došli, protiv njih sam igrao četiri ili pet puta, bilo je turnira nekih u Kikindi… Ali kad vidiš Mijatovića, ona lakoća i brzina okretnosti, kad vidiš da to nije tvoj kvalitet (smeh). Nisam gledao kako da primim loptu, nego gde je Mijat, da ja budem na drugoj strani, da me ne bi driblao brzo”, dodaje Bognar.

“Saobraćajka je bila 1996. i više se ne sećam ni datuma. To mi je davno bilo i ne želim da se sećam. Kad se nesreća desila, nisam dugo mogao da gledam fudbal, mogao sam Real i Barsu, to sam i pre gledao. Ali nisam mogao da gledam fudbal koji igraju ljudi sa kojima sam igrao, to je mnogo teško bilo. Ekipa, saigrači… Teško je. Malo sam se distancirao i posle 15 godina su me u rodnoj Senti zvali da budem oko kluba, tamo je krenulo. A kao dečak, bio sam možda najslabiji igrač u školi, ali sam se jedini probio i kada mi je teško bilo na treninzima, u sebi sam rekao, ‘šta bi oni dali da su tu’? I pusti više to da ti je teško, bori se za sebe, niko nije ovde stigao, jedini si ti tu, a tebi sad teško. Ako imaš nešto u sebi da se probudiš, možeš da nastaviš.”

Iz njihovog asortimana, najbolju “prođu” ima kultna replika sa Mundijala u Italiji.

“Najbolje ide dres Jugoslavije iz 1990. godine. Kad se rodilo ime, onda smo znali da moramo napraviti brend. Moj drug u Mađarskoj, kaže, Miki, ti nisi Mađar, ali ti nisi ni Srbin. Ti si Jugo. A to je meni bilo u glavi 15 godina, i Robert kad je davao neke ideje, “ex YU style, ex YU fashion, ja kažem, nemoj to, hajde da smislimo nešto ozbiljno. Pa Jugo, brate. I onda je nastala igra reči na engleskom, You Go.”

nova.rs



KOMENTARI

  1. Attila kaže:

    Svaka čast momci.

OSTAVITE KOMENTAR