Kad na Slaviji 170.000 ljudi progovori

Jučerašnji skup na Slaviji ne može se razumeti samo kao još jedan protest u nizu. Ko ga tako čita, promašuje suštinu. Slavija je bila važna ne samo zbog broja ljudi koji su ispunili trg i prilazne ulice, već zbog toga što je taj broj dobio jasan društveni, politički i moralni sadržaj.

Nije se radilo o jednoj koloni, jednoj organizaciji, jednoj profesiji ili jednom političkom krugu. Radilo se o trenutku u kojem je postalo vidljivo da je nezadovoljstvo u Srbiji prešlo granice uobičajenih podela.

Procena brojnosti: 170.000 ljudi

Broj prisutnih je, naravno, važan. On je prvi nivo političke činjenice. Kada se Slavija, Bulevar oslobođenja, okolne ulice i prilazi napune ljudima, onda više nije moguće ozbiljno govoriti o marginalnoj grupi, izolovanom buntu ili prolaznom nezadovoljstvu. Moja procena, zasnovana na zauzetoj površini, gustini mase i dostupnim snimcima, jeste da se broj ljudi kretao u rasponu od oko 150.000 do 180.000, sa centralnom procenom oko 170.000. Ta procena ne treba da se predstavlja kao službena brojka, ali je nesumnjivo bliža vizuelnoj stvarnosti skupa nego policijska procena koja je pokušala da čitav događaj svede na broj koji ne odgovara ni prostoru, ni snimcima, ni elementarnoj logici kretanja mase.

Ali ako se ostane samo na broju, vlast je već dobila polovinu bitke. Jer režimski odgovor na ovakve skupove nikada nije samo spor oko aritmetike. Vlast zna da se broj može umanjiti, relativizovati, ismejati, gurnuti u informativni šum. Zato je važnije pitanje šta je taj broj predstavljao. A jučerašnja Slavija nije bila samo masa. Bila je društveni presek.

Andrej Tanko

Posebnu težinu skupu dala je raznolikost govornika. Na istoj bini nisu bili samo studenti, niti samo politički aktivni pojedinci, niti samo ljudi iz jednog profesionalnog miljea. Govorili su ljudi iz nauke, kulture, sporta, umetnosti i javnog života. To nije dekorativni detalj programa, nego jedna od ključnih političkih činjenica skupa. Kada na istom mestu stanu različiti delovi društva, vlast gubi mogućnost da protest zatvori u jednu fioku. Ne može ga više uverljivo nazvati partijskim, jer nije partijski. Ne može ga svesti na studentski hir, jer su uz studente stali profesori, umetnici, sportisti, naučnici i građani. Ne može ga proglasiti marginalnim, jer je postao vidljiv u samom centru zemlje.

Upravo tu leži najveći problem za vlast. Njoj nije najopasnije to što je Slavija bila puna. Opasnije je to što je puna Slavija imala legitimitet. Broj ljudi je pokazao snagu, ali je struktura skupa pokazala širinu. To više nije bio samo protest protiv jedne odluke, jednog incidenta ili jedne političke izjave. To je bio izraz dubljeg nepoverenja u način na koji država funkcioniše: u institucije koje ne štite javni interes, u medije koji zamenjuju stvarnost propagandom, u politički sistem koji svaku kritiku proglašava napadom na državu.

Dragan Jovanović

Zato je važno podsetiti i na samu suštinu studentskih zahteva. Oni nisu nastali kao spisak parola za jedan protestni dan, već kao zahtev za vraćanje države u okvir odgovornosti. Studenti traže da se utvrdi puna odgovornost za novosadsku tragediju, da se javnosti učine dostupnim sva dokumenta u vezi sa rekonstrukcijom Železničke stanice u Novom Sadu, da se procesuiraju oni koji su napadali studente i profesore, da institucije prestanu da glume nezavisnost i da izbori postanu stvarni mehanizam političke promene, a ne kontrolisani ritual vlasti.

To je razlog zbog kojeg ovaj pokret ima veću snagu od uobičajenih protestnih talasa. Njegovi zahtevi nisu ekstremni, nego elementarni. Oni ne traže privilegiju za jednu grupu, nego minimum normalnog društva: istinu, dokumenta, odgovornost, nezavisne institucije i izbore koji mogu da proizvedu političku posledicu. Baš zato su toliko neprijatni za vlast. Jer kada su zahtevi razumni, onda vlast više ne može da ih odbaci kao hirove. Može samo da ih izbegava, razvlači, relativizuje ili pokuša da same nosioce zahteva proglasi neprijateljima.

Ni sama masovnost skupa, po svemu sudeći, nije bila iznenađenje ni za vlast. Naprotiv, bilo je gotovo predvidljivo da će se na dan velikog studentskog okupljanja ponovo pojaviti isti mehanizmi logističkog obeshrabrivanja: problemi sa prevozom, otkazivanja, obustave i pokušaji da se ljudima iz unutrašnjosti fizički oteža dolazak u Beograd. Upravo to se i dogodilo. Na dan protesta, železnički saobraćaj je obustavljen, a brojni građani su uprkos tome organizovano kretali ka Beogradu, tražeći alternativne načine da stignu do Slavije.

To je politički važan detalj. Ako je dolazak ljudi zaista bio nebitan, zašto bi bilo potrebno zaustavljati vozove? Ako je protest zaista bio marginalan, zašto bi se unapred računalo sa tim da će ljudi iz unutrašnjosti doći u velikom broju? Upravo taj pokušaj da se skup logistički oslabi pokazuje da je vlast mnogo bolje znala razmere nezadovoljstva nego što je kasnije bila spremna da prizna. Drugim rečima, režim nije bio iznenađen punom Slavijom; on je pokušao da spreči da ona bude još punija.

Policajac u civilu odguruje građanku

Zbog toga je i završnica dana bila toliko predvidljiva. Kada vlast ne može da spreči ljude da dođu, niti može da poništi sliku pune Slavije, onda pokušava da promeni temu. Umesto slike mirnog, masovnog i društveno raznolikog skupa, javnosti se nudi slika haosa.

Umesto pitanja zašto se toliki broj ljudi okupio uprkos obustavljenom železničkom saobraćaju i otežanom dolasku, nameće se pitanje ko je šta bacio, gde je došlo do sukoba i ko je koga gurnuo. To je stara tehnika političkog preživljavanja: ako ne možeš da pobediš smisao protesta, pokušaj da ga udaviš u incidentu.

Nasilje i hapšenje mirnog bajkera

Zbog toga je važno biti precizan. Glavni skup je bio mirna demonstracija društvene snage. Incidenti koji su usledili nakon njega ne mogu biti naknadno upotrebljeni kao objašnjenje celog dana. Naprotiv, baš pokušaj da se protest svede na kasnije sukobe govori koliko je vlastima bila nepodnošljiva slika koja je prethodila tim sukobima.

Ako se na snimcima vidi da ljudi iz protestne kolone, uključujući i Milomira Jaćimovića, pozivaju da se ne napada policija, onda taj detalj nije sporedan. On pokazuje da nasilje nije bilo logika skupa. Logika skupa bila je suprotna: masovnost, disciplina, javna poruka i izbegavanje zamke u kojoj bi se opravdano nezadovoljstvo pretvorilo u televizijsku sliku nereda.

Juriš policijskog kordona kod Londona

Naravno, vlast će upravo tu pokušati da napravi zamenu teza. Umesto da govori o stotinama hiljada ljudi koji traže odgovornost, govoriće o sukobima. Umesto da objasni zašto su se studenti, profesori, umetnici, sportisti i građani našli na istom mestu, govoriće o „ekstremistima“. Umesto da odgovori na pitanje zašto je izgubljeno poverenje u institucije, pokušaće da proizvede strah od ulice. To nije analiza događaja, nego odbrana sistema koji više nema sposobnost da čuje društvo, pa zato pokušava da ga kompromituje.

Odlazak stanovnika Pionirskog parka

Slavija je, međutim, pokazala nešto što se ne može lako izbrisati. Pokazala je da strah više ne deluje kao ranije. Pokazala je da studenti nisu ostali sami. Pokazala je da se različiti delovi društva mogu okupiti oko minimalnog, ali suštinskog zahteva: da institucije rade svoj posao, da odgovornost ne bude prazna reč i da država ne pripada jednoj stranci, jednom čoveku i jednom krugu ljudi.

To je ono što vlast najteže podnosi. Ne sam protest, nego činjenicu da protest više nije izolovan. Ne samu brojnost, nego njenu društvenu širinu. Ne parole, nego činjenicu da su ih izgovarali ljudi koji dolaze iz različitih sfera javnog života i koji zajedno pokazuju da je problem postao opšti.

Zato će narednih dana biti važno ne dozvoliti da se suština zameni sporednim. Slavija nije bila priča o incidentima nakon skupa. Slavija je bila priča o tome da je jedan širok društveni raspon, od studenata do ljudi iz nauke, kulture, sporta i umetnosti, javno poručio da Srbija ne može nastaviti da živi u sistemu u kojem se odgovornost stalno odlaže, institucije glume svoj posao, a svaki kritički glas proglašava neprijateljem.

Vlast će pokušati da dokaže da je Slavija bila haos. Ali ono što se juče videlo bilo je nešto drugo: poredak jednog društvenog nezadovoljstva koje je preraslo u političku činjenicu. A kada nezadovoljstvo dobije broj, lice, glas i društvenu širinu, ono više nije prolazni događaj. Ono postaje proces.

I zato jučerašnja Slavija nije važna samo kao protest koji se dogodio. Važna je kao dokaz da je režimu sve teže da ubedi Srbiju da je sama. Studenti su postavili zahteve koje normalna država ne bi smela da doživi kao pretnju: istina, odgovornost, dokumenta, institucije i izbori. Ako je to za vlast opasno, onda problem nije u studentima, nego u vlasti.

dr Nikola Ilanković