Oni koji uskraćuju nešto deci, ili ih čak na neki način maltretiraju, gotovo uvek znaju da kažu: „I meni je bilo tako, pa mi ništa ne fali“, ne uviđajući da im ipak nešto fali. A to je fosna u glavi. Zaključivanje da je sve ono što je činjeno nama dok smo bili mali, bilo nužno i ispravno, može se pripisati nedostaku volje i pameti da se zauzme sopstveni stav ili pak nekim varijetetom „stokholmskog sindroma“, kada žrtva opravdava svog otmičara (u ovom slučaju zlostavljača), jer podsvesno na taj način nastoji da olakša svoju poziciju.
Nastavnik kod koga smo u Mikiću klečali i bili ponižavani, na fejsbuku je doživeo da mu bivši đaci (i žrtve) odaju priznanje. Da li je on postupao ispravno i u skladu sa, u ono vreme prihvatljivim metodama, ili je tu reč o jednom večnom poretku stvari?
Veroučitelj sa dečicom (foto Barna, Subotica)
Danas se nalazimo u sred javne diskusije o tome, šta je fizičko kažnjavanje dece, a šta zlostavljanje. Da li su pedagoške batine deo našeg kulturnog obrasca ili je ćuška po guzi nedopustivo nasilje nad detetom? Između tri generacije (sadašnji bake i deke – roditelji – deca) stoji samo pola veka, ali se za to vreme svet menjao kao nikad pre.
Prošla vremena bila su grublja, ne samo prema deci. Šezdesetih godina, malo ko je imao komfor kao danas. U toplim sobama, okruženi pamučnim materijalima i sa toplom vodom u bojleru, teško je poverovati našim starijim sugrađanima kada se sećaju da se nekada išlo na bunar po vodu ili u poljski klozet, gde je umesto troslojnog toalet papira visila – čutka.
Od roditelja, pa do učiteljice i nastavnika, svi su imali pravo na fizičko kažnjavanje nestašne dece.
U kontekst tog sveta, treba staviti detinjstvo i odrastanje ljudi koji su potom vaspitavali svoju decu, onu koja su i sami danas roditelji. To je generacija koja nas je voštila papučama, terala da jedemo i onaj žilavi deo šnicle i ono belo u salami…
Početkom šezdesetih
Pogledajmo ovaj put dečju odeću na starim fotografijama. Nije se puno razlikovala od one za odrasle, sem što je bila mala. Neki od nas, mlađi od ovih sa slika nastalih pre šest decenija, još pamte nekakve bockave džempere, bezvezne pantalone ili smešne cipele koje smo morali da nosimo.
Na slikama su današnji penzioneri, čije ćerke su imale uzore u Sari Key, ili je to bila Pipi duga čarapa. Za njihove unučice danas ne može da se nađe ništa što nije roze boje i što nije za princeze i vile.
Sedamdesetih godina
Danas su deca zaštićenija nego ikad. Sam za sebe govori prizor kolone automobila kojima roditelji odvoze ili dovoze đake u školu. Neki od njih se zadrže još malo ispred kapije, toliko da budu sigurni da im je dete ušlo u školsku zgradu. Nakon toga, ono je prepušteno nastavnom osoblju. Međutim, ono što se događa među samom decom, teško je potpuno kontrolisati. U toj sferi nije se puno promenilo od onog vremena.
Osim učenja, na tom mestu za njih počinje borba za položaj u društvu, koja je često surovija nego u svetu odraslih. Svakom ljudskom biću, osim osnovnih potreba, potrebno je i poštovanje okoline. Svoj ugled, ti mali ljudi stiču na razne načine. Neko znanjem, neko snagom, neko duhovitošću ili kakvom drugom veštinom kojoj je vičan. Ima onih kojima roditelji pokušavaju da novcem poboljšaju status među vršnjacima.
Neuspeh se podnosi mnogo teže nego kod odraslih, koji su razvili različite socijane mehanizme.
Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba? Hm…
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Bravo.
U osnovnoj školi smo imali nastavnice i nastavnike koji su bili strogi i kod njih je na časovima bio mir, red i disciplina.
Naravno da su oni koristili neke represivne mere protiv nevaljalih učenika, jer inače ne bi uspeli da održe taj nivo predavanja i reda
Imali smo i takve nastavnike, obično mlađe i neiskusne, sa tek nedavno završenom pedagoškom akademijom, koji su hteli biti kao prijatelji sa njihovim đacima.
To „prijateljstvo“ se obično loše završavalo, jer je među 30 đaka uvek bilo nekoliko njih koji bi taj blag odnos nastavnik-đak zloupotrebljavali, postajali su sve bezobrazniji i drskiji, videći da na njihov bezobrazluk nema nikakvih sankcija.
Ovi nastavnici su ovim dobronamernim ophođenjem sa učenicima gubili svoj ugled i dostojansvo i među dobrim đacima, jer je kvalitet predavanja nastavnog programa i opšta disciplina na časovima na kraju bila na prilično niskom nivou.
A sledeće nadolazeće generacije su već od predhonih čula da je dotična blaga i da se kod nje može raditi svašta bez ikakvih sankcija, tako da je lošu reputaciju naknadno teško bilo ispraviti.
@ Neuspeh se podnosi mnogo teže nego kod odraslih, koji su razvili različite socijane mehanizme.
Hajde kazi ovom ciki kako se zove glavni grad Madagaskara. Dete od nekih pet -sest godina odgovara kao iz puske – Antananarivo. A glavni grad Islanda? Sledi odmah odgovor – Rejkjavik. Cika hvali dete kako je bistro , pametno i kako sve zna sta ni mnogi odrasli ne znaju. Otac se nadima od ponosa, dete pocinje da veruje da je stvarno jako pametno a onda podje u skolu. Shvati da druga deca nemaju pojma o glavnim gradovima ali znaju da vezu pertlu na cipeli, sama zakopcaju jaknu i osim toga znaju i kako da sutnu loptu u gol. Tu pocinju prve zivotne frustracije. Dete i otac ne shvataju vise svet oko sebe. Dete ne razume kako ga svi vise ne hvale, otac isto tako ne razume otkuda lose ocene iz matematike i ostalog. A bio je tako pametno dete. Zakljucak – upropastila ga je skola.
Svaka epoha ima svoje pedagoske vrednosti koje jednostavno nastaju iz tada aktuelnih zivotnih uslova. te vrednosti se razlikuju od jednog socijanog staleza do drugog. Deca akademski obrazovanih roditelja dobijaju sasvim drugacije vaspitanje od dece priucenih radnika i nadnicara koja prvu knjigu vide i drze u ruci tek po dolasku u skolu. Nema jos ni 100 godina kako je bilo sasvim normalno da policajac tuce delikventa, majstor segrta, muz svoju zenu, a roditelji svoju decu, a deca onda drugu decu po skolskom dvoristu ili po ulici. To se sve smatralo potpuno normalnim i nije niko ni pokusavao da presece taj krug drustveno prihvacenog siledzijstva. Sto se decje odece tice, glavno je da je ima, da je topla i otporna da izdrzi bar jednu ako ne i dve tri generacije. Sta ima tu da se mnogo cifraju. I onako ce sve pocepati i isprljati. Zemlja u punom zamahu socijalisticke izgradnje zauzeta podizanjem teske industrije i atomskim reaktorom nema kada da se brine o suknjicama i carapicama za devojcice. Uostalom poticanje potrosackog drustva nije u saglasnosti sa marksistickom naukom i naucnim socijalizmom. Stoga sve sto smo manje vise nosili na sebi kao deca poticilao je iz domace radinosti. Ko je imao majku ili tetku vestu snajdereju , bio je i bolje odeven kao dete.
Danas se ide u drugu krajnost i oko dece se igra i plese kao oko zlatnog teleta (pardon, zlatnog deteta) Placaju se skupi treninzi, skole kineskog jezika, i skupi kursevi namenjeni „samo“ za one rodetilje koji zele da im deca budu genijalci. Nije toliko vazno kakvi su stvarno efektivni rezaltutati tih kurseva (diplome dobijaju svi ucesnici) Ono sto je najvaznije jeste to da se roditelju mogu pohvaliti u drustvu – moje dete uci kineski jezik i uzima casove klavira, baleta, ili sta ti ja znam cega jos sve. Svi u svom detetu vide apsolutnog sportskog sampiona, estradnu zvezdu, naucnika, ambasodara ili barem lekara i inzenjera. Pri tome se nikada nisu zapitali zasto oni sami u stvari nisu nista posebno postigli i sebe ostvarili kao i da njihova deca poseduju i nose u sebi iste one gene koji su i njh sprecili da postanu nesto veliko i znacajno.
Đaci su se najviše plašili jedne profesorice engleskog jezika.
Njen specijalitet za nevaljale đake je bilo to da je čvrsto uhvatila kosu, obično dečacima, sa dva njena najjača prsta, palcem i kažiprstom (takozvane šiške ispred uva) pa ih je vukla prema gore toliko jako da su se učenici propinjali na prste stopala ne bi li smanjili doživljen bol.
Ipak, tu nastavnicu su kasnije maltene svi poštovali i imala je svugde visoku reputaciju.
Tada su takva vremena bila, drugačije se nije moglo sa bezobraznim đacima.
Posle je došla ‘demokratija“ (anarhija), rezultate toga vrlo često vidimo na televiziji i čitamo u javnim glasilima i internet portalima
Jos sedamdesetih – osamdesetih godina se znalo postovati uciteljsko i nastavnicko osoblje, znalo se ko su djaci a ko ucitelji. Ucitelj je bio postovan i nisu deca bila u pravu. A danas roditelji sami prave debile od svoje dece. Zalosno ali je tako.
Jednom prilikom, jedan vrlo zapušten i nevaljao učenik poreklom iz porodice gde su roditelji školovanje svoje dece smatrali nužnim zlom i nepotrebnom obavezom, je sa drugog sprata školske zgrade kroz prozor bacio tuđu školsku torbu punu knjiga i svesaka.
Torba je pala u dvorište na 20 cm od glave jednog đaka.
Nastavnik opštetehničkog obrazovanja koji je inače bio miran i uvek staložen čovek, je slučajno bio živ svedok ovog događaja koji se zapravo dogodio mometu, u vremenu od nekoliko sekundi.
U momentu mu se smrklo pred očima, verovatno misleći na činjenicu da je đak u dvorištu mogao teško nastradati.
U sekundi je izvukao kaiš iz njegovih pantalona i učenika koji je punu tuđu đačku torbu bacio sa drugog sprata, počeo da šiba po nogama i leđima dok se ovaj ležeći na podu samo koprcao i previjao od bolova, vičući da će odsad biti dobar, moleći da nastavnik prestane da ga bije.
Pošto je bilo puno svedoka o tome šta je učenik uradio i šta se moglo dogoditi da je torba pala 20 cm pored, nastavnik je dobio podršku svih za njegovu akciju, a koja bi u današnje vreme „demokratije“ najverovatnije završila na sudu.
Da li ste znali da više nema ponavljanja razreda? Ne samo u osnovnoj nego i u srednjoj skoli. Nas su u prvom srednje dočekali sedam ponavljača a posle te školske godine je palo otprilike toliko naših. Većina su se posle uozbiljili i postali dobri i pametni ali nas je tada drmao pubertetet.
Sada su kriterijumi jako popustili. Roditelji vrše pritisak na profesore a ako je neki nepopustljiv onda i kolege i uprava škole sugerišu profesoru da malo olabavi.
Nekada je na kraju osnovne škole nekoliko njih dobijalo „Vukovu nagradu“ a sada svi do jednog na završnoj svečanosti zajedno sa vukovcima dobiju nagradu za nešto.
Najgore je što su i na fakultetima srozali kriterijume zbog konkurencije, da ne ostanu bez studenata i da ih ne bi na kraju zatvorili.
Informacija: Advokatska komora Srbije do sada nije primila ni jednog jedinog diplomca privatnog pravnog fakulteta ali zato ni jedan od tih advokata nema problem da predaje studentima na privatnom fakultetu.
Avet, I onda ta savrseno odgojena I pametna generacija listom glasa za S. Milosevica, Seselja , njegovog politickog sina Vucica, ostave deci potpuno sj..u drzavu…Od silne matematke ne razume ratu kredita it’d itd
@croat
Nisi mogao da izdržiš? Promašio si temu sedi jedan
@Bradati anonimus. Sve ste u pravu. Međutim, advokatska komora Vojvodine nema takav kriterijum i diplomci privatnih fakulteta kod nje postaju advokati. Zapanjujuće je koliko je srozan kvalitet advokata konkretno u Subotici. Bukvalno vlada inflacija advokata. Podrazumevano bi bilo da mladi advokat koji je tri godine stažirao kod svog principala i spremio i položio pravosudni i advokatski ispit, vlada pravom kako građanskim, tako i krivičnim, pa i upravnim. Međutim imamo situaciju da se mladi advokat nedavno u subotičkom sudu izdirao na sudiju !?!? Zatim situaciju da stranke po tri puta moraju iznova da overavaju ispravljane punomoći sastavljene od tih tzv. advokata, da su ugovori katastrofalno sastavljeni, pa ih bukvalno notari na samoj overi podučavaju kako da ih ispravno sastave. Ma milion je primera. Strava i užas. Ne dao nikome Bog da padne u šake advokatu sa privatnog fakulteta. Držite se starih advokata dok ih još ima. A šta ćete posle, ne znam.
Croat je sasvim u pravu samo se velike seseljeve srbende oma javljaju. Generacije danasnje omladine, unistene su ideologijom Vojislava Seselja – ratnog zlocinca. Sve ovo sto se danas desava u Srbiji, Seseljevi su plodovi.
Hrvat, meni vise ide na onu stvar ta prica kako je sve nekad bilo bolje. Jos i sad se secam price moje bake koja je bila tuzna kada je pricala o detinjstvu kojega nije imala. Govorila je kako su oni deca bili besplatna radna snaga od malih nogu i kako su ih odgajali bez ljubavi. To je bila norma. Pa ajde da je to skolovanje proizvelo neka ekonomska cudesa , vise smo se klincili nego sto smo bili uspesni. Ja puno vise cenim danasnju decu, barem ona koja odrasu u normalne osobe. Treba u ovim vremenima zaista biti pametan i vest da izrastes u coveka. Roditelji zuzeti, drzavu uglavnom nije briga ni za sta osim da pljacka svoje gradjane , internet pun idiotluka, drzava podrzava nekulturu kroz roze tv i slicno, skolski sistem koji daleko kaska od modernog sveta, sveo se na pljackanje roditelja kroz udzbenike . Deco dobri ste, kakav svet su vam „pametni i dobro vaspitani“ ostavili, odlicni ste!
Roditelji su sve manje vremena s decom, a nekada je vecina radila od 06-14h.
@Trovach
Možda nije na odmet spomenuti činjenicu da još ranije, mnoge žene nisu radile u fabrikama, firmama, itd…
One su bile domaćice, radile su poslove u kući i oko kuće, oko bašte, oko porodice, dece, kuvale su, prale, spremale i pored silnih kućnih poslova ipak su našle puno više vremena da se temeljnije bave vaspitavanjem svoje dece.
Deca nisu nikad problem. Problem su roditelji koji ne ulazu svoje vreme da ih vaspitaju. To sto is salju na kojekakve casove i treninge nista ne pomaze ako ne provode sa njima svoje vreme. Dobri roditelji prave ljude od svoje dece a losi ih ostave da postanu sta god. A kasnije se to nastavlja generacijski…. Internet koliko je doneo napredka toliko je i unazadio ljudskost i direktne odnose medju ljudima. Drugacije je vreme slazem se, ali nista ne moze da zameni vreme koje roditelji provedu sa svojom decom ( dok su jos mali kada se i vaspitavaju) Posle se krive Drine ne mogu ispraviti, moze se samo plakati za propustenim i unistenim….
Imate primer ovog ubice iz ribnikara kome su roditelji sve pruzili , treninzi, luksuzi ali mu nisu dali svoje vreme i redovno ga vaspitali. Sto se skole tice, nije vazna ocena vazan je trud. Ocena nije merilo znanja, pogotovo kod danasnjih nastavnika koji svoje frustracije i probleme iskaljuju na deci.