– Koja je tvoja rođendanska želja?
– Želim u pozorište na premijeru!
– Je l' bi tela da ideš i u Narodni muzej? Što te deda lepo ne odvede u komunalnu policiju to radi.
– Gospođica bi u pozorište…
U insertu prve epizode, još uvek neobjavljenog novog serijala kultne serije "Otvorena vrata", prikazana je situacija u kojoj desetogodišnja devojčica za rođendan želi da odgleda premijeru u pozorištu. Zatečeni tom željom, drugi članovi porodice je na sebi svojstven način kometarišu.
Kada bi od subotičkog deteta zatražili da vas odvede tamo gde se igraju predstave, odvelo bi vas do Sokolskog doma (Jadrana). Istini na volju, Sokolski dom i jeste pozorište već skoro 20 godina pošto je tamošnja scena osposobljena za predstave 1995. godine. Jedino mu nedostaje natpis "Narodno pozorište – Népszínház".
U onom drugom pozorištu, koje se samo zove Narodno pozorište, predstava na velikoj sceni nije odigrana još od kraja osamdesetih kada je scena zatvorena iz bezbednosih razloga. Polovina sugrađana se uopšte ne seća kako je izgledala velika scena stoga nema ni razloga da se gaje emocije prema njoj.
O aktuelnoj političkoj eliti u gradu ne treba trošiti mnogo reči. Kada se velika većina njih doseljavala u Suboticu, vrata pozorišta su uveliko bila zatvorena. Očekivati da će svoju energiju usmeriti u rešavanje ovog problema je apsurdno. Zato sve tako i ide traljavo.
Kada će desetogodišnji Subotičani moći da se edukuju u Narodnom pozorištu?
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Da je nama samo do tranzicione kulturne politike, ne bi bilo problema. Mi imamo pogrešnu kulturnu politiku već 30 godina. Zato ga ni nema 30 godina.
Desetogodišnji subotičani za početak treba da se edukuju u Dečjem pozorištu. Da li znate da Subotica ima pozorište za decu? U istoj toj zgradi Sokolskog doma. Idealno bi bilo da u ovolikom gradu i Dečje pozorište ima svoju zgradu, pristupačnu svim posetiocima, čak i onoj deci koja su, recimo, u invalidskim kolicima, da ima finu, pravu garderobu za ostavljanje džempera, kaputa i jakni, da ima sva sedišta u sali umesto lejzibegova, da ima pravu blagajnu, pa da deca mogu lepo od malena da se uče kulturi odlaska u teatar.
Jasna, uspesno si promasila poentu. Nekada desetogodisnjaci danas imaju decu desetogodisnjake i nikada nisu pogledali predstavu u velikom pozoristu.
Gradoneclnik je seljak, onaj Pastor negde iz Banata a Gojko negde Bogu iza ledja. Niko tu nije subotičanin i niko ne zna šta znači pozorište.
Meni se čini da je autor teksta malo promašio, posebno poslednjim pitanjem, mada mi je jasno šta je zapravo hteo ovim tekstom. Ako sam pak ja promašila, namerno sam to učinila. Nije u Subotici jedini problem zgrada Narodnog pozorišta (iako je taj problem velik i značajan), postoji i dalje pitanje adekvatnosti prostora u kome je Dečje pozorište. Moguće je da se ne slažeš sa mnom i to je sasvim u redu. Što se tiče toga da "nekada desetogodišnjaci danas imaju decu desetogodišnjake i nikada nisu pogledali predstavu u velikom pozorištu", žao mi je što se problem postavlja pomalo naopako. Koliko znam, bez obzira na veoma loše uslove "veliko pozorište" i dalje radi i to dosta uspešno. Predstave se igraju, rade se i nove. Ima šta da se vidi. Pozorište nije jednako zgrada. Zgrada nije jednako pozorište. Najlepša zgrada ne znači nužno i najbolji teatar. Uostalom, i ovaj insert aludira na nedovoljna sredstva za programe zbog čega u pozorištima nema predstava, a ne na nepostojanje zgrada. I na kraju, ne vidim zašto bi neko morao biti Subotičanin da bi znao šta znači pozorište?
Nije mi poznato kako danas izgleda decje pozoriste. Pamtim ono iz 50-tih godina. Nedeljom kada je majka spremala rucak, otac negde u birtiji bistrio politiku, ja sam sa ostalom decom tacno u 9 sati pre podne stajao u redu pred blagajnom decjeg pozorista, Davale su se razne i ne samo lutkarske predstave, a posto sam u istoj zgradi isao i u skolu znao sam napamet citav repertoar. Bili su to redovni nedeljni rituali, prekrasni dozivljaji iz detinjstva koje i danas pamtim i koji su jos uvek deo mog idealnog, nematerijalnog bogatstva. Kasnije smo lutkarsko pozoriste "prerasli" onda smo stajali na blagajni bioskopa i kupovali karte za matinee. Filmove na tv ni danas ne mogu da gledam jer mi jednostavno nedostaje ona prava kino-atmosfera koju mogu doziveti iskljucivo u bioskopskoj dvorani. Sa pozoristem je ista situacija. Bez obzira na kvalitet ansambla i njegov trud na bini, meni je vazna i ona jedinstvena atmosfera koju donosi pozorisna kuca "per se" njen ambijent i izvesna "glamurozna" okolina, onaj trenutak tisine, neizvesnosti i izvesne strepnje, kada se osecas bar dva sata kao civilozovani covek medju istim takvim ljudima, a glumci na sceni te odvode u jedan drugi svet u koji potpuno nesvesno uranjas i kada se upale svetla i izadjes na ulicu, treba ti jedno vreme da shvatis i realizujes stvarnost oko sebe.
Dečije pozorište je danas u relativno dobrom stanju. Ima verovatno najmoderniju scensku i prateću opremu u Srbiji, jedino sto nije završen ulazni hol i nešto gledališta.
U Dečije pozorište nas je redovito vodila vaspitačica Žofika, koda smo dvoje po dvoje izlazili iz obdaništa SAND i pešaka kroz ceo grad dolazili do Jadrana. Kao detetu Jadran je ostavio izuzetno jak utisak. Velika zgrada, veliko stepenište, visok plafon. Uz sve to morali smo pri ulasku da se uzbiljimo i utišamo. Sve je to stvorilo neko strahopoštovanje i prema zgradi i prema pozorištu. Zato mi je ta zgrada danas jedna od omiljenijih.
Elem, vaspitačica je toliko bila angažovana da smo imali i pozorišnu predstavu koju smo izvodili baš u tom Dečijem pozorištu pa sam imao prilike da se upoznam i sa prostorijama iza scene, ali i sa samom scenom. Sve je to bilo mnogo uzbudljivije od samog teksta koji sam napamet naučio.
Problem je sto deca ne mogu da odu u Narodno pozorište. Baš iz ličnog iskustva smatram da bi u budućem Narodnom pozorištu moralo biti i sadržaja za decu iako deca imaju Decije pozoriste. Zato sto ce im to pozorište ostati u secanju kao mesto gde su doživeli nešto lepo, nešto što će uticati na njihovo dalje obrazovanje, vaspitanje i nešto što će kod njih stvoriti prisan odnos i prema zgradi i prema institurcijama u njoj.
Znam da će ovo nekima biti kao naučna fantastika.Zamislite, kupite pretplatu na godišnji repertoar pozorišta, koje je važilo za premijere, bilo srpsko-hrvatske,bilo mađarske drame. Dobijete karte, odštampane – datum, red, sedište. Krenete u pozorište, ulazite u hol, garderoba se leve i desne strane, predajete suvišne odevne predmete i krenete prema pozorišnoj sali. Napred, desno, ulaz u foaje partera i u ugodnoj atmosferi očekujete početak predstave. Ukoliko imate karte za balkon, penjete se impresivnim stepeništem na sprat i ulazite u foaje balkona. Oglašava se zvono i otvaraju se ulazna vrata u salu pozorišta. Ulazite, zauzimate svoje mesto, sa plafona bljeska svetlo ogromnog kristalnog lustera, a pred vama je zastor pozornice od crvenog somota, oko vas mnoga poznata lica. Još jedan znak zvona, svetla se polako gase, zastor se diže. Pred vama se odigrava čarolija pozorišne predstave. U odmorima između činova predstave u foajeu,sa poznanicima komentarišete igru glumaca. Osećate se u nekom drugom svetu,daleko od svakidašnjice.
Odlazite kući, te ako imate sreće, u snu ponovo proživljavate čaroliju prethodne večeri.
Zar ovo nije naučna fantastika – nije, jer se to svakodnevno odvijalo u ovom najvećem selu u Evropi, u Subotici, u našem i vašem pozorištu.
A meni je vreme da se probudim iz sna, da bacim pogled na to betonsko čudovište na mestu nekadašnjeg pozorište, i da poverujem da sam budan sanjao.
Svetla na pozornici su se zauvek ugasila.
Pozdrav svim starim subotičanima, a i novim ukoliko ovaj grad smatraju svojim.