Da li je subotička Gradska kuća prvih stotinu godina svog postojanja noći provodila u mraku pre nego što je novembra 2008. godine dekorativno osvetljenje obasjalo njene fasade i toranj, ili je nešto takvo već postojalo u dugom veku naše najlepše građevine?
Razglednica iz šezdesetih godina
Stara razglednica čuva uspomenu na nekadašnje osvetljenje Gradske kuće, a tokom decenija mraka, još nešto je odavalo da iluminacija subotičke lepotice nije tekovina 21. veka. Oni koji su stasali osamdesetih godina i počeli da otkrivaju detalje svog grada, mogli su da zapaze reflektore na krovovima Nićin palate i zadužbine Dušana Radića (iznad poslastičarnice „Triglav“). Srebrnasti, sasvim očuvani reflektori grupisani i usmereni prema tornju, tih godina nisu uključivani. Ipak, to je bio očigledan dokaz da je osvetljenje nekada postojalo i da je zasigurno radilo u svoje vreme.
Ta generacija Subotičana je u svom iskustvu imala razne restrikcije struje pa je sasvim bilo logično da su ova svetla luksuz kada je pola ulične rasvete van pogona, a za vreme isključenja potpuno su bili pogašeni i celi kvartovi. Od kasnog leta, kada bi bile proglašene mere, pa do proleća naredne godine, trajala je štednja elektrike.
Tome je došao kraj baš u vreme subotičke renesanse, 1985. godine. Centar grada je preuređen i obnovljen, što je uključivalo i novu uličnu rasvetu. Zablistali su trg i šetalište ali se niko nije setio da ponovo osvetli barem toranj. Oni koji bi otputovali do nama najbližeg Zapada, do Austrije, videli bi kako su njihove velike i male varoši osvetlili svoje gradske, najčešće crkvene tornjeve, i kako sijaju u noći.
Radijalac noću i osvetljen gradski toranj, šezdesetih godina
Možda se čekalo renoviranje Gradske kuće? Ono je završeno 1991. godine, međutim, opet su nastupile godine krize. Sve to nije bilo opravdanje da se ne uključe reflektori i naš toranj osvetli kako dolikuje. To jednostavno nije bila tema.
Najzad, 2008. godine, na stogodinjicu početka gradnje, Velika kuća je zablistala u noći.
A kada je prvi put osvetljena? Za Dan Republike 29. novembra 1963. godine, nakon svečane sednice gradske skupštine reflektori su blesnuli u pravcu Gradske kuće, a na noćnom nebu iznad tornja praštao je vatromet. Oduševljeni građani obratili su se, tada jedinom informativnom sredstvu, „Subotičkim novinama“, sa pitanjem da li je ovo samo praznična dekoracija ili ima nade da potraje duže? Odgovor je bio uveravanje da svetla ostaju za stalno. Do kada je to trajalo? Taj datum je zaboravljen i zaturen u mraku restrikcija i štednji koje su usledile krajem naredne decenije, ili su ta svetla pogašena još ranije.
Bljesak u tami
Struja je još bila skupa stavka, pa bi svakodnevno dekorativno osvetljenje neki možda protumačili kao rasipanje. Toranj centralne subotičke građevine ipak je osvetljavan s vremena na vreme, najčešće za posebne prilike. Jednu takvu prigodu zabeležile su i novine. Bilo je to 1983. godine kada je kod nas prvi put pomeren časovnik, odnosno uvedeno takozvano „letnje vreme“. Vest glasi ovako:
„U nedelju, 27. marta, Jugoslavija će zajedno sa Evropom pomeriti časovnike jedan sat u napred. Pomeranje na najvećem subotičkom javnom časovniku, na tornju Gradske kuće, izvršiće se uz skromnu svečanost. Kada na tornju otkuca dva časa, radnik Doma kulture će pomeriti kazaljke na tri. Tim povodom toranj Gradske kuće biće osvetljen okolnim reflektorima.“
Da simbol Subotice dobije osvetljenje za svako veče, trebalo je sačekati 2008. godinu. Tada je puštena u rad dekorativna rasveta koju je činilo 565 reflektora. Savremene svetiljke su obasjale detalje najlepšeg i najvrednijeg građevinskog zdanja u Subotici, međutim, i tada se javio jedan manji deo, kritički nastrojene javnosti. Ubrzo su matematičari izračunali koliko se električne energije troši, dok su ekolozi pričali o svetlosnom zagađenju grada, te štetnom uticaju na život nas sugrađana. Većini je ipak to bio praznik za oči, a trošak vredan onoga šta smo time dobili.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Treba pogledati staru sliku Strosmajerove ulice pa da se zapitamo – kako smo to mogli unistiti?
Nikada nisam imao prilike da vidim Gradsku kucu pod njenim danasnjim osvetljenjem, osim na slikama. Ne bih stavio ruku u vatru ali mi se cini da je oko Nove godine negde krajem 50-tih godina kada se pocelo sa malo intenzivnijom dekoracijom centra grada za praznike, toranj Gradske kuce osvetljavao pomocu reflektora iz unutrasnjeg dvorista. Istini za volju bio sam mlad i imao neke druge preokupacije nego sto je osvetljenje pojedinih objekata. Znam da su tada roditelji uvece dovodili decu da gledaju praznicnu iluminaciju, i da su se svuda culi uzdasi „Ah“ i „Oh“ i deca imala velike oci i otvorena usta. Ako zadjemo jos malo dublje u proslost i prisetimo se da je elktricna energija bila jedna prilicno skupa stvar i da se nije bas mnogo prosipala, mogli bi doci do zakljucka da bi neko permanentno osvetljenje odredjenih objekata imalo kod stanovnistva kontraefekat. Predbacivali bi vlastodrzcima da samo trose struju dzabe. U to vreme nije bilo ni toliko ljudi po ulcama, barem ne u kasne sate. Kad se smraci, pristojan svet je kod svoje kuce pa prema tome nije potrebno ni neko jace ulicno osvetljenje. U to vreme smo ziveli kao u Americi, imali smo napon 110 Volti 😉 Tek porastom zivotnog standarda, kupovinom bele tehnike i TV aparata pojavila se potreba za vecim naponom i nasa stara el. centrala je zavrsila svoju karijeru. Sruja je dolazila preko dalekovoda i vecom potrosnjom opala je nesto i njena cena. Meni jos uvek zvuci u usima ocev strogi glas – ugasi svetlo! zasto tamo dzabe gori svetlo? a slicno je bilo i u drugim familijama. Sve u svemu nekada su ljudi bili stedljivi i vodili su racuna o ceni i troskovima. Osim toga raskosno osvetljenje je bilo nesto sto je u suprotnosti sa tadasnjim moralnim normama. Pokazivati raskos i bogatstvo, bahatiti se u javnosti, je bio najbrzi i najkraci put da neko bude prezren i iskljucen iz tadsnjeg drustva. Naravno bilo je i tada takvih ali u nesto manjoj i podnosljivijoj meri. Struja i sa time i osvetljenje je 50-tih godina bilo nesto jos relativno novo, staro tek koju deceniju. Danas tesko da neko od mladjeg sveta zna sta je to „Bergmanova cev“ a u ono vreme je to bila nesto svakidasnje i najobicnije. Radi se o cevi od nekave legure aluminijuma, iznutra izolovanoj necim sto je smrdelo na katran i ta cev je sluzila da se kroz nju provuku elektricni vodovi u kuci. Bila je pricvrscena duz zidova, nesto slicno kao danas cevi centralnog grejanja. Deci bi govorili vaznim glasom – ne diraj to, to je struja, ubice te. Tek mnogo kasnije su elektricni vodovi uvuceni u zidove i omalterisani da se ne vide. Danas se sve u svetu okrenulo naglavacke. Nekadasnja iluminacija koja se je mogla videti samo jednom ili dva puta godisnje, i koja je bila jedan poseban dogadjaj, dozivljaj i osecaj, recimo za Bozic i Novu godinu, Danas to vise nije jer se svi utrkuju preko cele godine ko ce vise da svetli, sljasti i svojom svetlosnom dekoracijom nadmasi sve one druge. Danas vise ne govorimo o mraku i mracnim gradovima. danas je rec o svetlosnom smogu iznad gradova koji i te kako steti prirodi i njenim tokovima. Danas vise na nocnom nebu ne mozemo videti zvezde onako kao sto smo ih videli u detinjstvu.
Bergman cevi su bile sšolja on pocink lima aluminij je skup i jeje se mogao savijati. Na samom početku bergman se koristio samo za krivine a između cevi od katranisanog starog novinskog papira. (I tad je bilo reciklaže)
@ Ivo
Bergman cevi su bile od legiranog metala lima i aluminijuma. Koristene su pocetkom 20 -tog veka prilikom uvodjenja struje u vec mnogo ranije izgradjene objekte, ili starije privatne kuce. Mnogi od njih su bili gradjeni od pletera ili su bili nabijenice i jedina metoda ugradnje el- instalacija je bila Bergmanova cev koja je bila pricvrscena duz zidova prostorija sa njihove unutrasnje strane. Ona je bila iznutra izolovana papirom (novinskim ili slicnim) pomesanim sa bitumenom koji je unutrasnjost cevi stitio od vlage (odatle i karakteristican miris cevi) Cevi su se pomocu mufa mogle spajati, a zakrivljene bi bile pomocu specijalnih klesta napravljenih samo za taj postupak. U nekoj staroj kuci verovatno se i dan danas mogu naci takvi el- vodovi, ili barem u nekim delovima ostatci Bergmanove cevi.
Gospodine Lansky, gde bi mogao naci informacije i slike(ako postoje), o naftnim ispitivanjima i busotinama na teritoriji Bikovo-Gabrić u periodu od 1930-1956?
Nisam još sreo takve podatke 🙁
Lansky, hvala. Postojalo je ali nisađ pronasao nigde dokumentovano. Moj otac dok je isao kao mali (7-8godina )sa svog salasa na veronauk na bikovo prolazio je peske pored jednog takvog postrojenja, tada vec nefunkcionalnog. Pricao mi je o tome… mislio sam da mozda negde postoji i dokumentovano.