Kada su Subotičani uveli “Englesku subotu”

Da li je moguće raditi jedan dan manje u nedelji, a da se to ne odrazi na produktivnost, pa čak i da se ona poboljša? Bilo je u prošlosti pojedinačnih pokušaja da se skrati radno vreme. Najčešće pod pritiskom sindikata, a ređe kao dobra volja poslodavca. Reč je o tada industrijski najrazvijenijim državama, u vreme kada je radne snage bilo u izobilju.

Prvo preduzeće u Subotici koje je uvelo slobodnu subotu, odnosno petodnevnu radnu nedelju bila je Birografika (tada Štamparija Jugoslovenskih Železnica).

Nije to bilo u vreme krvavih štrajkova i borbi za radnička prava, već u doba samoupravljanja. Godine 1963, samo nekoliko meseci nakon što je novi Ustav doneo pravo na zajamčeno najduže radno vreme od 42 sata nedeljno, kolektiv Štamparije JŽ je zatražio saglasnost i počeo da radi po novom.

Do tada pojam vikend nije obavezno imao značenje slobodnog vremena, ako je kod nas uopšte bila u upotrebi ta engleska reč. Svi su govorili o „Engleskoj suboti“. Kako fabrike, tako i ostale delatnosti, radili su svake subote. Taj dan je do tada bio radni dan, kao i ostalih pet.

Nisu svi odmah sledili grafičare. Vlada je dala rok do 7. aprila 1970. godine, tako da su rukovodstva firmi imala vremena da se reorganizuju. Niko nije garantovao da neće doći do smanjenja obima proizvodnje i pada dohotka. Štamparija JŽ je bila dobrar primer, jer su i pored smanjenja radnih sati povećali efikasnost i zaradu.

U nekim preduzećima proces rada nije dozvoljavao zaustavljanje mašina pa je organizacija posla morala radnicima da obezbedi bilo koja dva povezana slobodna dana u nedelji. Recimo, fabrika čarapa „8. Mart“ radila je svaki dan, vikendom, praznikom, pa čak i za 8. mart. Zaposlene je, razume se, najviše zanimala „Engleska subota“.

Pet osmočasovnih radnih dana u zbiru iznosi 40 sati, a tada propisana radna nedelja imala je da sadrži 42 odrađena sata. To je značilo da ipak jedna subota u mesecu mora da se odradi. Tako je nastao pojam „radna subota“.

Samodoprinos

Samodoprinos je još jedna uspomena iz vremena socijalizma. Mnogima je bio mrzak jer se formalno izglasavao većinom, a za svakog zaposlenog značio je odricanje od određenog procenta mesečne zarade. Ipak, kada se podvuče crta, mnoge stvari su u Subotici završene novcem iz te kase.

Čekanje da se sredstva iz državnog budžeta vrate, barem u onoj količini koja je u njega otišla iz ovog grada, bilo je često uzaludno. Samodoprinosom su finasirani veliki i mali poduhvati, kao što je izgradnja bolnice, pa do popravki škola, asfaltiranja ulica ili pomaganja Fudbalskom klubu Spartak. Pare koje su tako izdvojene bile su samo naše, za razliku od onih koje idu u državni budžet. Bio je to moćan resurs za razvoj grada.

Subotica je tako svoj preporod doživela upravo u vreme kada se zemlja nalazila u ekonomskoj krizi. Osamdesete su počele restrikcijama i stabilizacijom zbog prispelih dugova i promašenih investicija. Ima onih koji tvrde da je to bio bankrot. Ipak, nekoliko pitanja ostaje za one koji se bave ekonomskom istorijom.

Neefikasna socijalistička privreda 1989. godine imala je nacionalni dohodak do kojeg je Slovenija ponovo dobacila tek nedavno. Početkom dvehiljaditih za nas su optimistične prognoze bile 20 godina da stignemo nivo iz 89’ ali do danas nismo ni blizu, niti se taj rezultat može videti u budućnosti.

Drugi fenomen teško shvatljiv običnom čoveku danas je 1990. godina. Zapamćena je kao najuspešnija, iako tranzicija nije ni počela, u zemlji koja se raspadala.

Lansky