Kafane su mrtve – živeli kafići

Iako je naizgled prosto pitanje, nikako da se slože mišljenja oko toga koji je prvi kafić koji je otvoren u Subotici. Sloge po tom pitanju neće ni biti jer ne postoje jasni kriterijumi šta jedan lokal mora da ima, da bi se smatrao “kafićem” a ne običnim bifeom ili bircuzom.

Da ima aparat za espresso kafu ili da je modernog enterijera ili da ima dostojan  HI FI stereo muzički uređaj ?

Za one mlađe, ovde moramo reći da je KAFIĆ žargonski izraz za kafe bar koji se kod nas ustalio zbog potrebe da se jezički  definišu i razgraniče moderni privatni lokali od bifea, barova i kafana pod upravom društvenih preduzeća. Između ove dve kategorije koje su jedna naspram druge postojale osamdesetih godina, zjapila je provalija.

Arhitekta Ivan Hegediš, piše 1984. godine o stanju subotičkoih lokla iz društvenog sektora.

„Sada imamo sterotipne ugostiteljske prostore jedan nalik drugome kao jaje jajetu. Koncepcija uređenja prostora se svela na to da se zadovoljavaju minimalni sanitarni uslovi iz „vrlo pozitivnih propisa“ za izbegavanje dobre usluge mnogopoštovanom gostu. Tako imamo restorane koji grade svoj imidž na izbledelim elementima poslovanja: Nepker ima muziku i škembiće, Agros centar ima pristojnu kuhinju i enterijer sa lošom ventilacijom …“

Hegediš beleži i jednu novu, pozitivnu  pojavu u ugostiteljstvu: „ Ali nešto se ipak događa. Sviđalo se to nama ili ne, lekciju velikima čitaju mnogobrojni pojedinci otvarajući ono što nazivamo „kafić“. To nije ništa drugo nego bife, snek bar ili nešto slično. Međutim to je objekat koji je postao sinonim dobro opremljenog, prijatnog i malo preglasnog prostora.“

 

Tri godine kasnije novine pišu o noćnom životu u Subotici i brojnim novootvorenim kafićima i picerijama naspram polupraznih starih kafana.

„Sve to ugostitelje iz društvenog sektora nije mnogo zabrinulo, a imidž im je ostao isti – slaba i spora usluga , ishabani stari stolnjaci , preglasna muzika i slab izbor hrane i pića.“

Reporter beleži scenu ispred Bele lađe gde sredovečni gospodin „pušta pevcu krv“ na parkirani Golf. Donekle ima razumevanja jer se wc u kafani plaća 20 dinara.

U svim kafanama duva narodna muzika. Najviše je gostiju  u BEOGRADu. Šef sale Franjo Romić kaže da gosti traže narodnjake i ako uspe da dovede Fikreta Nezirovića – to bi bio BUM.

kafana-beograd

Tih kafana odavno više nema. Lepa sećanja su potisnula ona ružna pa se danas najviše pamte lepe bašte. Iza kovane ograde na korzou, bilo je senovito dvorište posuto sitnim belim kamenčićima. Kafana BORAC.

borac-subotica

borac-restoran

Koji bi mogao da bude prvi kafić u gradu? Većina za početak tranzicije uzima proleće 1984. godine, kada jedan za drugim otvaraju “Plavi”, “Crveni”, “Rio bar”…zaboravljajući da tada već nekoliko godina postoji GAGA, uređen potpuno po zapadnjačkim  uzorima. Tu je i Stara pizzerija od 1977. godine. Kako Pizzerija, tako i LAV koji je otvoren 1978/79, nisu bili kafići po svom imenu  jer se sedamdesetih godina još nije koristio ovaj izraz.

Kada je otvoren LAV u Borovo ulici, bilo je to sedmo svetsko čudo. Veoma dobro opremljen, bio je na odličnoj lokaciji a u enterijeru je dominirala crvena koža, verovatno od životinje skaj. Najveća atrakcija tog lokala bio je Uherov magnetofon “trakaš”. Govorilo se da je višekanalni, da možeš da slušaš svaki instrument posebno.

Dobra muzika u kafićima i diskaćima 70ih i 80ih, bila je od ogromnog značaja. Ni radio ni ploče i kasete sa po 10-15 pesama, ni izbliza nisu zadovoljavali žeđ za pop rock muzikom odnosno muzikom za mlade.

Kafe bar LAV radio je do 21 čas i to je ono što ga razlikuje od kafića 80ih koji nisu imali nikakve limite.

 

Ispred “Dubravke” na Korzou

stari-korzo

poslasticarnica-dubravka

Još pre LAVa postojalo je jedno mesto koje je po mnogo čemu odskakalo od otužnih bifea/buffeta onoga doba.

Kada je 1971. godine otvorena robna kuća STANDARD, na prvom spratu je za goste postojao   lepo uređeni kafe bar. Odabrana muzika i žuti prozori, stvarali su jednu posebnu atmosferu. Što je najznačajnije, to je prvo mesto u gradu koje ima aparat za espresso kafu ili kako se onda govorilo – ekspres kafu.

Zašto je ovaj fini kutak zatvoren još sedamdesetih? Po današnjim shvatanjima i navikama, sasvim je dobra ideja da jedna robna kuća ima mali bar za predah ili za one koji nisu kupci ali su primorani da nekog čekaju i tu prekrate vreme. Svi današnji šoping molovi u svom sastavu imaju ugostiteljske lokale.

Međutim, sedamdesetih godina u Subotici…nije tada bilo dovoljno onih koji bi pijuckali espresso ili Martini. Gosti su prečesto bili bučni ili previše pijani za tako koncipirano mesto. Bilo je “bacanja pegle” na odeljenjima konfekcije, kotrljanja niz stepenice, gnjavljenja mladih prodavačica…

Poslednji incident nakon kojeg je ovaj bar zatvoren, (ne)delo je Mede i Malog Vase, aktera mnogih gradskih priča tih decenija. Dva drugara su se napila, a kada je robna kuća trebala da se zatvori, Meda je ustanovio da nema Vase pored njega.

Našli su ga na odeljenju sa nameštajem kako spava zavaljen u jedan kauč.

Mali Vasa verovatno nije bio prvi koji je iz bifea predah potražio na udobnim krevetima robne kuće, ali je bio poslednji. Posle ovog događaja bife je zatvoren.

standard



KOMENTARI

  1. TRUBADUR kafe klub kaže:

    Ziv je, umro nije! :+)

  2. milje kaže:

    Šta reći na ovo? Lansky je opet,kao i inače,ispričao dobru priču, Pojava kafića krajem sedamdesetih bio je pravi "bum" za mnoge u ovom gradu.Pored pomenute ekspres kafe (koja nije bila obavezna),naručivao se tost (koji je bio obavezan),jer je dobro išao sa pivom.U to vreme,mobilni i internet su nam bili ti kafići.Trebalo je samo da budeš mobilan i da imaš dobru konekciju između Kluba umetnika-Lava-Ali bara. Ako si nekog tražio znao si da ćeš ga u tim kafićima i naći.Svaki kafić je imao nešto posebno.Lav, već pomenuti "trakaš" , Ali bar nezaboravni džuboks, i hit u ono vreme  "No Regrets" koji su svi puštali toliko da su verovatno izlizali i ploču, a Klub umetnika na malom prostoru kod šanka-"najnovije vesti". Robna kuća Centar je takođe imala dobro posećen kafić na II spratu.Što se tiče Borca i njegove bašte,mislim da bi i danas bilo jedno od najboljih (ako ne i najbolje) mesto u gradu.

  3. Usputachni kaže:

    Divan tekst kao i obicno od Lanskog. Mada nisam od generacije koja je sve lokale posecivala nekih se ipak secam (nekih iz price,neke sam posetio), Dubravke pogotovo. To sto mi je prvo zapalo za oko da je na prvoj slici onaj sa aktovkom moj STARI. Mislim kakva slucajnost! Jos kad bih nekako dobio podatak kada je to snimljeno bilo bi lepo. wink Mislim da su osamdesete u pitanju jer ga se secam sa tom aktovkom ali tacno koja je godina ne znam. Drago mi je da postoje ove slike pa da se covek priseti a i nadje nekoga (svog) poznatog. Puno pozdrava svim ljudima dobre volje i sirokih vidika!

OSTAVITE KOMENTAR