Kafanski toaleti u ono vreme

Mladi T.S. nalazio se u centru Subotice kada ga je stislo baš ozbiljno. Obično čovek može da odloži odlazak na WC međutim T.S. je procenio da ga sekunde dele od trenutka kada će napuniti gaće. Uleteo je u kafanu „Bela lađa“, pravac toalet – kad ono tetkica stoji i ne da, kaže, zatvaram, sve je oribano.

Ipak, pred sobom je imala prebledelog i preznojanog mladića koji je najfinije umoljava (on i jeste bio fin momak). Nešto je u njoj majčinski i ljudski prelomilo da mu ipak dozvoli, pa nije ni pijan ni lud, samo u nevolji.

Pusti ga ona uz blagonakloni osmeh i nešto kao: prijatno ti bilo…

Blagoslovena bila, mislio je T. S. skidajući pantalone. Ispalio je sve onako iz stojećeg stava, blago se naguzivši. Olakšanje je stiglo, ali za kratko. Kada se okrenuo da povuče vodu, imao je šta da vidi: u svom onom očaju T.S. nije primetio da je wc šolja poklopljena. „Bacio je blato“ na poklopac. Aj, jaj… sav pometen gledao je svoje nedelo pa onda postupio još gluplje – podigao poklopac i sve sa „pozornice“ je skliznulo iza i okolo po friško opranoj kabini. Sada je sve izgledalo suludo. Unutrašnjost WC šolje čista, netaknuta, a oko nje sve izasrano.

Izleteo je iz Bele lađe i usput tutno neku novčanicu tetkici. Za sobom je čuo glas koji mu se zahvaljivao ali  još samo minut je ta žena mislila kako je to neki dobar dečko, kakvih je malo ostalo te 1986. godine.Bila bi to topla ljudska priča da se nije desio opisani peh.

Bele lađe odavno nema, a iz sistematizacije radnih mesta u ugostiteljstvu je nestalo i radno mesto „Baba –sere“.

Dva dinara druže

Cena korišćenja toaleta zavisila je od toga da li je nužda bila “mala” ili “velika”. Uvek je bilo pitanje kako to sanitarna radnica procenjuje šta si radio tokom boravka u njenoj zoni odgovornosti. Šta ako je sve završilo samo na nameri , kao u onoj narodnoj: „Odlazim odavde razočaran grdno doš’o sam da serem a samo sam prdn’o“? S pravom je Bora Đorđević pitao: „Koliko košta kad unutra plačem?“ Nije to bila stvar novca, jer sume nisu bile velike, već pitnje diskrecije. Šta čovek ima nekom nepoznatom da se izjašnjava šta je KONKRETNO radio unutra !?

Toaleti u kafanama su delovali kao ustanove za sebe. Koliko god gost napravio račun u restoranu, popusta na pišanje nije bilo. Teško je zamisliti danas taj princip. Ako pretpostavimo da se gostu koji ispije više pića tanji novčanik, a potreba za nuždenjem postaje učestalija, snalaženje u mračnim ulicama se nameće kao jedno od rešenja.

Danas u lokalima nema Baba sera da bdiju nad mokrim čvorom, međutim, toaleti su nikad lepši i čistiji. Promenili su se i lokali ali i mi sami.

Na malom korzou: slavni Biser  u neslavnom izdanju

Pored Socijalnog: VIS

Na kraju Drapšinove

Devedesetih godina je Interšped na putničkom graničnom prelazu Kelebija držao javni WC. To je već bio ozbiljan biznis. Ulaznica, ili bolje reći izlaznica, koštala je jednu dojčmarku. Službeno, to mesto se zvalo SANITAR. Međutim, kada je jednom tetkica zapucala sa Kelebije u centralu firme, i Đuđa na recepciji je pitala: „Vi ste iz sanitara?“ Ova joj je odgovorila: “Ne, ja sam iz wecea”.

Koliko god bio potcenjivački taj naziv “Baba – sera”, on se ukorenio u govoru i literaturi , verovatno zato jer nije bilo jasnijeg opisa za to radno mesto. Oni koji još pamte takve trivijalnosti, možda bolje znaju, ali može biti da su te radnice u Subotici zvali Tetkice, kao i ostale spremačice, a da je izraz “Baba sera” došao kada njih gotovo više i nije bilo.

Lansky